Artur Klark
2001: ODISEJA U SVEMIRU
Stenliju
Preveo Zoran Živković
PREDGOVOR
Iza svakog čoveka koji sada živi stoji trideset duhova, odnosno za toliko puta ukupan broj umrlih nadmašuje broj živih. Od osvita vremena približno sto milijardi ljudskih bića hodilo je planetom Zemljom.
Posredi je zanimljiv broj, jer, jednom neobičnom podudarnošću, postoji takođe oko sto milijardi zvezda u našoj lokalnoj vaseljeni, Mlečnom Putu. Za svakog čoveka, dakle, koji je ikad živeo, u ovoj Vaseljeni sija po jedna zvezda.
Ali svaka od tih zvezda jeste sunce, često daleko blistavije i veličanstvenije od male, obližnje zvezde koju mi nazivamo Sunce. A mnoga — možda pretežna većina — među tim stranim suncima imaju planete što kruže oko njih. Gotovo je, znači, izvesno da na nebu postoji dovoljno prostora da svaki pripadnik ljuske vrste, počev od prvog čovekolikog majmuna, dobije svoj vlastiti raj — ili pakao — veliki poput celog sveta.
Koliko je od tih mogućih rajeva i pakala sada nastanjeno i kakvim sojem stvorenja — to ni na koji način ne možemo pretpostaviti; najbliži među njima milion puta je udaljeniji od Marsa ili Venere, odredišta koja će ostati nedostižna i narednom pokolenju ljudi. Ali prepreke razdaljine se ruše; jednog dana srešćemo sebi ravne ili svoje gospodare među zvezdama.
Ljudi su se nevoljno suočavali sa ovom izglednom mogućnošču; neki se još nadaju da ona možda nikada neće postati stvarnost. No, sve veći broj se pita: “Zašto do takvih susreta već nije došlo, budući da se i mi već nalazimo na pragu otiskivanja u svemir?”
Uistinu, zašto nije? Evo jednog mogućeg odgovora na to veoma razložno pitanje. Ali molim vas da imate na umu: ovo je samo književno delo.
Stvarnost će, kao i uvek, biti znatno neobičnija.
Artur Č. Klark
Prvi deo
ISKONSKA NOĆ
1. PUT KA IŠČEZNUĆU
Suša je trajala već deset miliona godina, a vladavina strašnih reptila odavno se okončala. Ovde, na polutaru, na kontinentu koji će jednoga dana biti poznat kao Afrika, borba za postojanje dostigla je nov vrhunac okrutnosti, a pobednik još nije bio na vidiku. Na toj ogoljenoj i isušenoj zemlji samo su sitna, hitra ili surova stvorenja mogla napredovati ili se bar nadati da će opstati.
Čovekoliki majmuni iz pustare nisu posedovali nijedno od ovih svojstava, tako da nisu ni napredovali; štaviše, već su bili dobrano odmakli putem koji je vodio ka iščeznuću njihove rase. Pedesetak njih nastanjivalo je skupinu pećina što su se uzdizale povrh male, spržene doline koju je presecala spora rečica napajana otapanjem snegova na planinama udaljenim dve stotine milja prema severu. U teškim vremenima rečica bi potpuno presahla i pleme bi tada živelo u senci žeđi.
Neprekidno je bilo izgladnelo, a sad je već i umiralo od gladi. Kada je prvi slabašni sjaj praskozorja umileo u pećinu, Gleda-Mesec je video da mu je tokom noći umro otac. Nije znao da mu je Stari otac, budući da je takav odnos potpuno nadmašao njegovu moć poimanja, pa ipak, dok je posmatrao smršalo telo, iskusio je neodređen nespokoj koji je predstavljao preteču tuge.
Dvoje mladunaca već je cvilelo za hranom, ali ućutaše kada Gleda-Mesec zareža na njih. Jedna od majki, uzevši u zaštitu svoje mladunče koje nije mogla dovoljno da nahrani, uzvrati mu ljutitim frktanjem; nedostajalo mu je snage čak i da je pljusne zbog ove drskosti.
U međuvremenu, dovoljno se razdanilo, tako da su mogli da iziđu. Gleda-Mesec dohvati smežurano truplo i stade da ga vuče za sobom, pognuvši se zbog niskog svoda pećine. Kada se obreo napolju, prebacio je telo preko ramena i podigao se u uspravan položaj — jedina životinja na celom svetu koja je za to bila kadra.
U okviru svoje vrste, Gleda-Mesec je predstavljao gotovo džina. Bio je visok bezmalo pet stopa, a iako je bio veoma neuhranjen, ipak je težio preko sto funti. Njegovo kosmato, mišićavo telo stajalo je negde na pola puta između ljudskog i majmunskog, ali zato mu je glava već bila znatno bliža čovekovoj. Imao je nisko čelo i iznad očnih duplji stajale su mu izbočine, ali ipak je nepogrešivo nosio u svojim genima zametak ljudskosti. Dok je promatrao neprijateljski svet pleistocena, već je postojalo nešto u njegovom pogledu što je nadmašalo sposobnosti bilo kog majmuna. U tim tamnim, duboko uvučenim očima javljao se osvit svesti — prvi nagoveštaji inteligencije koja se još veoma dugo nije mogla potpuno ispoljiti, ali joj je zato pretilo sasvim skoro gašenje.
Nije bilo nikakog znaka opasnosti i Gleda-Meseca poče da se spušta niz gotovo okomiti obronak pred ulazom u pećinu; teret koji je nosio samo ga je neznatno ometao u tome. Kao da su čekali na njegov signal, ostali članovi plemena iziđoše iz svojih staništa niže niz pročelje stene i žurno se uputiše ka blatnjavoj vodi rečice na jutarnje pojenje.
Gleda-Mesec baci pogled preko doline da vidi da li se Drugi pojavljuju, ali od njih nije bilo ni traga. Možda još nisu izišli iz pećina ili su već krenuli u potragu za hranom negde dalje duž obronka brda. Budući da ih nije bilo na vidiku, Gleda-Mesec ih je smetnuo s uma; nije bio kadar da vodi računa o više stvari odjednom.
Najpre se mora osloboditi Starog, ali taj problem nije nalagao previše razmišljanja. Bilo je mnogo umiranja u poslednje vreme, a jedno se zbilo i u njegovoj pećini; jedino je trebalo da prenese truplo do mesta gde je ostavio mrtvo novorođenče za prošle Mesečeve mene i hijene će obaviti ostalo.
Već su čekale na mestu de se mala dolina lepezasto širila u savanu, gotovo kao da su znale da on dolazi. Gleda-Mesec ostavi telo ispod jednog malog grma — sve ranije kosti već su nestale — i pohita da se pridruži plemenu. Nikad više nije pomislio na oca.
Njegove dve ženke, odrasli iz drugih pećina i većina mladunaca tragali su za hranom među drvećem zakržljalim od suše dalje u dolini, nastojeći da pronađu bobice, sočno korenje i lišće, a ako bi ih sreća poslužila i kakvog malog gmizavca ili glodara. Samo su bebe i najzanemoćaliji starci ostavljani u pećinama; ukoliko bi se pojavio neki pretek hrane posle dnevnog traganja, oni bi utolili glad. Ako do toga ne bi došlo, hijenama bi se uskoro ponovo osmehnula sreća.
Ali ovaj dan bio je uspešan — premda Gleda-Mesec nije mogao da poredi jedno razdoblje sa drugim, budući da nije pamtio prošlost. Pronašao je pčelinjak u jednom trulom deblu i tako mu se pružila prilika da uživa u najizvrsnijoj poslastici koja je bila dostupna njegovim saplemenicima; još je oblizivao prste s vremena na vreme dok je predvodio skupinu ka pećinama u pozno popodne. Razume se, pčele su ga dobrano izujedale, ali na to gotovo da nije obraćao pažnju. Možda nikada više neće biti ovako blizu osećanja zadovoljstva; iako je, naime, i dalje bio gladan, više nije osećao malaksalost od gladi. Bilo je to najviše čemu se ma koji čovekoliki majmun mogao nadati.
Njegovog zadovoljstva nestade kada je stigao do rečice. Drugi su bili tu. Dolazili su na obalu svakoga dana, doduše, ali njihova pojava zbog toga nije bila ništa manje neprijatna.
Bilo ih je tridesetak i nisu se mogli razlikovati od pripadnika plemena Gleda-Meseca. Kada su ga videli kako dolazi, počeli su da igraju, tresu rukama i kriče sa svoje strane rečice, a njegovi saplemenici uzvratiše im na isti način.
I to je bilo sve što se dogodilo. Iako su se čovekoliki majmuni često borili i sukobljavali, ove razmirice veoma retko su se okončavale ozbiljnim povredama. Budući da nisu raspolagali kandžama ili psećim zubima za borbu, nisu ni mogli mnogo nauditi jedni drugima. U svakom sučaju, imali su malo preteka energije za tako neproizvodno ponašanje; frktanje i pretnje predstavljali su znatno delotvorniji način za potkrepljenje vlastitih stanovišta.