A onda je načinio drugu grešku, zato što je, pometen iznaneđenjem i zaplešenošću, smetnuo s uma gde se nalazi. Ili su ga možda ošamutili i zaslepili udarci koji su mu pljuštali po glavi; ma šta bio uzrok, tek — on je munjevito zaždio iz pećine. Usledio je grozan urlik kada je stao da se okreće kroz vazduh. Izgledalo je da je prošlo mnogo vremena pre no što se začuo tup udarac prilikom udara tela o jednu izbočinu na pola puta niz liticu; posle toga se neko vreme razlWgao jedino još šum odronjavanja kamenja, ali je ubrzo i to zamuklo u noći.
Dugo potom, opijen pobedom, Gleda-Mesec je igrao i blebetao na ulazu u pećinu. Ispravno je osećao da se ceo njegov svet promenio i da više nije nemoćna žrtva sila oko sebe.
Zatim se vratio u pećinu i prvi put u životu prespavao celu noć.
Ujutro su našli telo leoparda u podnožju litice. Iako je životinja bila mrtva, proteklo je izvesno vreme pre no što se neko odvažio da se približi poraženoj nemani; a onda se polako svi okupiše oko nje sa noževima i testerama od kosti.
Posao koga su se latili bio je veoma težak, tako da toga dana nisu išli u lov.
5. SUSRET U SVITANJE
Dok je vodio pleme na rečicu u samo praskozorje, Gleda-Mesec nesigurno zastade na poznatom mestu. Nešto je, znao je to, nedostajalo; ali nikako nije mogao da se doseti šta. Nije, međutim, mnogo razmišljao o toj nedoumici, zato što je ovog jutra na umu imao preče stvari.
Poput groma, munje, oblaka i pomračenja, veliki blok kristala iščezao je podjednako tajanstveno kao što se i pojavio. Nestavši u nepostojeću prošlost, nikada više nije onespokojavao Gleda-Mesečeve misli.
On nikada neće saznati šta je monolit učinio za njega, a nijedan od njegovih sadruga nije se zapitao, dok su se okupili oko njega u jutarnjoj izmaglici, zbog čega je na trenutak zastao tu na putu prema rečici.
Sa svoje strane potoka, u još nikad neugroženoj bezbednosti vlastite teritorije, Drugi su prvi opazili Gleda-Meseca i još dvanaest mužjaka iz njegovog plemena kao pokretan friz spram neba praskozorja. Istog časa nadigli su svoju uobičajenu, svakodnevnu dreku; no, ovoga puta nije im bilo uzvraćeno istom merom.
Postojano, svrhovito — i nadasve tiho — Gleda-Mesec i njegova družina spustiše se niz nisko uzvišenje koje se dizalo uz rečicu; i dok su se oni približavali, Drugi najednom zamukoše. Njihova obredna razjarenost je splasnula, da bi je zamenio sve uočljiviji strah. Bili su neodređeno svesni da se nešto dogodilo i da se ovaj susret razlikuje od svih pređašnjih. Motke i noževi od kosti koje je Gleda-Mesečeva skupina nosila nisu ih uznemirili zato što nisu shvatali njihovu svrhu. Jedino su znali da su kretnje njihovih takmaca sada postale pune odlučnosti i pretnje.
Družina se zaustavila kraj ruba vode, što je za trenutak oživelo hrabrost Drugih. Predvođeni Jednim Uhom, oni, ne mnogo odlučno, ponovo otpočeše sa borbenim pokličima. To je, međutim, potrajalo samo nekoliko sekundi, a onda zanemeše, užanuti onim što su videli.
Gleda-Mesec podiže ruke visoko u vazduh, otkrivši nešto što je do tada bilo skriveno kosmatim telima njegovih sadruga. Držao je debelu granu na koju je bila nataknuta okrvavljena glava leoparda. Čeljust je držana otvorena jednim prutom, tako da su se veliki zubi avetinjski belasali na prvim zracima Sunca koje se rađalo.
Većina Drugih bila je naprosto ukočena od straha, tako da se nije mogla ni mrdnuti; ali neki ipak počeše da lagano i teturavo uzmiču. Bio je to sasvim dovoljan podstrek Gleda-Mesecu. I dalje držeći izmrcvaren trofej iznad glave, on krenu preko rečice. Oklevajući samo trenutak, njegovi sadruzi zagaziše u vodu za njim.
Kada je Gleda-Mesec stigao na suprotnu stranu, Jedno Uho je i dalje držao svoj položaj. Možda je bio odveć hrabar ili odveć glup da bi pobegao; možda nije mogao uistinu da poveruje da je do ovog oskrvnuća stvarno došlo. Kukavica ili junak — bilo je svejedno kada mu se na glavu nesposobnu da shvata sručilo smrznuto režanje smrti.
Kričeći od straha, Drugi se razbezaše po okolnom grmlju; ali uskoro će se vratiti, potpuno zaboravivši na svog izgubljenog vođu.
Nekoliko sekundi Gleda-Mesec je stajao nesigurno nad svojom novom žrtvom, pokušavajući da pojmi neobičnu i čudesnu činjenicu: mrtav leopard i dalje je bio kadar da ubija. Sada je bio gospodar sveta, ali nije sasvim znao šta mu nadalje valja činiti.
No, nešto će već smisliti.
6. USPON ČOVEKA
Nova životinja pojavila se na licu planete, polako se šireći iz afričke postojbine. Bila je još toliko retka da je sasvim mogla ostati neobuhvaćena nekim letimičnim popisom sred uskomešanih milijardi stvorenja koja su obitavala na kopnu i moru. Još ništa nije govorilo da će ona napredovati, pa čak ni da će uopšte opstati: na ovom svetu gde je već iščezlo nebrojeno mnogo moćnijih životinja, sudbina ove i dalje je bila krajnje neizvesna.
Tokom stotinu hiljada godina pošto su se kristali spustili u Afriku čovekoliki majmuni nisu izumeli ništa. Ali počeli su da se menjaju, stekavši umeća koja nisu krasila nijednu drugu životinju. Motke od kosti povećale su im domašaj i umnogostručile snagu; više nisu bili bespomoćni pred grabljivicama sa kojima su stajali u takmačkom odnosu. Manje mesoždere mogli su da oteraju od njihove lovine; veće su u najmanju ruku bili kadri da obeshrabre, a ponekad i da nateraju u beg.
Krupni zubi su im se smanjili, budući da više nisu bili od ključne važnosti. Počelo je da ih zamenjuje kamenje oštrih ivica, koje se moglo koristiti za kopanje korova ili za sečenje i testerisanje mesa ili žila, što je imalo nebrojene posledice. Čovekoliki majmuni više nisu bili osuđeni na gladovanje pošto bi im se zubi oštetili ili istrošili; čak su i najsirovije alatke mogle da im za mnogo godina produže život. A kako su im se zubi smanjili, oblik lica takođe je počeo da im se menja; gubica se povukla, čeljust više nije bila krupna kao ranije, a usta su postala kadra da proizvode tananije zvuke. Sam govor bio je daleko još milion godina, ali prvi koraci u tom pravcu već su načinjeni.
A onda je svet stao da se menja. U četiri velika talasa, čije je kreste razdvajalo po dve stotine hiljada godina, minula su ledena doba, ostavivši svoj beleg svuda po globusu. Izvan tropskog pojasa, glečeri su potamanili sve one koji su prerano napustili staništa predaka, kao i one koji nisu bili u stanju da se prilagode.
Kada je led prošao, nestalo je i pretežnog dela pređašnjeg života na planeti — računajući tu i čovekolike majmune. Ali za razliku od mnogih drugih, oni su ostavili potomke, tako da nisu doživeli iščeznuće — već su se preobrazili. Tvorce oruđa preblikovalo je upravo njihovo oruđe.
Korišćenjem motki i kremenja, ruke su im stekle spretnost koja se nigde više nije mogla sresti u celom životinjskom carstvu, što im je omogućilo da prave još bolje alatke, a to je, sa svoje strane, dovelo do daljeg razvoja njihovih udova i mozgova. Bio je to ubrzavajući, rastući proces na čijem se kraju nalazio Čovek.
Oruđa i oružja prvih pravih ljudi bila su tek neznatno bolja od onih kojima su se služili njihovi preci pre milion godina, ali oni su ih koristili nesravnjivo većim umećem. A negde u tim senovitim, minulim stolećima oni su izumeli najsuštinskije od svih oruđa, premda se ono nije moglo ni videti ni dodirnuti. Naučili su da govore i tako su ostvarili svoju prvu veliku pobedu nad Vremenom. Sada se znanje jednog pokolenja moglo preneti narednom, tako da se svako doba moglo okoristiti onima što su mu prethodila.
Za razliku od životinja koje su znale samo za sadašnjost, Čovek je stekao prošlost; a počeo je i da opipava budućnost.
Takođe je naučio da zauzdava sile prirode; ukrotivši vatru, postavio je temelje tehnologije i ostavio daleko za sobom svoje životinjsko poreklo. Kamen je ustupio mesto bronzi, a potom i gvožđu. Posle lova sledila je zemljoradnja. Pleme je preraslo u selo, a selo u grad. Govor je postao večan zahvaljujući izvesnim znacima na kamenu, u glini i na papirusu. A onda je Čovek izumeo filozofiju i religiju, naselivši nebo, ne sasvim neosnovano, bogovima.