„Dosta više!“, prekide je Met. „I jedna i druga. Nisam raspoložen da vas slušam kako se podbadate.“ Teslina ga pogleda, čak i na mesečini očigledno uvređena.
„Ma Igračko“, veselo odgovori Tuon, „opet se ponašaš kao gazda.“ Ona se prikloni Selukiji i prošapta joj nešto, a prsata žena prasnu u smeh.
Pogrbivši se i bolje ogrnuvši plaštom, on se nasloni na visoku jabuku svog sedla i zagleda u mrak čekajući Vanina. Žene! Odrekao bi se sve svoje sreće – pa, bar polovine – kad bi mogao da razume žene.
„Šta misliš da ćeš postići pljačkaškim napadima i zasedama?“, upita ga Teslina, i to ne prvi put. „Seanšani će samo poslati dovoljno vojnika da te ulove.“ Ona i Džolina pokušavale su da guraju noseve u njegove pripreme, kao i u manjoj meri Edesina, sve dok ih nije oterao. Aes Sedai misle da znaju sve, i premda se bar Džolina pomalo razume u ratovanje, saveti mu nisu bili potrebni. Kada Aes Sedai savetuje čoveka, to zvuči kao da mu naređuje šta da radi. Ali ovoga puta, on reši da joj odgovori.
„Teslina, računam na to da će poslati još vojnika“, odgovori joj, i dalje pogledom tražeći Vanina. „Zapravo, svu vojsku koju imaju u Molvejnskom prolazu. Ili bar dobar deo nje. Verovatnije je da će iskoristiti tu, a ne neku drugu. Sve što su Tom i Džuilin načuli govori da pripremaju veliki napad na Ilijan. Mislim da se vojska nalazi u Prolazu da bi sprečili da ih nešto ne napadne iz Murandije ili Andora. Ali što se nas tiče – oni su čep u grliću. Nameravam da izvučem taj čep kako bismo mogli da prođemo.“
Nakon nekoliko trenutaka mrtve tišine, on se osvrnu. Tri žene su samo sedele na konjima i gledale ga. Žarko je želeo da ima dovoljno svetla kako bi mogao da razazna izraze na njihovim licima. U šta to krvavo zure? Vrati se čekanju Vanina, ali osećao je njihove poglede na svojim leđima.
Prođoše možda dva sata, sudeći po putu koji je nabrekli polumesec prešao po nebu, a vetar je lagano snažio. Duvao je dovoljno jako da se noćna svežina pretvori u studen. Povremeno je pokušao da natera žene da se sklone među drveće, ali one su to tvrdoglavo odbijale. On mora da ostane, kako bi zaustavio Vanina a da ne mora da viče – kopljanici mora da su odmah za njim; a možda i veoma blizu, ako im je zapovednik budala – ali one ne moraju. Pretpostavlja da je Teslina odbila zato što su to Tuon i Selukija učinile. To nema nikakvog smisla, ali tako je kako je. A uopšte ne zna zašto je Tuon odbila, sem ako to nije učinila zbog toga što voli da ga sluša kako se raspravlja s njom dok ne promukne.
Vremenom mu je vetar doneo zvuk konja u galopu, a on se ispravio u sedlu. Vaninov mrkov izlete iz mraka, a debeli čovek je kao i uvek izgledao neverovatno u sedlu.
Vanin zauzda konja i pljunu kroz procep u zubima. „Iza mene su jedno milju, ili tako nešto; ali ima ih možda za hiljadu više nego jutros. Ko god da im je na čelu, razume se u svoj zanat. Brzo teraju konje, ali ne toliko da se zadišu.“
„Ako si brojčano nadjačan dva prema jedan“, reče mu Teslina, „možda bi bio spreman da opet razmisliš...“
„Ne nameravam da se borim prsa u prsa s njima“, prekide je Met. „A ne mogu da priuštim sebi da ostavim četiri hiljade kopljanika da mi stvaraju nevolje. Hajde da se pridružimo Mandevinu.“
Samostrelci koji su klečali na padini severnog brda ni zvuk nisu pustili dok je on projahao kroz njihov bojni red, praćen ženama i Vaninom, već su se samo pomerili da ih propuste. Daleko bi više voleo da su raspoređeni u makar dva reda, ali bilo mu je potrebno da pokrije široko polje. Retka šuma jeste suzbijala vetar, ali ne mnogo, tako da se većina ljudi skupila pod svojim plaštovima. Svejedno, koliko je on mogao da vidi – svi samostreli bili su zapeti, s nameštenim strelama. Mandevin je video kada je Vanin stigao i znao je šta to znači.
Kairhijenjanin je koračao neposredno iza bojnog reda sve dok se Met nije pojavio i skočio iz sedla. Na Mandevinu se videlo olakšanje što više ne mora da osmatra pozadinu. Samo zamišljeno klimnu kada ču da ima hiljadu kopljanika više nego što je očekivano i posla jednog čoveka da trkom ode do osmatrača i poruči im da zauzmu svoja mesta u redu. Ako Met Kauton to mirno prihvata, prihvatiće i on. Met je zaboravio to o Družini. Veruju mu potpuno. Nekada mu je od toga izbijao osip – ali noćas mu je zbog toga drago.
Negde iza njega sova dvaput zahuče, a Tuon uzdahnu.
„Je li to neko znamenje?" upita on, čisto da bi nešto rekao.
„Drago mi je što se napokon zanimaš za neke stvari, Igračko. Možda ipak ima nade da te obrazujem.“ Oči su joj bile mastiljave na mesečini. „Kada se sova dvaput oglasi, to znači da će neko ubrzo umreti.“ Pa, to je okončalo krvavi razgovor.
Seanšani se ubrzo pojaviše, po četiri u vrsti i vodeći konje korakom, s kopljima u rukama. Vanin je bio u pravu kada je kazao da njihov zapovednik zna zanat. Ako neko vreme idu kasom, pa se onda vode korakom, konji mogu brzo prevaliti veliku razdaljinu. Budale koje pokušavaju da galopom pređu dug put na kraju završe s mrtvim ili obogaljenim konjima.
Svega je prvih četrdesetak nosilo seanšanske člankovite oklope i neobične kalpake. Baš šteta. Nije imao predstave kako će se Seanšani osećati zbog žrtava koje će zadobiti njihovi saveznici iz Altare. Ali sasvim sigurno će primetiti gubitke među svojima.
Kada se sredina povorke našla tačno ispred njega, nečiji dubok glas na putu odjednom viknu: „Barjak! Stoj!“ Te dve reči bile su uzviknute s dobro poznatim seanšanskim otezanjem. Ljudi u člankovitim oklopima smesta stadoše. Ostali se sporije zaustaviše.
Met duboko uzdahnu. To mora da je bilo na delu to što je ta’veren. Teško da su mogli da stanu na bolje mesto i da im je lično naredio. Spusti ruku Teslini na rame. Ona se malčice lecnu, ali morao joj je tiho privući pažnju.
„Barjak!“, viknu dubok glas. „U sedla!“ Vojnici na putu krenuše da poslušaju.
„Sada“, tiho reče Met.
Lisičja glava zaledi mu se na grudima i odjednom kugla crvene svetlosti zalebde visoko nad putem, obasjavajući vojnike sablasnom svetlošću. Imali su tek otkucaj srca da zabezeknuto zure. Duž reda ispod Meta hiljade tetiva na samostrelima odjednom zabrujaše i kao uz glasan prasak hiljadu strela pohrli u vojnike, s tako kratke razdaljine probijajući oklopne prsnike, obarajući ljude s nogu i terajući konje da se propinju i njište, baš kao i hiljadu s druge strane. Nije svaka strela tačno pogodila metu, ali s teškim samostrelima i nije bitno. Ljudi su padali smrskanih nogu, ili napola otkinutih. Ljudi su se grabili za patrljke upropaštenih ruku, pokušavajući da zaustave krvoliptanje. Ljudi su vrištali glasnije nego što su konji njištali.
Gledao je jednog obližnjeg samostrelca kako se saginje da za tetivu svog samostrela zakači dve kuke glomaznog čekrka nalik na kutiju, koji mu je visio sa opasača, zakačen remenom. Kako se čovek ispravio, tako je remenje izašlo iz čekrka, ali čim se ispravio postavio je čekrk na kraj izvrnutog samostrela, pomerio polugicu na kutiji i počeo da okreće ručke. Tri brza okreta, propraćena nekakvim grubim zujanjem – i tetiva je bila nategnuta.
„U drveće!“, viknu duboki glas. „Prsa u prsa s njima pre nego što opet nategnu! Brže!“
Neki pokušaše da uzjašu, kako bi na konjima jurnuli u napad, a drugi pustiše uzde i koplja i izvukoše mačeve. Nijedan od njih ne stiže do drveća. Još dve hiljade strela zari se u njih, rušeći ljude, probijajući ih i ubijajući one iza njih, ili se zarivajući u konje. Ljudi na padinama stadoše da opet užurbano okreću čekrke, ali nije bilo potrebe. Na putu se poneki konj tu i tamo slabašno ritao. Jedini ljudi koji su se kretali mahnito su pokušavali da privežu rane bilo čime pri ruci, kako ne bi nasmrt iskrvarili. Vetar je nosio zvuk konja u galopu. Na nekima su možda i bili jahači. Onaj duboki glas više nije vikao.
„Mandevine“, viknu Met, „završili smo ovde. Naredi ljudima da uzjašu. Moramo da idemo.“