Kako mu je telo postajalo sve nebranjenije, tako su mu sredstva napada bivala sve strašnija. Sa kamenom, bronzom, gvožđem i čelikom na raspolaganju, pronašao je svu silu onoga što može da bode i seče, a još veoma rano naučio je i kako da obori žrtvu sa daljine. Koplje, luk, puška i konačno daljinski navodeća raketa pružili su mu oružja neograničenog dometa i neograničene moći.
Bez tih oružja, iako ih je često koristio protiv samoga sebe, Čovek nikada ne bi osvojio svoj svet. U njih je uneo svoje srce i svoju dušu i ona su ga dugo valjano služila.
Ali sada, sve dok budu postojala, on će stalno živeti na Božju veresiju.
Drugi deo
MNT-1
7. POSEBAN LET
Bez obzira na to koliko se puta čovek otiskuje sa Zemlje, reče dr Hejvud Flojd u sebi, uzbuđenje je uvek prisutno. Bio je jednom na Marsu, tri puta na Mesecu, a više se nije ni sećao koliko je puta posetio razne svemirske stanice. Pa ipak, kako se približavao trenutak uzletanja, bio je svestan da napetost raste u njemu, da ga ispunjava osećanje čuđenja i strahopoštovanja — da, i nervoze — što ga je izjednačavalo sa svakim trapavim Zemljaninom kome predstoji svemirsko krštenje.
Mlaznjak koji ga je hitro prevezao iz Vašingtona, posle ponoćnog sastanka sa predsednikom, sada se spuštao ka jednom od najpoznatijih, ali i najuzbudljivih predela na celom svetu. Pod njime su ležala prva dva pokolenja svemirske ere, prostirući se duž dvadeset milja floridske obale. Na jugu, oivičene treperavim, crvenim signalnim svetlima, nalazile su se džinovske rampe “Saturna” i “Neptuna” koje su uputile ljude ka planetama, da bi potom prešle u istoriju. Blizu obzorja, sličan kakvoj blistavoj, srebrnoj kuli obasjanoj svetlostima reflektora, stajao je poslednji od “Saturna V”, već skoro dvadeset godina nacionalni spomenik i odredište hodočasnika. Nedaleko odatle, ocrtavajući se spram neba poput planine koju je čovek načinio, uzdizala se neverovatna masa “Hangara za montažu letelica”, i dalje najveće pojedinačno zdanje na Zemlji.
Ali te stvari sada su pripadale prošlosti, a on je leteo ka budućnosti. Kada su se nagnuli, dr Flojd je uočio na tlu lavirint zgrada, potom veliku poletno-sletnu pistu, pa širok, besprekorno prav ožiljak preko ravnog floridskog predela — višestruke tračnice džinovske lansirne staze. Na njenom kraju, okružen vozilima i dizalicama, ležao je svemiroplan obasjan obiljem svetlosti, dok je unaokolo sve vrvelo od priprema za njegov novi polet ka zvezdama. Izgubivši najednom osećanje za perspektivu usled brzih promena brzine i visine, Flojd je zakratko stekao utisak da odozgo posmatra malog, srebrnog noćnog leptira, uhvaćenog u snop baterijske svetiljke.
A onda mu sićušne, uzmuvane prilike na tlu ponovo dočaraše prave razmere svemirske letelice; raspon krila u obliku uskog slova “V” mora da je dostizao dve stotine stopa. A to ogromno vozilo, reče Flojd u sebi s nevericom — ali i s ponosom — čeka na mene. Koliko je on znao, ovo je bilo prvi put da se priređuje cela misija samo da bi se jedan čovek prebacio do Meseca.
Iako je bilo dva časa ujutro, skupina izveštača i snimatelja presrela ga je na putu ka obasjanoj svemirskoj letelici “Orion III”. Poznavao je iz viđenja nekolicinu njih, budući da su mu, kao predsedniku Nacionalnog astronautičkog veća, konferencije za štampu sačinjavale deo života. Ovo, međutim, nije bilo ni vreme ni mesto da se jedna održi, a i on nije imao šta da kaže; ali bilo je važno ne uvrediti gospodu iz medija.
“Dr Flojde! Ja sam Džim Forster iz Asošijeted Njuza. Možete li nam nešto reći o ovom vašem letu?”
“Veoma mi je žao — ne mogu ništa da kažem.”
“Ali nedavno ste se sreli sa predsednikom, zar ne?” upita jedan poznati glas.
“Oh — zdravo, Majk. Bojim se da su vas ni zbog čega izvukli iz postelja. Neopozivo, bez izjave.”
“Možete li bar potvrditi ili poreći glasine o tome da je na Mesecu izbila neka epidemija?” upita jedan TV izveštač, uspevajući da ide uporedo sa Flojdom i da ga drži valjano kadriranog svojom minijaturnom TV kamerom.
“Žao mi je”, uzvrati Flojd, odmahnuvši glavom.
“Ali šta je sa karantinom?” upita jedan drugi izveštač. “Koliko će trajati?”
“I dalje bez komentara.”
“Dr Flojde”, upita jedna veoma niska i odlučna novinarka, “čime se uopšte može opravdati ovaj potpuni embargo na vesti sa Meseca? Ima li to veze sa političkom situacijom?”
“Kojom političkom situacijom?” upita Flojd oporim glasom. Tu i tamo se razleže smeh, a neko doviknu: “Srećan put, doktore!” — dok se on probijao ka prostorijama rampe za ukrcavanje.
Koliko mu je pamćenje sezalo, nije bila posredi toliko “situacija”, već stalna kriza. Počev od sedamdesetih godina, svet su opterećivala dva problema koja su, po nekoj ironiji, težila da se međusobno potru.
Iako je kontrola rađanja bila jevtina, pouzdana i prihvaćena od svih glavnih religija, usledila je prekasno; svetska populacija dostigla je već šest milijardi ljudi — a trećina njih živela je u kineskom carstvu. U nekim autoritarnim državama čak su doneti zakoni koji su ograničavali porodice na dvoje dece, ali se njihovo sprovođenje u delo pokazalo nepraktično. Kao ishod svega toga, nestašice hrane vladale su u svim zemljama; čak je i u Sjednjenim Državama bilo dana bez mesa, a predviđala se glad svetskih razmera kroz petnaest godina, uprkos junačkim nastojanjima da se kultiviše more i proizvodi sintetička hrana.
Iako je potreba za međunarodnom saradnjom bila hitnija nego ikad, ipak se broj granica nije nimalo smanjio u odnosu na prošla razdoblja. Ni posle milion godina ljudska rasa nije izgubila mnogo od svojih agresivnih nagona; duž simboličnih linija, vidljivih jedino političarima, trideset osam nuklearnih sila motrile su jedna na drugu ratoborno i pomno. U njihovim arsenalima bilo je zapretano dovoljno megatona da se zbriše čitava površinska kora planete. Iako se — nekim čudom — atomska oružja nisu koristila, ta situacija teško da je mogla večno potrajati.
A sada, povrh svega, Kinezi su još, iz nekih svojih nedokučivih razloga, stali da nude najmanjim nacijama bez atomskog naoružanja celokupnu nuklearnu opremu od pedeset bojevih glava i isto toliko raketa. Cena je bila ispod dve stotine miliona dolara, a moglo se i računati na posebne pogodnosti prilikom plaćanja.
Možda su pokušavali da podupru svoju poljuljanu ekonomiju trampom zastarelog oružja za zdravu gotovinu, kako su to pretpostavljali neki posmatrači. Ili su možda pronašli metode ratovanja koji su bili znatno usavršeniji, tako da im više nisu bile potrebne takve igračke; govorkalo se i o radio-hipnozi iz satelitskih odašiljača, o virusima koji izazivaju razne prinude, o ucenivanju sintetičkim bolestima za koje su jedino oni posedovali protivlek. Ove očaravajuće zamisli gotovo izvesno su bile plod propagande ili čiste uobrazilje, ali nije bilo bezbedno olako prenebreći ma koju od njih. Svaki put kad bi Flojd poleteo sa Zemlje, neizostavno se zapitao da li će ona i dalje biti tu kada se vrati s puta.
Elegantna stjuardesa pozdravi ga kada je ušao u kabinu. “Dobro jutro, dr Flojde. Ja sam gospođica Simons — želim vam dobrodošlicu na letelicu u ime kapetana Tajnsa i našeg kopilota, prvog oficira Balarda.”
“Hvala”, odvrati Flojd uz osmeh, zapitavši se zbog čega stjuardese uvek moraju da liče na robotske turustičke vodiče.