Tada je bila tvrda kao čekić, ali mnogi su mislili da se pretvorila u slomljenu trsku kada se vratila u Kulu. Tako su mislili neko vreme. A onda su svi koji su makar malo vremena proveli s njom shvatili da je taj njen nemirni pogled sve samo ne bojažljiv. Izgnanstvo je jeste promenilo, ali je nije omekšalo. Taj njen pogled pristajao je divljoj mački, koja traži neprijatelje ili plen. ostatak Cutaminog lica više je bio okamenjena i nečitka krinka, a ne spokojan. To jest, ako je neko ne razbesni. Ali čak i tada glas joj je i dalje bio spokojan kao glatki led. Veoma uznemirujući par.
„Jutros sam čula uznemirujuće glasine u vezi s bitkom kod Dumajskih kladenaca“, odseče ona. „Krvavo uznemirujuće.“ Stekla je naviku da uživa u dugim tišinama, bez čavrljanja, i iznenadnim neočekivanim izjavama. Izgnanstvo joj je ogrubelo i jezik. Usamljeno imanje na koje je bila prognana mora da je bilo... živopisno. „Uključujući to da su među mrtvim sestrama tri iz našeg Ađaha. Majčinog mu mleka!“ Sve je to bilo saopšteno potpuno ravnim glasom, ali sve vreme ih je streljala pogledom kao da njih krivi za sve to što se dogodilo.
Pevara je mirne duše prihvatila taj pogled. Svaki put kada Cutama nekoga pogleda, to izgleda kao da za nešto optužuje. Bila na rubu živaca ili ne, Pevara je znala kako nije pametno da dopusti da najviša to vidi. Ta žena se okomljuje na slabost kao soko. „Ne vidim zašto bi Katerina prekršila tvoja naređenja da ono što zna zadrži za sebe, a nije moguće da misliš kako je verovatno da će Tarna obrukati Elaidu.“ Bar ne u javnosti. Tarna svoja osećanja prema Elaidi čuva pomno kao mačka mišju rupu. „Ali sestre dobijaju izveštaje od svojih očiju i ušiju. Ne možemo ih sprečiti da saznaju šta se dogodilo. Iznenađena sam što im je ovoliko trebalo.“
„Jeste tako“, dodade Džavindra, gladeći bore na suknji. Vižljasta žena nije nosila nikakav nakit izuzev prstena velike zmije, a ni haljina – toliko tamnocrvena da je bezmalo izgledala crno – nije joj bila ukrašena. „Pre ili posle, sve činjenice će isplivati na površinu ako radimo dok ne raskrvarimo prste.“ Usne su joj bile toliko čvrsto stisnute da je izgledalo kao da nešto grize, ali zvučala je skoro kao da je nečim zadovoljna. To je baš čudno. ona je Elaidin čankolizac.
Cutama usredsredi pogled na nju i Džavindra na tren pocrvene. Možda kao izgovor da skrene pogled, otpi dug gutljaj čaja – naravno, iz pehara od kovanog zlata ukrašenog leopardima i srndaćima, pošto je Cutama sada to što jeste. Najviša nastavi da nemo zuri, ali Pevara nije mogla da oceni da li u Džavindru ili u nešto iza nje.
Kada je Katerina donela glas da je među poginulima kod Dumajskih kladenaca i Galina, Cutama je skoro aklamacijom odabrana da je zameni. Dok je bila Predstavnica, bio ju je veoma dobar glas, bar pre njene umešanosti u odvratne događaje koji su doveli do njenog pada, a mnoge među Crvenima verovale su da vremena u kojima žive traže najprekaljeniju najvišu koju mogu da nađu. Galinina smrt zbacila je veliki kamen s Pevarinog srca – najviša da bude Prijatelj Mraka; o, to je bila agonija – ali nije bila sigurna u vezi s Cutamom. Sada ima nečeg... divljeg... u vezi s njom. Nečeg nepredvidljivog. Da li je u potpunosti zdravog razuma? Mada, isto to pitanje može se postaviti čitavoj Beloj kuli. Koliko je sada sestara u potpunosti zdrave svesti?
Kao da je osetila njene misli, Cutama je sada netremice pogledala u nju. Pevara se na to nije ni trgla niti je pocrvenela, kao što je to bio slučaj s mnogima pored Džavindre, ali jeste poželela da je i Duhara tu, čisto da bi najviša pred sobom imala tri Predstavnice u koje može da pilji. Volela bi da zna kuda je ta žena otišla i zašto, ne mareći za pobunjeničku vojsku utaborenu ispred Tar Valona. Pre više od nedelju dana, Duhara je samo sela na brod a da se nikome nije javila, koliko je Pevara mogla da otkrije, i izgleda da niko ne zna je li otišla na sever ili na jug. U poslednje vreme, Pevara sumnja u sve i na skoro svašta.
„Najviša, jesi li nas pozvala ovamo zbog nečega u tom pismu?“, naposletku upita. Staloženo je pogleda pravo u oči, ali poče da priželjkuje da i ona otpije jedan dug gutljaj iz svog kitnjastog pehara, žarko želeći da je u njemu vino a ne čaj. Namerno spusti pehar na uzano doručje svoje stolice. Od tog njenog pogleda osećala se kao da joj pauci gamižu po koži. Nakon jednog dugog trena, Cutama spusti pogled na presavijeno pismo u svom krilu. Samo su ga njene ruke sprečavale da se zamota u mali valjak. Bilo je ispisano na veoma tankoj hartiji koja se koristi za poruke kakve nose golubovi, tako da su se sitna mastilom ispisana pismena jasno videla kroz gusto ispisanu stranicu.
„Ovo je od Sašale Anderli“, naposletku kaza, a Pevara se lecnu od sažaljenja, dok Džavindra zastenja, što je moglo da znači sve i svašta. Jadna Sašala. Ali Cutama nastavi, ne pokazujući nikakvo saosećanje. „Krvava žena misli da je Galina pobegla, pošto je pismo upućeno njoj. Mnogo toga što je napisala samo potvrđuje ono što znamo iz drugih izvora, uključujući Tovejn. Ali ona krvavo kaže da je 'na čelu većine sestara u gradu Kairhijenu', ali pritom ih ne nabraja po imenima.“
„Kako Sašala može da bude na čelu ma kojih sestara?“ Džavindra odmahnu glavom, a po licu joj se videlo da poriče tu mogućnost. „Da nije možda poludela?“
Pevara nastavi da ćuti. Cutama odgovara kada ona to želi, ali retko baš kada je neko nešto pita. U Tovejninom ranijem pismu, takođe upućenom Galini, Sašala se uopšte nije pominjala, niti druge dve, ali naravno da je njoj čitava ta tema u potpunosti neukusna. Čak i kada razmišlja o njoj, oseća se kao da jede gnjile šljive. Međutim, ma koliko posredno, većina pisma bila je posvećena krivljenju Elaide za sve što se dogodilo.
Cutamin pogled blesnu ka Džavindri kao ubod bodežom, ali ona ne zastade. „Sašala prepričava Tovejninu krvavu posetu Kairhijenu s drugim sestrama i plamenim Aša'manima, mada je jasno da ne zna za krvavo vezivanje. Sve joj je to veoma čudno, kako se sestre šetaju među Aša'manima 'napeto ali često prijateljski'. Krv i krvavi pepeo! Nek sam spaljena, ali tako je napisala.“ Cutamin glas, prikladan razgovoru o ceni čipke, bio je u silnoj suprotnosti s napetošću u njenim očima i jezikom kakvim je govorila, i u njemu se nije čuo ni tračak onoga što ona misli o svemu tome. „Sašala kaže da su po odlasku povele sa sobom plamene Zaštitnike sestara za koje ona misli da su s mladićem, tako da je izgleda krvavo sigurno da su otišle da ga traže i vrlo verovatno da su ga do sada našle. Nema predstave zašto. Ali potvrdila je Tovejnine tvrdnje u vezi s Loganom. Izgleda da krvavi čovek više nije smiren.“
„Nemoguće“, promrmlja Džavindra u čaj, ali tiho. Cutama ne voli da se njene izjave dovode u sumnju. Pevara je svoje mišljenje zadržala za sebe i srknula čaj. Za sada u tom pismu nema ničega vrednog razgovora, izuzev kako to Sašala može da bude „na čelu" bilo čega, a radije bi da razmišlja o ma čemu drugom nego o Sašalinoj sudbini. Čaj ima ukus borovnica. Kako li je Cutama nabavila borovnice u tako rano proleće? Možda su bile osušene.
„Pročitaću vam ostatak“, kaza Cutama razmotavajući list hartije i prelazeći pogledom skoro do dna pre nego što poče. Izgleda da je Sašala sve veoma temeljno opisala. Šta li to najviša ne deli s njima? Tako mnogo sumnji.
„Nisam se javljala ovoliko dugo jer nisam mogla da razlučim kako da kažem ono što moram, ali sada uviđam da je jedini način da jednostavno saopštim činjenice. Skupa sa nekoliko drugih sestara, kojima ostavljam da same reše hoće li otkriti ono što ću ja, dala zavetovala sam se na odanost Ponovorođenom Zmaju, koji će trajati sve dok se Tarmon Gai'don ne okonča.“