“Poletanje je kroz pet minuta”, nastavi ona, pokazavši rukom prema praznoj kabini za dvadeset putnika. “Možete se smestiti na bilo koje sedište, ali kapetan Tajns vam preporučuje prednje mesto sa leve strane, uz prozor, ako želite da posmatrate postupak spajanja.”
“Poslušaću njegov savet”, uzvrati on, krenuvši prema preporučenom sedištu. Stjuardesa se još neko vreme trudila oko njega, a onda ode do svog pregratka u stražnjem delu kabine.
Flojd se smesti na sedište, podesi bezbednosne pojaseve oko pasa i ramena, a onda pričvrsti svoju tašnu na susedno sedište. Trenutak kasnije, oglasi se zvučnik mekim, pucketavim šumom. “Dobro jutro”, reče glas gospođice Simons. “Ovo je poseban let tri od Kosmodroma Kenedi do Svemirske stanice jedan.”
Rešena je, kako izgleda, da se drži punog programa, iako ima samo jednog putnika, pomisli Flojd; nije mogao da obuzda smešak kad je ona neumoljivo nastavila:
“Let će trajati pedeset pet minuta. Najveće ubrzanje iznosiće dva “g” i provešćemo u bestežinskom stanju trideset minuta. Molim vas da ne ustajete sa sedišta sve dok se ne upali signal za bezbednost.”
Flojd se osvrnu preko ramena i doviknu: “Hvala.” Za trenutak je spazio pomalo nelagodan, ali i ljubak osmeh.
Zavalio se u sedište i opustio. Ovo putovanje, izračunao je, koštaće poreske obveznike nešto malo više od milion dolara. Ako bi se pokazalo neopravdano, on bi izgubio posao: ali uvek se mogao vratiti na univerzitet i nastaviti prekinuto izučavanje nastanka planeta.
“Svi postupci automatskog odbrojavanja otpočeli”, začuo se kapetanov glas iz zvučnika; odlikovao se umirujućom jednoličnošću osebenom za opštenja preko radio-veze.
“Poletanje kroz jedan minut.”
Kao i uvek, izgledalo je da je protekao čitav sat. Flojd je i te kako bio svestan džinovskih sila koje su se obavile oko njega, čekajući da budu oslobođene. U rezervoarima za gorivo dve semirske letelice, kao i u skladištu energije lansirnog sistema, stajala je zapretana snaga nuklearne bombe koja će sva biti utrošena na to da ga podigne do pukuh dve stotine milja iznad Zemlje.
Nije se koristilo staromodno PET-ČETIRI-TRI-DVA-JEDAN-NULA, koje je delovalo tako nelagodno po čovekov nervni sistem.
“Lansiranje kroz petnaest sekundi. Osećaćete se prijatnije ako počnete duboko da dišete.”
Bio je to koristan savet kako u psihološkom, tako i u fiziološkom pogledu. Flojd je osetio da je zasićen kiseonikom i da je pripravan da se sa svime uhvati ukoštac, kada lansirna staza stane da odapinje svoj tovar od hiljadu tona iznad Atlantika.
Bilo je teško odrediti u kom su se času odlepili od staze i zaplovili vazduhom, ali kad se grmljavina raketa najednom udvostručila i kad je Flojd stao sve dublje da uleže u debelo postavljeno sedište, shvatio je da su motori prvog stepena stavljeni u pogon. Želeo je da gleda kroz prozor, ali valjalo je uložiti silan napor i samo da se okrene glava. No, ipak se nije osećao neudobno; štaviše, pritisak ubrzanja i moćna grmljavina motora izazvali su u njemu izuzetnu razdraganost. U ušima mu je zvonilo, krv mu je dobovala u žilama, osećao je takvu živahnost kakvu već godinama nije iskusio. Ponovo je bio mlad i poželeo je da peva na sav glas — što je bez ikakve bojazni mogao da učini, budući da ga zasigurno niko ne bi čuo.
No, to raspoloženje brzo ga je prošlo, čim je shvatio da napušta Zemlju i sve što je ikada voleo. Dole se nalazilo troje njegove dece, koja su ostala bez majke od onog kobnog leta za Evropu njegove supruge pre deset godina (Deset godina? Nemoguće! Pa ipak, bilo je tako…) Možda nije, njih radi, trebalo ponovo da se oženi…
Gotovo je izgubio osećaj za vreme kada se pritisak i buka najednom smanjiše, a zvučnik u kabini objavi: “Priprema za odvajnje donjeg stepena. Sad!”
Usledio je blagi trzaj; Flojd se iznenada priseti navoda iz jednog spisa Leonarda da Vinčija; video ga je uramljenog i obešenog na zidu neke kancelarije NASA-e:
Velika Ptica poleteće na leđima
velike ptice, donoseći slavu gnezdu
u kome je rođena.
Velika Ptica sada je uistinu letela, nadmašivši sve da Vinčijeve snove, a njen iscrpljeni sadrug vraćao se na Zemlju. Posle luka dugačkog deset hiljada milja prazan donji stepen skliznuće u atmosfetu, trampeći brzinu za razdaljinu na putu ka matičnoj luci Kenedi. Kroz nekoliko časova, doteran i napunjen gorivom, biće ponovo spreman da podigne novog sadruga ka blistavoj tišini do koje sam nikada neće stići.
Sada smo, pomisli Flojd, potpuno samostalni na više od pola puta do orbite. Kada se ubrzanje ponovo javilo, pošto su bile uključene rakete gornjeg stepena, potisak je bio znatno blaži: štaviše, osećao ga je samo kao normalnu gravitaciju. Ali bilo bi nemoguće hodati, budući da se “gore” nalazilo pravo na prednjem kraju kabine. Kada bi budalasto postupio i napustio sedište, začas bi tresnuo o stražnji zid.
Dejstvo je bilo pomalo rastrojavajuće, zato što je izgledalo da brod stoji na repu. Flojdu, koji se nalazio skroz na prednjem delu kabine, činilo se da su sva sedišta pričvršćena na jednom zidu koji se okomito spuštao pod njim. Upravo se silno upirao da prenebregne ovaj neprijatan privid kada se zora rasprsnu sa druge strane broda.
Za svega nekoliko sekundi proleteli su kroz koprene grimiznog, ružičastog, zlatnog i plavog, obrevši se konačno u bleštavoj belini dana. Iako su prozori bili veoma zasenčeni da bi se ublažila blistavost, prodorni snopovi Sunčeve svetlosti, koji su sada lagano klizili kroz kabinu, ostavili su Flojda nekoliko minuta poluzaslepljenog. Nalazio se u svemiru, ali ipak nije moglo biti ni govora o tome da vidi neku zvezdu.
Zaklonio je oči šakama i pokušao da baci pogled kroz prozor pokraj sebe. Napolju, unazad zabačeno krilo broda sjajilo se poput metala u stanju belog usijanja, silovito odražavajući svetlost Sunca; svuda unaokolo vladala je potpuna tama i ta tmina morala je vrveti od zvezda — ali bilo je nemoguće razabrati ih.
Težina je lagano čilila; rakete su postepeno isključivane kako je brod ulazio na orbitu. Grmljavina motora pretvorila se u prigušenu tutnjavu, pa u blago pištanja, da bi na kraju sasvim zamukla. Da nije bilo pojaseva kojima je bio vezan, Flojd bi izlebdeo iz sedišta; u svakom sučaju, činilo mu se da mu stomak više ništa ne može sprečiti da baš to učini. Jedino se nadao da će pilule koje je dobio pre pola časa i deset hiljada milja valjano obaviti posao za koji su predviđene. Samo je jednom u krijeri imao svemirsku bolest — i to je bilo više nego dovoljno.
Pilotov glas koji se razlegao iz zvučnika u kabini bio je odlučan i uverljiv: “Molim vas da ne gubite iz vida upustva za bestežinsko stanje. Spojićemo se sa Svemirskom stanicom jedan kroz četrdeset pet minuta.”
Stjuardesa mu krenu u susret uskim prolazom desno pored sasvim primaknutih sedišta. Koraci su joj bili neobično lepršavi, a stopala su joj se nevoljno odvajala od poda, kao da je gazila po lepku. Držala se jarkožute trake zastirke “Velkro” koja se pružala celom dužinom poda i tavanice. Zastirka i đonovi njenih sandala bili su prekriveni mnoštvom kukica koje su prianjale jedna uz drugu kao dve hrapave površine. Ovaj trik hodanja u slobodnom padu neizmerno je ospokojavao pometene putnike.
“Da li biste malo kafe ili čaja, dr Flojde?” upita ona vedrim glasom.
“Ne hvala”, uzvrati on uz osmeh. Uvek se osećao kao beba kada je trebalo da sisa iz neke od tih plastičnih tuba za pijenje.
Stjuardesa je još uslužno stajala pred njim, dok je on otvarao tašnu i stao da prebira po papirima.
“Dr Flojde, smem li da vas nešto upitam?”
“Svakako”, reče on, pogledavši je preko naočara.
“Moj verenik je geolog u Klavijusu”, reče gospođica Simons, brižljivo odmeravajući reči, “a od njega nemam nikakvih vesti već više od jedne sedmice.”