Dimitrij je spadao među Flojdove najbolje prijatelje; i upravo iz tog razloga predstavljao je posljednju osobu s kojom je ovaj želeo da razgovara, sada i ovde.
9. ŠATL ZA MESEC
Ruski astronom bio je visok, vitak i plav, a po licu lišenom bora nikako se nije moglo videti da već ima pedeset pet godina — od kojih je poslednjih deset proveo u izgradnji džinovske radio-opservatorije na tamnoj strani Meseca, gde ju je dve hiljade milja čvrstih stena štitilo od elektronske buke sa Zemlje.
“Hej, Hejvude”, reče on, čvrsto se rukujući. “Baš je mali svet. Kako si — i kako su tvoja ljupka dečica?”
“Dobro smo”, uzvrati Flojd toplo, ali sa malo pometenim izrazom lica. “Često pričamo o divnim trenucima koje si nam priredio letos.” Bilo mu je žao što ne zvuči iskrenije; odista su uživali u jednonedeljnom odmoru u Odesi sa Dimitrijem za vreme jedne od Rusovih poseta Zemlji.
“A ti — pretpostavljam da ideš gore?” upita Dimitrij.
“Ovaj, da — polećem kroz pola časa”, uzvrati Flojd. “Poznaješ li gospodina Milera?”
U međuvremenu, prišao im je oficir bezbednosti, ali se zadržao na pristojnoj razdaljini, držeći u ruci plastičnu čašu punu kafe.
“Razume se. Ali, molim vas, spustite tu šolju, gospodine Miler. Ovo je poslednja prilika dr Flojda da ispije jedno civilizovano piće — nemojte ga rasipati. Ne — insistiram.”
Krenuli su sa Dimitrijem iz glavnog salona u odeljak za osmatranje i ubrzo su se obreli za stolom, obasjani prigušenom svetlošću, posmatrajući pokretnu panoramu zvezda. Svemirska stanica jedan pravila je puni krug za minut, a centrifugalna sila stvorena njenim sporim okretanjem proizvodila je veštačku gravitaciju jednaku Mesečevoj. Ovo je, kako je ustanovljeno, predstavljalo zgodno srednje rešenje između Zemljine sile teže i potpunog odsustva gravitacije; štaviše, uslovi koji su vladali na stanici pružali su priliku putnicima za Mesec da se aklimatizuju.
Sa one strane gotovo nevidljivog prozora, Zemlja i zvezde nastupale su u bešumnoj povorci. U tom trenutku, strana stanice na kojoj su se oni nalazila bila je okrenuta od Sunca; u protivnom, bilo bi nemoguće gledati napolje, zato što bi salon bio zasenjen svetlošću. Čak i ovako, blistavost Zemlje, koja je ispunjavala pola neba, dopuštala je da se vide samo najsjajnije zvezde.
Ali Zemlja je čilela, kako je stanica orbitirala ka noćnoj strani planete; kroz nekoliko minuta postaće ogroman crni disk prošaran svetlosima gradova.
“Dobro”, reče Dimitrij, pošto je brzo ispio prvo piće i stao da se zabavlja drugim, “kakve su to priče o epidemiji u sektoru Sjedinjenih Država? Hteo sam na ovom putovanju da svratim tamo. “Ne, profesore” rekoše mi. “Veoma nam je žao, ali do daljnjeg je zaveden strogi karantin.” Pokušao sam sve što sam mogao, ali bez uspeha. A sad mi ti reci šta se tamo zbiva.”
Flojd zastenja u sebi. I ovo nanovo, pomisli on. Što se pre ukrcam na taj šatl, biću srećniji.
“Taj… ovaj… karantin predstavlja samo meru predostrožnosti”, reče on obazrivo. “Čak nismo sigurni ni da li je neophodan, ali smatramo da nema potrebe da rizikujemo.”
“Ali o kakvoj je to bolesti reč — kakvi su simptomi? Da li je vanzemaljskog porekla. Da li vam je potrebna pomoć naše medicinske službe?”
“Izvini, Dimitrij — dobili smo nalog da za sada još ništa ne kažemo. Hvala na ponudi, ali možemo sami da iziđemo nakraj sa nastalom situacijom.”
“Hmmm”, promrmlja Mojsevič, očigledno nimalo uveren. “Izgleda mi neobično da tebe, astronoma, šalju na Mesec da središ stvar oko jedne epidemije.”
“Ja sam samo bivši astronom; proteklo je mnogo godina od kada sam se poslednji put bavio pravim istraživanjima. Sada sam naučni stručnjak; to znači da ne znam ništa o bespogovorno svemu.”
“A znaš li onda šta znači MNT-1?”
Miler se umalo nije ugušio pićem, ali Flojd je bio načinjen od čvršće građe. Pogledao je starog prijatelja pravo u oči i rekao: “MNT-1? Baš čudan izraz. Gde si ga čuo?”
“Nije važno”, uzvrati Rus. “Ne možeš me prevariti. Ali ako ste nabasali na nešto sa čim ne možete izići nakraj, nadam se da nećete dopustiti da bude prekasno pre no što počnete da dozivate za pomoć.”
Miler značajno pogleda u časovnik.
“Ukrcavanje je kroz pet minuta, dr Flojde”, reče on. “Mislim da će najbolje biti da pođemo.”
Iako je znao da im je prostalo još dobrih dvadeset minuta, Flojd žurno ustade. Čak odveć žurno, s obzirom na samo šestinu Zemljine gravitacije. Uhvatio se za sto u posljednji čas i tako izbegao poletanje.
“Drago mi je što smo se videli, Dimitrij”, reče on, ne odveć uverljivo. “Nadam se da ćeš imati lep put do Zemlje — pozvaću te čim se budem vratio.”
Kada su izišli iz salona i prošli kroz proveru na ulazu u američki sektor, Flojd primeti: “Uf — za dlaku. Hvala vam što ste mi pritekli u pomoć.”
“Znate, doktore”, reče oficir za bezbednost, “nadam se da nije u pravu.”
“U kom pogledu?”
“Da se nismo suočili sa nečim što bi bilo preteško za nas.”
“Upravo to”, uzvrati Flojd odlušno, “imam nameru da ustanovim.”
Četrdeset pet minuta kasnije “Arijes-1B”, prevoznik za Mesec, odvojio se od stanice. Nije bilo ni traga od silovitosti i grmljevine osobenih za poletanje sa Zemlje — već samo gotovo nečujan, udaljen pisak u času kada su niskopogonski mlaznici plazme izbacili u svemir svoje naelektrisane strujnice. Blagi potisak trajao je više od petnaest minuta, a to nejako ubrzanje ne bi nikoga sprečilo da se kreće po kabini. Ali kada se okončalo, brod više nije bio vezan za Zemlju, kao što je još bio slučaj dok se nalazio spojen sa stanicom. Prekinuo je gravitacione veze i sada je postao slobodna i nezavisna planeta koja kruži oko Sunca po vlastitoj orbiti.
Kabina u kojoj se sada Flojd sam nalazio bila je predviđena za trideset putnika. Bilo je neobično, a i izazivalo je osećanje usamljenosti, videti sva ta prazna sedišta unaokolo, dok se stjuard i stjuardesa — a da se i ne pominju pilot, kopilot i dva inženjera — trude samo oko njega. Sumnjao je da je ijedan čovek u istoriji bio tako povlašćeno opsluživan, a krajnje je neverovatno da će se ovako nešto zbiti u budućnosti. Prisetio se cinične opaske jednog od manje uglednih papa: “Pošto smo sada stekli papstvo, uživajmo u njemu.” Pa, uživaće u ovom putu i u razdraganosti bestežinskog stanja. Sa gubljenjem gravitacije nestalo je — bar zakratko — i većine njegovih briga. Neko je jednom kazao da u svemiru možete biti užasnuti, ali vas tu sigurno neće moriti brige. Bilo je to savršeno tačno.
Stjuardesa i stjuard su, kako je izgledalo, rešili da ga hrane čitavih dvadeset pet časova putovanja, tako da je on stao da bez prestanka odbija neželjene obroke. Obedovanje u uslovima odsustva sile teže nije zadavalo poteškoće, nasuprot mračnim predviđanjima prvih astronauta. Sedeo je za običnim stolom za koji su bili pričvršćeni tanjiri, kao i na lađi koja plovi uzburkanim morem. Sva jela sadržala su neki lepljiv sastojak, kako ne bi stala da se dižu iz tanjira i lebde kabinom. Tako, na primer, svaki odrezak bio je pričvršćen za tanjir kakvim gustim sosom, dok je salatu držao pod kontrolom neki prionjiv preliv. Uz malo veštine i pažnje nije bilo mnogo stvari sa kojima se bezbedno nije moglo izići nakraj; jedine zabranjene stavke jelovnika bile su tople supe i prekomerno mrvljivi kolači. Sa pićima je, razume se, stajalo drugačije; sve tečnosti naprosto su morale da se drže u plastičnim tubama za istiskivanje.
Čitavo jedno pokolenje istraživanja, u kome su učestvovali junački, ali neopevani dobrovoljci, posvetilo se projektovanju klozeta, za koji se sada smatralo da se manje-više bezbedno može koristiti. Flojd ga je ispitao ubrzo pošto je otpočeo slobodni pad. Obreo se u maloj kabini sa svim pogodnostima običnog avionskog toaleta, ali osvetljenoj crvenom svetlošću koja je bila veoma snažna i neprijatna za oči. Jedan napis je upadljivim slovima objavljivao: VEOMA VAŽNO! RADI VLASTITE UDOBNOSTI, PAŽLJIVO PROČITAJTE OVA UPUTSTVA!