Prošli su pokraj istog mesta na povratku u pećine te večeri; nije se mogla videti nijedna kost.
U pozni smiraj dana, osvrćući se brižno ne bi li spazili rane lovce, žurno se napiše na rečici i stadoše da se uspinju ka pećinama.Od Nove Stene delilo ih je još sto jardi kada zvuk otpoče.
Bio je jedva čujan, ali ih je ipak ukopao u mestu i oni ostaše kao ukočeni na utrtoj stazi sa omlitavelom donjom vilicom. Jednostavna, zaluđujuće jednolična vibracija pulsirala je iz kristala, hipnotišući sve koji su se našli u njenom domašaju. Prvi put — i poslednji za tri miliona godina — zvuk bubnjeva razlegao se Afrikom.
Dobovanje postade bučnije, snažnije. A onda, čovekoliki majmuni stadoše da se kreću napred, poput hodača u snu, ka izvoru tog neodoljivog zvuka; povremeno bi zaigrali uz put, budući da im je krv reagovala na ritmove koje će njihovi potomci proizvesti tek u dalekoj budućnosti. Potpuno opčinjeni, oni se okupiše oko monolita, zaboravivši na nedaće minulog dana, na opasnosti sve bližeg sumraka i na glad koja im je morila stomake.
Bubnjanje dobi na silini, a noć postade tamnija. I dok su se senke izduživale, a svetlost čilila sa neba, kristal poče da sija.
Najpre je izgubio prozračnost, postavši obliven bledom, mlečnom sjajnošću. Uznemirujuće, neuhvatljive utvare kretale su se njegovom površinom i u dubini. Spajale su se u šipke svetlosti i senke, da bi potom obrazovale prepletene, paokaste šare koja počeše polako da se vrte.
Sve brže i brže okretali su se točkovi svetlosti, a uporedo sa njima ubrzavalo se i dobovanje bubnjeva. Sada potpuno hipnotisani, čovekoliki majmuni mogli su jedino da zure omlitavelih vilica u vrtoglavu pirotehničku predstavu. Već su zaboravili na nagone svojih predaka i na nauke koje su sticali čitavog života; niko se od njih, obično, ne bi tako kasno zadržao toliko daleko od pećina. Okolno grmlje već je bilo puno ukočenih obličja i natremice uperenih očiju, budući da su noćna stvorenja odgađala svoje poslove da bi videla šta će se još dogoditi.
Uzvrteli točkovi svetlosti stadoše najednom da se sjedinjuju, a paoci se stopiše u blistave šipke koje su lagano nestajale u daljini, vrteći se pri tom oko svoje ose. Raspolutile su se u parove, a tako nastali tendemi linija počeše da osciluju jedni preko drugih, lagano menjajući uglove preseka. Fantastični, nepostojani geometrijski oblici pojavljivali su se i iščezavali dok su se sjajne mreže preplitale i rasplitale; a čovekoliki majmuni su posmatrali, opčinjeni zarobljenici blistavog kristala.
Nikada ne bi pretpostavili da im se umovi isprobavaju, tela kartografišu, proučavaju reakcije, procenjuju mogućnosti. Celo pleme bilo je u početku poluzgureno, počivajući nepomično kao na kakvoj slici, ovekovečeno u kamenu. A onda, čovekoliki majmun koji je stajao najbliže ploči najednom ožive.
Nije promenio položaj, ali telo mu je izgubilo krutost pređašnjeg transa; postalo je živo, kao da je posredi bila lutka kojom se upravljalo nevidljiv nitima. Glava se okrenu najpre na jednu, pa na drugu stranu; usta se bezglasno otvoriše i zatvoriše; šake se stisnuše, pa otvoriše. On se potom sagnu, otkide dugački struk trave i pokuša da ga nespretnim prstima veže u čvor. Ličio je na kakvo opesednuto stvorenje koje se upire da se oslobodi nekog duha ili demona što je zagospodario njegovim telom. Borio se da dođe do daha i oči su mu bile ispunjene užasom dok se upinjao da nagna prste da učine kretnje složenije od svih što su pokušane ikada ranije.
Uprkos svim naporima, jedino je uspeo da raskomada struk trave. Dok su komadići padali po tlu, nestade uticaja koji je ovladao njime i on se potpuno ukruti u nepomičan stav.
Istog časa ožive novi čovekoliki majmun i prođe kroz isti postupak. Bio je to mlađi, prilagodljivi primerak; uspeo je u onome u čemu je stari zakazao. Na planeti Zemlji prvi grubi čvor bio je vezan…
Ostali počeše da čine neobičnije i još nesvrhovitije stvari. Jedni su ispružili ruke, postavili se međusobno nasuprot i pokušali da se dodirnu vrhovima prstiju — najpre sa oba otvorena oka, a potom sa jednim zatvorenim. Drugi su bili nagnani da natremice gledaju u išpartane oblike u kristalu, koji su se sve tananije razdeljivali, sve dok se linije ne stopiše u sivu zamućenost. A svi su čuli jednolične, čiste zvuke, različitih visina, koji su brzo tonuli ispod praga čujnosti.
Kada je došao red na Gleda-Meseca, gotovo da se uopšte nije uplašio. Jedino ga je obuzela tupa zlovolja dok su mu se mišići trzali, a udovi pokretali saglasno zapovestima koje nisu bile sasvim njegove.
Ne znajući zašto, sagao se i uzeo jedan mali kamen. Kada se uspravio, video je da se u kristalnoj ploči nalazi nova slika.
Mreže i pokretni, razigrani oblici više nisu bili tamo. Umesto njih nalazio se niz koncentričnih krugova koji su okruživali mali, crni disk.
Pokorivši se bešumnim zapovestima u svom mozgu, on nespretno zamahnu i hitnu kamen. Promašio je metu za više stopa.
Pokušaj ponovo, glasila je zapovest. On se osvrnu oko sebe i pronađe novi oblutak. Ovoga puta pogodio je ploču koja zazveča zvukom sličnim zvonjavi. Još je bio daleko od mete, ali mu se nišanjenje poboljšalo.
Pri četvrtom pokušaju, od samog središta delilo ga je svega nekoliko inča. Osećanje neopisivog zadovoljstva, gotovo seksualno po silini, preplavi mu um. Potom kontrola popusti; nije više osećao poriv da nešto preduzme osim da stoji i čeka.
Jedan za drugim, svi članovi plemena bili su nakratko zaposednuti. Neki su uspešno obavili zadate naloge, ali većina nije — i svi su već prema tome bili nagrađeni plimama zadovoljstva, odnosno kažnjeni bolom.
Velika ploča sada je zračila samo jednoličnim, praznim sjajem, tako da je ličila na blok svetlosti umetnut u okolnu tamu. Kao da se bude iz sna, čovekoliki majmuni zatresoše glavama i polako krenuše stazom ka svom skloništu. Nisu se osvrtali niti razmišljali o neobičnoj svetlosti koja ih je vodila ka domovima — i ka budućnosti nepoznatoj još čak i zvezdama.
3. AKADEMIJA
Gleda-Mesec i njegovi sadruzi uopšte se nisu sećali onoga što su videli pošto je kristal prestao da zapljuskuje svojom hipnotičkom čarolijom njihove umove i da vrši opite njihovim telima. Narednog dana, kada su krenuli u potragu za hranom, prošli su pored njega gotovo ga i ne primetivši; on je već postao deo zanemarljivog zaleđa njihove svakodnevice. Nisu ga mogli pojesti, niti je on to moga da učini sa njima; bio je stoga nevažan.
Dole, na rečici, Drugi su ih dočekali svojim uobičajenim nedelotvornim pretnjama. Njihov vođa, čovekoliki majmun sa jednim uhom, stasa i uzrasta Gleda-Meseca, ali slabije kondicije, čak se odvažio na kratak upad na teritoriju plemena, kričeći bučno i mašući rukama u nastojanju da zaplaši takmace i osokoli vlastiti duh. Voda rečice nigde nije bila dublja od jedne stope, ali što je Jedno Uho dalje ulazio u nju, to se nesigurnije i nelagodnije osećao. On se ubrzo zaustavi, a zatim krenu natrag, prekomerno dostojanstveno, da se pridruži svojim sudruzima.
Nije bilo nikakvih drugih odstupanja od uobičajenog toka stvari. Pleme je skupilo hrane taman toliko da preživi još jedan dan, a niko nije umro.
Te večeri kristalna ploča ponovo ih je čekala, okružena svojim pulsirajućim oreolom svetlosti i zvuka. Program koji im je pripremila bio je, međutim, donekle različit.
Neke čovekolike majmune potpuno je prenebregla, kao da se usredsredila samo na one koji su najviše obećavali. Jedan od ovih bio je i Gleda-Mesec; uskoro je ponovo osetio kako mu radoznali pipci gamižu po neiskorišćenim stazama i bogazima mozga. A onda počeše da mu se javljaju prikaze.