„Mislim da bi takođe volela da vladaš.“ Zvonki gong zvučao je blago nasmejano, ali onda se zaoštri. „Pogledaj me! Ne volim što vi Seanšani izbegavate da me gledate u oči. Kao da nešto krijete. Surot, ne želiš ni da pokušaš da sakriješ nešto od mene.“
„Naravno da ne, Velika gospodarice“, odgovori Surot i pridiže se da sedne na pete. „Nikada, Velika gospodarice.“ Diže pogled do ženinih usta, ali nije mogla naterati sebe da ga podigne još više. To će zacelo biti dovoljno.
„Bolje“, promrmlja Semirhag. „A sad – kako bi volela da vladaš ovim zemljama? Nekoliko smrti – Galgan i još neki – i mogla bi se uz moju pomoć proglasiti caricom. To teško da je od neke važnosti, ali okolnosti su takve da se ukazala prilika, a ti bi svakako bila poslušnija nego sadašnja carica.“
Surot nešto preseče u trbuhu. Bojala se da će možda povratiti. „Velika gospodarice“, obamrlo reče, „kazna za to je izvođenje pred istinsku caricu, neka bi živela večno, pa guljenje čitave kože s tebe, uz najveću brigu da ostaneš u životu. Nakon toga... “
„Domišljato, premda primitivno“, prekide je Semirhag. „Ali nebitno. Carica Radanan je mrtva. Zadivljujuće koliko u ljudskom telu ima krvi. Dovoljno da se pokrije čitav Kristalni presto. Surot, prihvati ovu ponudu. Neću ti ponovo nuditi. Ti bi omogućila da se neke stvari zgodnije završe, ali ne toliko da bih se drugi put gnjavila.“
Surot natera sebe da diše. „Onda je Tuon carica, neka bi živela...“ Tuon će uzeti novo ime, koje će se retko pominjati van carske porodice. Carica je carica, neka bi živela večno. Obrlivši se rukama, Surot zajeca. Nije mogla prestati da se trese. Almandaragal diže glavu i pogleda je, cvileći upitno.
Semirhag se zasmeja i to zazvuča kao muzika velikih gongova. „Žališ Radanan, Surot, ili ti je toliko mrsko što je Tuon postala carica?“
Surot objasni, u naletima od po tri ili četiri reči, isprekidanim, neobuzdanim ridanjem. Budući proglašena naslednicom, Tuon je postala carica istog trena kada joj je majka umrla. Sem u slučaju da je njena majka ubijena, što mora da je naredila neka od njenih sestara i što znači da je i Tuon zacelo mrtva. Ali ništa od svega toga ne čini ni najmanju razliku. Običaj će biti izveden do kraja. Moraće da se vrati u Seandar i izvini se zbog Tuonine smrti, zbog caričine smrti – i to upravo ženi koja ju je pripremila i naredila. A ona, naravno, neće sesti na presto sve dok Tuonina smrt ne bude obznanjena. Surot nije mogla naterati sebe da prizna kako će se pre toga ubiti; sramota je to reći naglas. Reči zamreše kada ona poče da se trese od ridanja. Ne želi da umre. Obećano joj je da će živeti večno!
Ovog puta, Semirhagin smeh bio je toliko iznenađujući da su Surotine suze stale od zgranutosti. Ona ognjena glava bila je zabačena i smejala se zvonkim grohotom. Semirhag naposletku povrati vlast nad sobom i ognjenim prstima obrisa ognjene suze. „Vidim da nisam bila jasna. Radanin je mrtva, kao i njene kćeri, sinovi i pola carskog dvora. Izuzev Tuon, nema carske porodice. Nema carstva. Seandarom vladaju rulje i pljačkaši, kao i u desetak drugih gradova. Najmenje pedeset velmoža se nadmeće za presto, s vojskama na ratnim poljima. Rat besni od Aldilskih planina do Salakinga. Zato ćeš ti biti savršeno bezbedna ako ukloniš Tuon i proglasiš se caricom. Čak sam sredila da jedan brod, koji bi uskoro trebalo da pristane, donese vest o toj nedaći.“ Opet se zasmeja i kaza nešto čudno. „Neka gospodar haosa vlada.“
Surot nije mogla a da se ne zablene u nju. Carstvo... uništeno? Semirhag je ubila... Naručena ubistva nisu strana Krvi, visokoj ili niskoj, niti u krugu carske porodice, ali da neko tako posegne u carsku porodicu – užasavajuće je i nezamislivo. Čak i neko od Da'konciona, Izabranih. Ali da ona postane carica, pa makar tu. Obuze je vrtoglavica i ludačka želja da prasne u smeh. Mogla bi načiniti pun krug, da pokori te zemlje tu, pa da pošalje vojske da povrate Seanšan. Uz silan napor, pođe joj za rukom da povrati vlast nad sobom.
„Velika gospodarice, ako je Tuon zaista živa, onda... onda će biti veoma teško ubiti je.“ Morala je silom istisnuti te reči iz sebe. Ubiti caricu... Bilo je teško čak i da pomisli na to. Da bi postala carica. Osećala se kao da će joj glava odlebdeti s ramena. „S njom će biti njene sul'dam i damane, kao i nešto Mrtve straže.“ Teško? Pod tim okolnostima, biće nemoguće ubiti je. Sem ako joj ne pođe za rukom da navede Semirhag da to sama učini. Šest damana moglo bi biti opasno čak i po nju. Sem toga, ljudi niskog roda imaju jednu izreku: „Moćni naređuju bednima da kopaju po blatu, tako da su njima ruke čiste.“ Slučajno je čula tu izreku i kaznila čoveka koji ju je izgovorio, ali svejedno je tačna.
„Razmisli, Surot!“, zapovednički su zazvonili gongovi. „Kapetan Muzenge i ostali otišli bi iste noći kad i Tuon i njena služavka da su imali ikakvog nagoveštaja šta ona smera. Traže je. Moraš se iz sve snage potruditi da je ti prva pronađeš, ali ako u tome ne uspeš – njena Mrtva straža biće slabija zaštita nego što izgleda. Svi vojnici u tvojoj vojsci čuli su da su bar neki Stražari u vezi s prevarantkinjom. Opšti stav je da bi prevarantkinja i svi u vezi s njom trebalo da budu raščerečeni, a čereci zakopani na smetlištu. Tiho.“ Ognjene usne izviše se u smešak. „Da se carstvo ne bi osramotilo.“
To možda i jeste moguće. Biće lako pronaći odred Mrtve straže. Moraće otkriti koliko je ljudi Muzenge poveo sa sobom i da pošalje Elbara s pedesetoricom za svakog od njih. Ne, sa stotinu, pošto oni imaju damane. A onda... „Velika gospodarice, razumeš da sam nevoljna da bilo šta obznanim dok se ne uverim da je Tuon mrtva?“
„Naravno“, odgovori Semirhag. Gongovi su opet zvonili kao da im je nešto smešno. „Ali upamti, neću mnogo mariti ako se Tuon ipak bezbedno vrati, stoga ne odugovlači.“
„Neću, velika gospodarice. Nameravam da postanem carica, a da bih to postigla – moram da ubijem caricu.“ Ovoga puta, nije joj bilo nimalo teško da to izgovori.
Po Pevarinoj proceni, odaje Cutame Rat bile su šarolike toliko da je to bilo više nego preterano, a njena sopstvena mladost, koju je provela kao mesareva kćer, nimalo nije uticala na njeno mišljenje. Primaća soba jednostavno joj je išla na živce. Ispod ukrasa pri tavanici izrezbarenih u obliku lastavica u letu i pozlaćenih, na zidovima su bile dve velike svilene tapiserije: na jednoj od njih behu jarkocrvene krvave ruže, a na drugoj žbunje kalme puno skerletnih cvetova većih od njena dva dlana. Stolovi i stolice bili su vitki i nežni komadi nameštaja, ako se zanemare duborez i pozlata više nego dovoljni za svaki presto. I podne svetiljke bile su debelo pozlaćene, a ploča iznad kamina od mermera prošaranog crvenim venama isklesana u konje u galopu. Na nekoliko stolova bio je crveni porcelan Morskog naroda, najređi, četiri vaze i šest zdela – što je samo po sebi bilo malo bogatstvo – kao i čitav niz rezbarija od žada ili belokosti, pri čemu nijedna od njih nije bila mala, i još i šaku visoka figurina razigrane žene, izgleda izbrušena iz rubina. Razmetljivo pokazivanje bogatstva, a dobro je znala da sem pozlaćenog časovnika na kaminu u Cutaminoj spavaćoj sobi postoji još jedan, a čak i treći u njenoj garderobi. Tri sata! To je daleko više od puke razmetljivosti, toliko da zasenjuje pozlatu i rubine.
Ali ta odaja je sasvim odgovarala ženi što je sedela naspram Džavindre i nje. „Razmetljivost" je prava reč da se opiše njen izgled. Cutama beše zapanjujuće prelepa žena, kose prikupljene u tananu zlatnu mrežicu, s granatima oko grla i u ušima, kao i uvek odevena u grimiznu svilu što se stapala s njenim punim prsima, danas optočenu zlatovezom da još više istakne grimiz. Da je ne poznaje, pomislila bi da želi da privuče muškarce. Cutama je svima stavila do znanja koliko mrzi muškarce, i to davno pre nego što je oterana u izgnanstvo; pre bi se smilovala besnom psu nego muškarcu.