Sučeljavanje je potrajalo oko pet minuta; onda se predstava okončala podjednako brzo kao što je i počela i svi su ispili svoje sledovanje blatnjave vode. Čast je bila zadovoljena; obe skupine potvrdile su pravo na vlastitu teritoriju. Pošto je ta značajna stvar sređena, pleme je krenulo duž svoje obale rečice. Najbliži upotrebljivi pašnjak bio je sada više od milje udaljen od pećina i oni su morali da ga dele sa krdom velikih životinja, sličnih antilopama, koje su jedva podnosile njihovo prisustvo. Nisu ih mogli oterati, zato što su bile naoružane opakim bodežima na čelu — prirodnim oružjem koje čovekoliki majmuni nisu posedovali.
I tako, Gleda-Mesec i njegovi sadruzi zalagivali su glad jedući bobice, voćke i lišće — dok je svuda unaokolo, nadmećući se za iste plodove, počivao mogući izvor tolikih količina hrane o kojima oni čak nisu mogli ni da sanjaju. Na hiljade tona sočnog mesa koje je milelo savanom i kroz šikaru nije, međutim, bilo samo izvan njihovog domašaja, već i van njihove moći poimanja. Usred tog izobilja, oni su lagano skončavali od gladi.
Pleme se bez neprilika vratilo do pećine uz poslednju dnevnu svetlost. Povređena ženka koja je ostala unutra zaguguta od zadovoljstva kada joj Gleda-Mesec pruži granu obraslu bobicama koju je doneo i poče proždrljivo da je brsti. Od toga se svakako nije mogla najesti, ali to će joj pomoći da preživi dok joj ne zaraste rana koju joj je naneo leopard i dok ponovo ne bude kadra da sama krene u potragu za hranom.
Povrh doline uzdizao se puni Mesec, a sa dalekih planina dopirao je studeni vetar. Noćas će biti veoma hladno — ali studen, kao ni glad, nije bila uzrok pravih briga; te stvari predstavljale su naprosto sastavni deo života.
Gleda-Mesec gotovo da se nije trgao kada iz jedne od nižih pećina uz obronak odjeknuše kričanja i urlici; nije morao da čuje povremeno režanje leoparda da bi tačno znao šta se događa. Dole, u tami, stari Bela Kosa i njegova porodica borili su se i umirali, a pomisao da im možda na neki način može pomoći nijednom se nije javila u svesti Gleda-Meseca. Okrutna logika opstanka odagnavale je takve nepriličnosti, tako da se nije začuo ni glas protesta sa obronka brda koji je pomno osluškivao. Sve pećine bile su utihle, kako i same ne bi privukle nesreću.
Metež je zamukao i Gleda-Mesec je uskoro mogao da čuje zvuk vučenja nekog tela preko kamenja. To je potrajalo nekoliko sekundi, a onda leopard bolje ščepa svoju lovinu. Nije više napravio ni najmanji šum dok se tiho udaljavao, noseći bez napora svoju žrtvu u čeljusti.
Naredni dan ili dva ovde više neće biti opasnosti, ali mogu se pojaviti drugi neprijatelji koji bi se okoristili ovim hladnim Malim Suncem što sjaji jedino noću. Ukoliko bi upozorenje bilo pravovremeno, manje grabljivice mogle bi se ponekad zaplašiti povicima i kričanje. Gleda-Mesec ispuza iz pećine, uspentra se na jednu veliku gromadu kraj ulaza i čučnu tu da osmotri dolinu.
Od svih stvorenja koja su do tada hodila Zemljom, čovekoliki majmuni bili su prvi koji su pomno posmatrali Mesec. Iako se toga nije mogo setiti, Gleda-Mesec je kao veoma mlad ponekad umeo da ispruži ruku i pokuša da dodirne to utvarno lice što se dizalo povrh brda.
Nikad nije uspeo u tome, a sad je bio dovoljno star da shvati zašto. Najpre je, razume se, morao da pronađe dovoljno visoko drvo na koje bi se uzverao.
Ponekad bi posmatrao dolinu, a ponekad bi posmatrao Mesec, ali neprekidno je osluškivao. Jednom ili dva puta je zadremao, ali san mu je bio izuzetno lak, tako da bi ga probudio i najmanji šum. U odraslom dobu do dvadeset pet godina još je bio u punoj snazi; ako sreća bude nastavila da ga služi i poštedi ga nesrećnih slučajeva, boleština, grabljivica i smrti od gladi, moći će da poživi još čitavih deset godina.
Noć je proticala, studena i vedra, bez novih uzbuna, a Mesec se lagano uspinjao kroz polutarna sazvežđa koja ljudsko oko nikada neće videti. U pećinama, između kratkih, nepostojanih dremeža i prestrašenog iščekivanja, rađale su se more potonjih pokolenja.
A onda, jedna zaslepljujuća tačka svetlosti, blistavija od svake zvezde, dva puta lagano pređe preko neba, uspinjući se do zenita i spuštajući se ka istoku.
2. NOVA STENA
U pozni sat te noći Gleda-Mesec se najednom probudi. Iznuren dnevnim naporima i nedaćama, zaspao je čvršće nego obično, ali ga je iz sna trglo već prvo slabašno struganje koje je doprlo iz doline.
Pridigao se u smrdljivoj tami pećine, upravivši čula ka noći, dok mu se strah lagano uvlačio u dušu. Nikada u životu — već dvostruko dužem od onoga kome se većina pripadnika njegove vrste mogla nadati — nije čuo takav zvuk. Velike mačke približavale su se u tišini, a jedina stvar koja bi ih odavala bio je redak odron zemlje ili povremeno pucketanje grančica. Ovo je, međutim, bio neprekidan, škripav šum koji se postojano pojačavao. Izgledalo je kao da se neka ogromna zver kreće kroz noć, uopšte ne pokušavajući da se prikrije i ne obraćajući pažnju na prepreke. Jednog trenutka Gleda-Mesec je razabrao nepogrešiv zvuk čupanja grma; slonovi i dinoteriji činili su to prilično često, ali su se inače kretali bešumno kao i mačke.
A onda se razleže zvuk koji Gleda-Mesec nikako nije mogao da prepozna, budući da se nikada ranije u istoriji sveta nije čuo. Bio je to zveket izazvan udarom metala o kamen.
Gleda-Mesec se suočio sa Novom Stenom kada je u sam cik zore poveo pleme na rečicu. Gotovo je zaboravio na užase noći, zato što se ništa nije dogodilo posle one početne buke, tako da on nije uopšte doveo u vezu ovu neobičnu stvar sa opašnošću ili strahom. Ona, uostalom, ni najmanje nije delovala uznemirujuće.
Posredi je bila pravougaona ploča tri puta viša od njega, ali i dovoljno uska da je obuhvati rukama; bila je načinjena od nekog potpuno providnog materijala, tako da je uopšte nije bilo lako videti, osim kad bi Sunce koje se rađalo iskitilo odsevima njene ivice. Kako Gleda-Mesec nikada nije naišao na led ili kristalno bistru vodu, nisu postojale prirodne stvari sa kojima je mogo da uporedi ovu pojavu. Ona je svakako delovala veoma privlačno, tako da on, iako je mudro zazirao od svega novog, nije dugo oklevao pre no što joj se obazrivo približio. Kako se ništa nije dogodilo, on ispruži ruku i dodirnu hladnu, čvrstu površinu.
Pošto je nekoliko minuta pomno razmišljao, došao je do sjajnog objašnjenja. To je bila stena, razume se, koja mora da je izrasla tokom noći. Postojalo je mnoštvo biljaka koje su to činile — bele, gnjecave stvarčice oblika oblutka koje kao da su iždžiljikale tokom časova tame. One su, doduše, bile sitne i okrugle, dok je ova bila velika i oštrih rubova; ali i veći filozofi od Gleda-Meseca u budućnosti neće prezati od previde podjednako upadljive izuzetke u svojim teorijama.
Ovaj uistinu sjajan primer apstraktnog razmišljanja doveo je Gleda-Meseca, posle svega tri-četiri minuta, do jednog zaključka koji je on odmah stavio na probu. Bele, okrugle obluci-biljke bile su veoma ukusne (premda su među njima postojale i takve koje su izazivale grozne bolove); možda ova visoka…?
Liznuo ju je nekoliko puta i pokušao da je zagrize, što je bilo sasvim dovoljno da mu rasprši sve nade. Ovde nije bilo hrane; i tako, kako što bi postupio svaki razuman čovekoliki majmun, on produži put do rečice, potpuno smetnuvši sa uma kristalni monolit za vreme uobičajenog kričanja na Druge.
Traganje za hranom tog dana ispalo je krajnje neuspešno i pleme je moralo da se udalji više milja od pećina ne bi li pronašlo bar nešto za jelo. Za vreme nemilosrdne podnevne pripeke, jedna od slabijih ženki srušila se daleko od ma kakvog zaklona. Ostali se okupiše oko nje, cvileći i jadikujući sapatnički, ali ništa se nije moglo preduzeti. Da su bili manje iscrpljeni, mogli su je poneti sa sobom, ali nije postojao višak energije za takav čin milosrđa. Morala je biti ostavljena da se, ukoloko je to moguće, oporavi vlastitim snagama.