Taj deo grada nije bio spaljen, ali delovao je pusto. Slomljeno posuđe i razna grnčarija krčkali su im pod mekim belim čizmama. Komadići odeće, sasečene s muškaraca i žena koji su postali gai'šaini, i dalje su bili razbacani po sivoj kaldrmi. Te jadne rasečene krpe najpre su ležale u snegu, a onda duže od mesec dana na kiši, tako da je čisto sumnjala da bi ih sada i prosjaci pokupili. Tu i tamo behu dečje igračke, drveni konjić ili lutka s koje je boja počela da se ljušti – one su ispale deci kojoj je bilo dozvoljeno da pobegnu, baš kao i veoma starima, bolesnima i nejakima. Zgrade od drveta ili kamena, krovova pokrivenih šindrom, podignute duž ulice zjapile su tamo gde su bila vrata i prozori. Skupa sa svime što su Šaidoi smatrali vrednim ili korisnim, grad je bio očišćen od sve i jednog komada drveta koji se lako mogao otkačiti, a grede je poštedelo samo to što je lakše bilo šeći ogrev u šumama oko grada. Ti zjapeći otvori podsećali su Failu na očne duplje u lobanjama. Bezbroj puta je prošla tom ulicom, ali toga jutra te lobanje kao da je gledaju. Sva se naježila.
Na pola puta preko grada osvrnula se prema kapiji, ne više od stotinu pedeset koraka iza nje. Ulica je trenutno još bila prazna, ali ubrzo će se prvi u belo odeveni muškarci i žene pojaviti sa svojim vedrima za vodu. Nošenje vode je posao koji počinje rano i traje čitav dan. Sada moraju da požure. Skrenuvši u jednu uzaniju poprečnu ulicu, zakorača žustrije, mada joj je tako bilo teže da nosi kotaricu. Ostalima mora da je takođe bilo teško, ali nijedna se nije požalila. Moraju da se sklone s vidika pre nego što se ti gai'šaini pojave. Nijedan gai'šain koji uđe u grad nema nikakvog razloga da skreće s glavne ulice dok ne stigne do cisterne ispod tvrđave. Ako neko bude hteo da se umilostivi Šaidoima, ili ako se nekome samo omakne nesmotrena reč, mogao bi naterati Šaidoe da dojure u grad loveći ih, a iz grada je izlaz samo jedan, ako se zanemari penjanje na zidove i skakanje na zemlju s visine od deset stopa, uz nadu da niko neće polomiti noge.
Stigavši do gostionice – kamene trospratnice sada praznih prozora na kojoj više nije bilo natpisa – ulete u trpezariju, a za njom smesta uđoše i ostale. Lejsila spusti kotaricu i pribi se uz dovratak kako bi motrila na ulicu. Ta prostorija, s tavanicom ispod koje su se pružale ogoljene grede, beše ispražnjena sve do prašnjavog patosa, a sa ognjišta su nedostajale rešetke, žarači i mašice. Sa stepeništa u zadnjem delu prostorije bila je skinuta ograda, a s dovratka koji vodi u kuhinju vrata. Kuhinja je bila jednako prazna. Proverila je. Šerpe, noževi i kašike su korisni. Faila spusti kotaricu na pod i požuri do stepeništa. Bilo je izdržljivo, napravljeno od debelih dasaka i sazdano da traje pokolenjima. Rušenje tog stepeništa bilo bi skoro jednako teško koliko rušenje čitave kuće. Pružila je ruku ispod njega i stala da pipa po vrhu širokog spoljnog potpornog stuba i šaka joj se na kraju sklopi oko kao zapešće debelog štapa, pomalo staklastog na dodir. Nije mogla da nađe bolje skrovište, jer niko ne bi mogao imati nikakav razlog da pretražuje to mesto, ali iznenadila se kada je shvatila da sve vreme nije smela da diše.
Lejsila ostade pored dovratka, dok ostale bez kotarica požuriše do Faile.
„Napokon“, kaza Alijandra, bojažljivo dodirujući štap vrhovima prstiju. „Cena naše slobode. Šta je to?“
„Angreal“, odgovori Faila, „ili možda ter’angreal. Ne znam sigurno – samo znam da ga Galina silno želi, tako da mora biti ili jedno ili drugo.“
Majgdin smelo uhvati štap. „Može biti ijedno i drugo“, promrmlja. „Često zrače čudnim osećajem. Bar mi je tako rečeno.“ Tvrdila je da nikada nije bila u Beloj kuli, ali Faila u to nije bila uverena kao nekada. Majgdin može da usmerava, ali tako slabašno i uz toliki napor da Mudre nisu smatrale da je imalo opasno pustiti je da se slobodno šeta. Pa, onoliko slobodno koliko su to gai'šaini. Možda poriče da je bila u Kuli zato što se stidi. Faila je čula da žene koje su izbačene iz Kule zato što nisu mogle da postanu Aes Sedai ponekad poriču da su tamo uopšte i išle, kako bi sakrile svoj neuspeh.
Arela odmahnu glavom i ustuknu za korak Ona je Tairenka i uprkos tome što je putovala sa Aes Sedai, i dalje je osećala nelagodu kada je reč o Moći ili o bilo čemu što ima ikakve veze s time. Ona pogleda glatki beli štap kao da je to zapravo crvena guja i obliznu usne. „Galina nas možda čeka. Možda se naljuti ako nas bude čekala predugo.“
„Lejsila, je li put i dalje čist?" upita Faila gurnuvši štap duboko u svoju kotaricu. Arela duboko uzdahnu, očigledno osećajući olakšanje što ne gleda tu stvar, ravno olakšanju koje je ranije osetila kada je videla Failu.
„Da“, odgovori Kairhijenka, „ali ne razumem zašto.“ I dalje je stajala tako da jednim okom može da viri iza dovratka. „Prvi gai'šaini trebalo bi da već dolaze po vodu.“
„Možda se nešto dogodilo u logoru“, pretpostavi Majgdin. Odjednom, lice joj poprimi sumoran izraz, a u ruci joj se nađe nož – grube drvene drške i iskrzanog ulubljenog sečiva.
Faila lagano klimnu. Možda su već pronašli Dairainu. Ona nije mogla da im kaže kuda su Faila i ostale otišle, ali možda je prepoznala neke od gai'šaina koji su je čekali. Koliko će oni izdržati ako Šaidoi počnu da ih ispituju? Koliko bi dugo Alvon izdržao ako bi počeli da ispituju Terila? „Bilo kako bilo, u vezi s time ne možemo ništa da učinimo. Galina će nas izbaviti.“
Svejedno, potrčaše kada izađoše iz gostionice, noseći kotarice ispred sebe i pokušavajući da zadižu duge odore tako da se ne sapliću o njih. Faila nije bila jedina koja se često osvrtala i spoticala. Nije bila sigurna da li jeste ili nije osetila olakšanje kada je naposletku ugledala gai'šaine koji na obramicama nose vedra i lagano idu glavnom gradskom ulicom. Svakako nije usporila.
Nisu morale daleko da trče. Za nekoliko trenutaka, sve više se osećao smrad nagorelog drveta, koji je iz ostatka Maldena iščileo. Južni kraj Maldena je ruševina. Stadoše na rubu razorenog dela grada i pomakoše se u jedan ugao tako da ih niko ne vidi sa ulice. Od mesta gde su stajale pa sve do južnog zida, skoro dve stotine koraka, jedna za drugom smenjivale su se ljušture od čađavih kamenih zidova, bez krovova, izmešane s hrpama nagorelih greda, s kojih su kiše sprale pepeo. Mestimično nisu preostale čak ni najdeblje grede. Tek je na južnoj strani te ulice bilo nekoliko građevina za koje bi se moglo reći da su čitave. Tu je požar koji se proširio nakon što su Šaidoi zauzeli grad konačno zaustavljen. Jedno šest zgrada bilo je bez krovova, mada su niži spratovi delovali nedirnuto, a dvostruko toliko bilo je pretvoreno u naherene hrpe crnih greda i napola spaljenih dasaka, koje kao da su bile na rubu rušenja.
„Tamo“, reče Majgdin, pokazujući istočno niz ulicu. Duga crvena tkanina vijorila se na povetarcu tamo gde je pokazala. Bila je privezana za jednu kuću koja je izgledala kao da će se svakog trena srušiti. Lagano joj prišavši, na tren spustiše kotarice na kaldrmu. Crvena tkanina opet se zavijori.
„Zašto je htela da se ovde nađemo?“, promrmlja Alijandra. „Ovo će se srušiti ako neko kine.“ Protrlja nos, kao da je od te reći dobila poriv za kijanjem.
„Zgrada je sasvim zdrava. Pregledala sam je“, začu se Galinin glas iza njih, a Faila se lecnu i munjevito osvrnu. Žena je koračala prema njima, očigledno iz jedne od zgrada koje nisu sklone rušenju na severnoj strani ulice. Nakon što ju je toliko vremena gledala sa onim opasačem i okovratnikom od zlata i granata, delovala je neobično bez njih. I dalje je nosila svoju belu svilenu odoru, ali to što ne nosi nakit bilo je ubedljivo. Galini nekako nije pošlo za rukom da obrne istinu naglavačke. Ona odlazi danas.