Flojd sede (i dalje je postojala težnja da se to učini, bez obzira na odsustvo sile teže) i nekoliko puta pročita napis. Pošto se uverio da nisu uvedene nikakve promene od njegovog poslednjeg putovanja, on pritisnu dugme na kome je stajalo START.
Negde u blizini poče da bruji jedan elektromotor i Flojd oseti kako se kraće. Držeći se saveta iz napisa, on zatvori oči i stade da čeka. Posle jednog minuta prigušeno se oglasi zvonce i on se osvrnu unaokolo.
Rasveta se sada promenila u umirujuću ružičasto-belu; no, značajnije je bilo to što se ponovno našao pod dejstvom gravitacije. Jedino je sasvim slabašno vibriranje ukazivalo na to da je posredi lažna sila teže, izazvana karuselnim okretanjem celog odeljka toaleta. Flojd uze komad sapuna, ispusti ga i stade da posmatra kako usporeno pada; procenio je da centrifugalna sila dostiže otprilike četvrtinu normalne gravitacije. Ali to je bilo sasvim dovoljno; na ovaj način obezbeđivalo se da se sve kreće u dobrom pravcu, da stiže tamo gde mu je bilo mesto.
On pritisnu dugme STOP ZA IZLAZ i ponovo zatvori oči. Težine je lagano nestajalo kako se rotiranje usporavalo, a zatim se zvonce dva puta oglasi i ponovo se uključi crveno svetlo upozorenja. Vrata se potom otvoriše u odgovarajući položaj da on isklizne iz kabine; obrevši se napolju, on se, što je pre mogao, spusti na zastirku. Uživanje u novini bestežinskog stanja već je odavno minulo u njemu i on je bio zahvalan patikama “Velkro” koje su mu omogućavale da gotovo normalno hoda.
Bilo je mnogo stvari kojima se mogao zabaviti, čak i ako ne bi radio ništa drugo do sedeo i čitao. Kada bi ga zamorili zvanični izveštaji, memorandumi i zapisnici, ubacio bi svoju informacionu karticu u kolo za video-novine i obavestio se o poslednjim izveštajima sa Zemlje. Jedan za drugim, uključio bi vodeće svetske elektronske listove; napamet je znao pozivne brojeve značajnijih, tako da nije morao da se koristi spiskom na poleđini kartice. Prebacivši na kratkoročnu memoriju jedinice dipleja, držao bi na ekranu naslovnu stranu, brzo prelazeći pogledom po naslovima i uočavajući one koji ga zanimaju. Svaki od tih naslova imao je dvobrojčanu oznaku; kada bi otkucao ta dva broja, pravougaonik veličine poštanske marke raširio bi se dok ne bi ispunio ekran, tako da je on bez po muke mogao čitati test. Kad bi završio, zakratko bi se vratio na celu stranu i odabrao novi naslov za podrobno ispitivanje.
Flojd se ponekad pitao da li videonovine i fantastična tehnologija na kojoj su se one temeljile predstavljaju polednju reč u čovekovom traganju za savršenim komunikacijama. Nalazio se duboko u svemiru, udaljujući se od Zemlje brzinom od više hiljada milja na čas, ali ipak je mogao da za svega nekoliko milisekundi vidi naslove svake novine koju bi poželeo. (Sama reč “novine”, koja je pretpostavljala štampu na hartiji, predstavljala je, razume se, anahronizam u veku elektronike.) Tekstovi su se automatski ažurirali svakog časa; čak i kada bi se čitale samo engleske verzije, mogao bi se provesti čitav život isključivo u apsorbovanju stalno promenljivog priliva informacija iz novinskih satelita.
Teško je bilo zamisliti kako se sistem mogao poboljšati ili učiniti primerniji. Ali ranije ili kasnije, podozrevao je Flojd, i on će zastariti, da bi ga zamenilo nešto što je sada u podjednakoj meri nezamislivo kao što bi videonovine bile Kekstonu ili Gutembergu.
Prelaženje pogledom po tim sićušnim elektronskim naslovima često je navodilo na još jednu pomisao. Što su čudesnija bila sredstva komuniciranja, to su, kako je izgledalo, sadržaji koji su se njima prenosili izgledali sve beznačajniji, bezvredniji, mračniji. Udesi, zločini, prirodne nesreće i one koje je izazvao čovek, pretnje sukobima, sumorni uvodnici — to su i dalje bile okosnice miliona reči koje su raspršavane po eteru. No, Flojd se takođe pitao da li je sve to baš toliko rđavo; novine Utopije, odavno je shvatio, bile bi strašno dosadne.
S vremena na vreme, kapetan i ostali članovi posade ulazili bi u kabinu i razmenili nekoliko reči sa njim. Ophodili su se prema svom uvaženom putniku sa strahopoštovanjem, a nesumnjivo su goreli od znatiželje o njegovoj misiji; međutim, bili su odveć učtivi da bi postavili neko pitanje ili makar napravili neku aluziju.
Jedino se, kako je izgledalo, ljupka, mala stjuardesa osećala sasvim lagodno u njegovom prisustvu. Kako je Flojd ubrzo ustanovio, poticala je sa Balija i ponela je sa sobom u svemir deo gracioznosti i tajanstva tog još uveliko neukaljanog ostrva. Jedna od najneobičnijih i najčarobnijih uspomena sa celog puta bila je njena demonstracija u bestežinskom stanju nekih klasičnih kretnji balijskog plesa spram dražesnog, plavo-zelenog srpa Zemlje koji lagano kopni.
Kad su se glavne svetiljke u kabini ugasile, usledilo je razdoblje spavanja; Flojd je prethodno vezao ruke i noge elastičnim pojasevima kako ne bi stao da slobodno lebdi prostorom. Smeštaj mu nije izgledao baš udoban — ali u uslovima odsustva gravitacije njegov nepostavljeni ležaj pokazao se znatno prijatni za spavanje i od najraskošnijeg dušeka na Zemlji.
Pošto se vezao, Flojd je prilično brzo utonuo u san, ali se jednom probudio i onako sanjiv i polusvestan našao se u čudu, pometen onim što ga je okruživalo. Za trenutak je pomislio da se obreo usred nekog slabo osvetljenog lampiona; prigušen sjaj iz okolnih pregradaka stvarao je taj utisak. A onda reče samome sebi, odlučno i plodotvorno: “Nastavi da spavaš, momče. Ovo je samo obični šatl za Mesec.”
Kada se probudio, Mesec je zapremao polovinu neba, a manevri kočenja samo što nisu počeli. Širok luk prozora postavljenih u zakrivljenom zidu odeljka za putnike sada je gledao ka otvorenom nebu, a ne ka globusu što se približavao, tako da on pređe u kontrolnu kabinu. Tu, na TV ekranima koji su prikazivali stražnji prizor, mogao je da prati poslednje faze spuštanja.
Sve bliže lunarne planine nisu nimalo nalikovale onima sa Zemlje; nedostajale su zaslepljujuće snežne kape, zelene, pripijene odore biljnog pokrova, pokretne krune oblaka. Pa ipak, izrazit kontrast svetlosti i senke činio ih je neobično lepim na jedan osoben način. Zakoni zemaljske estetike bili su neprimenljivi ovde; ovaj svet oblikovale su i modelirale drugačije sile od onih što su dejstvovale na Zemlji — sile koje su tu bile prisutne tokom dugih eona neznanih mladoj, zelenoj Zemlji, sa njenim prolaznim ledenim dobima, njenim morima što se brzo dižu i spuštaju, njenim planinskin lancima koji se rastaču poput magle u praskozorje. Ovde je postojala starost nepojamna — ali ne i smrt, pošto Mesec nikada nije živeo — sve do sada.
Brod koji se spuštao počivao je gotovo tačno povrh linije što je razdvajala noć od dana, a pod njima se pružao metež krzavih senki i blistavih, izdvojenih vrhova koji su hvatali prvu svetlost spore lunarne zore. Bilo je to zastrašujuće mesto za eventualan pokušaj spuštanja, čak i uz svu moguću pomoć elektronike; ali oni su se lagano pomerali odatle ka noćnoj strani Meseca.
A onda Flojd razabra, kada su mu se oči navikle na slabiju osvetljenost, da noćni predeli nisu sasvim tamni. Obasjavala ih je utvarna svetlost pri kojoj su se jasno mogli uočiti vrhovi, doline i ravnice. Zemlja, džinovski Mesečev mesec, preplavljivala je tle svojom blistavošću.
Na pilotskoj tabli svetiljke su bleskale povrh radarskih ekrana, a brojevi su se pojavljivali i nestajali na displejima računara, otkucavajući razdaljinu do sve bližeg Meseca. Od površine ih je delilo još više od hiljadu milja kad se težina vratila kao posledica uključenja mlaznika koji su otpočeli sa svojim blagim, ali postojanim usporenjem. Veoma dugo, izgledalo je, Mesec se lagano širio nebom, Sunce je zaronilo za obzorje i, konačno, samo jedan džinovski krater ispunio je vidno polje. Šatl je padao ka njegovim središnjim vrhovima — i iznenada Flojd primeti da u blizini jednog od tih vrhova neka blistava svetlost bleska pravilnim ritmom. Na Zemlji je to mogao biti aerodromski far — i on se zagleda u nju, osetivši kako mu se nešto skupilo u grlu. Bio je to dokaz da su ljudi vaspostavili još jedno uporište na Mesecu.