„Zašto ne u jednoj od zdravih zgrada?" htede da čuje Faila. „Ili ovde?“
„Zato što ne želim da me iko vidi s tim u rukama“, odgovori Galina prolazeći pored nje. „Zato što niko neće ni da pogleda šta je u toj ruševini. Zato što ja tako kažem.“ Prođe kroz ostatak dovratka, saginjući se ispod debele čađave krovne grede koja se iskosila preko otvora, pa smesta skrenu desno i pođe niz stepenište. „Ne odugovlačite.“
Faila se zgleda sa ostalim ženama. Sve je to više nego čudno.
„Ako će nas izvući odavde“, procedi Alijandra, ljutito dižući svoju kotaricu, „spremna sam da joj uručim tu stvar i u nužniku.“ Ali ipak je sačekala da Faila digne svoju kotaricu i povede.
Garave grede i pocrnele daske popadale su i nadnele se preko kamenog stepeništa koje je vodilo naniže, ali Galinin samouvereni ulazak okuražio je Failu. Ta žena ne bi sebe dovela u opasnost da bude živa zakopana ili smrvljena u trenutku kada se napokon dokopala onog štapa. Sunčevi zraci koji su se probijali kroz procepe u ruševini davali su dovoljno svetlosti da se vidi kako je podrum u dobrom stanju, uprkos varljivoj prirodi zgrade nad njim. Uz jedan kameni zid bila su naslagana velika burad, mahom garava i rastočena od vreline, što je govorilo da je ta zgrada nekada bila gostionica ili krčma – a možda i radnja nekog vinskog trgovca. Kraj oko Maldena proizvodio je velike količine osrednjeg vina.
Galina stade posred prljavog kamenog poda, obasjana malim zrakom svetlosti. Njeno lice bilo je potpuno spokojno, kako to priliči jednoj Aes Sedai, a njena jučerašnja uznemirenost potpuno potisnuta. „Gde je?“, ledeno upita. „Daj mi ga.“
Faila spusti kotaricu i gurnu ruku duboko u nju. Kada izvadi beli štap, Galini se šake trznuše. Faila joj pruži štap, a ona skoro kolebljivo posegnu ka njemu. Da nije znala da je to suludo, Faila bi pomislila kako se ova boji da ga dodirne. Galinini prsti se sklopiše oko štapa i ona duboko uzdahnu – pa ote štap Faili pre nego što ona stiže da ga pusti. Aes Sedai kao da je sva drhtala, ali smešila se... pobednički.
„Kako nameravaš da nas odvedeš dalje od tabora?“, upita Faila. „Da li da se sada presvučemo?“
Galina otvori usta, ali odjednom diže slobodnu ruku, dlana okrenutog prema njima. Naheri glavu prema stepeništu, kao da osluškuje. „Možda nije ništa“, tiho reče, „ali najbolje bi bilo da proverim. Sačekajte ovde i budite tihe. Budite tihe“, zasikta kada Faila zausti da joj nešto kaže. Zadižući rub svilene odore, Aes Sedai požuri do stepeništa i poče da se penje uz njega kao žena koja se oseća nelagodno zbog onoga što će možda zateći na vrhu. Stopala joj se izgubiše s vidika iza nakrivljenih greda i dasaka.
„Jeste li vi čule nešto?“, prošapta Faila. Sve odmahnuše glavama. „Možda je držala Moć. Čula sam da...“
„Nije“, prekide je Majgdin. „Nisam je videla da prigrljuje...“
Odjednom, iznad njih se začu škripa drveta i uz gromoglasan prasak nagorele grede i daske srušiše se, dižući zaslepljujuće oblake crne prašine i gareži, od kojih se Faila presamiti kašljući. Smrad paljevine odjednom se u vazduhu osećao tako snažno kao onoga dana kada je Malden bio u plamenu. Nešto pade na nju, snažno je udarivši po ramenu, a ona čučnu i pokuša da zaštiti glavu. Neko vrisnu. Čula je kako i druge stvari padaju i udaraju u kameni podrumski pod – daske ili komadi dasaka. Nijedan udarac nije bio dovoljno jak za krovnu ili poprečnu gredu. Vremenom – činilo se kao da su sati prošli, ali verovatno je to bilo tek nekoliko minuta – kiša drveta i kamena prestade. Prašina poče da se sleže. Ona se brzo osvrnu oko sebe, tražeći pogledom svoje saputnice, i zateče ih kako sve čuče na podu, pokrivajući glave rukama. Kao da je bilo više svetlosti nego ranije. Malo više. Neki procepi u tavanici sada su širi. Malčice krvi klizilo je Alijandri niz lice iz posekotine na glavi. Sve su se od glave do pete crnele od gareži.
„Je li neko povređen?“, upita Faila kada joj se kašalj smiri. Prašina se još nije potpuno slegla, a grlo i jezik kao da su joj bili potpuno pokriveni njome. Imala je ukus uglja.
„Ne“, odgovori Alijandra, oprezno se dodirujući po glavi. „Samo ogrebotina.“ I ostale su tvrdile kako nisu povređene, mada se činilo da Arela pazi kako pomera desnu ruku. Nema sumnje da su sve dobile bubotke, a Faila je mislila da će joj levo rame ubrzo biti potpuno u modricama, ali to ne računa kao pravu povredu.
A onda joj pogled pade na stepenište i dođe joj da zaplače. Otpad iz prizemlja ispunio je čitav prostor gde je bilo stepenište. Možda bi se mogle provući kroz neke procepe u tavanici. Faili se činilo da bi mogla da se protegne do njih ako bi stajala Areli na ramenima, ali čisto je sumnjala da bi s jednom zdravom rukom mogla da se kroz neki od tih procepa provuče. Ili da bi to Arela mogla. A sve i da to bilo jednoj bilo drugoj pođe za rukom, ta bi se našla usred spaljene ruševine i najverovatnije bi se i ostatak zgrade urušio od njene težine.
„Ne!“, zaječa Alijandra. „Ne sada! Ne kada smo tako blizu!“ Ustade, pa odjuri što je bliže mogla odronu, skoro se pribivši uz njega, i zavika: „Galina! Pomozi nam! Zarobljene smo! Počni da usmeravaš i da sklanjaš grede! Raščisti nam put da izađemo! Galina! Galina! Galina!“ Klonu o nabacane grede a ramena počeše da joj se tresu. „Galina!“, jecala je. „Galina, pomozi nam.“
„Galina je otišla“, ogorčeno reče Faila. Žena bi odgovorila da je još gore ili da ima ikakvu nameru da im pomogne. „Pošto smo ovde zarobljene, a što se nje tiče možda i mrtve, ima savršen izgovor da nas ostavi za sobom. Sem toga, ne znam da li bi jedna Aes Sedai uopšte mogla da pomeri neke od ovih greda, sve i da pokuša.“ Nije htela da pominje mogućnost kako je sama Galina sebi obezbedila taj izgovor. Svetlosti, nije trebalo da je ošamari. Ali sada je prekasno za kajanje.
„Šta ćemo sada?“, upita Arela.
„Da iskopamo sebi izlaz“, istovremeno odgovoriše Faila i Majgdin. Faila iznenađeno pogleda drugu ženu. Na prljavom licu njene služavke bio je izraz kraljevske rešenosti.
„Da“, reče Alijandra dižući se na noge. Okrenula se i premda je prljavština na njenom licu bila izbrazdana tragovima suza, više nije plakala. Ona zaista jeste kraljica i ne može sebi da dozvoli da je posrami hrabrost jedne služavke. Iskopaćemo sebi izlaz. A ako nam to ne pođe za rukom... Ako nam to ne pođe za rukom, neću umreti noseći ovo!“ Skide sa sebe zlatni opasač, pa ga prezrivo baci u ugao podruma. Njen zlatni okovratnik završi za opasačem.
„Te će nam stvari biti potrebne kako bismo prošle kroz tabor Šaidoa“, nežno joj reče Faila. „Možda nas Galina neće odvesti odavde, ali svejedno nameravam da danas odemo.“ To je postalo neophodno zahvaljujući Dairaini. Bain i Čijad ne mogu dugo da je kriju. „Ili čim prokopamo izlaz odavde. Pretvaraćemo se da smo poslate da beremo bobice.“ Ali nije želela da omalovažava hrabri čin svoje vazalke. „Međutim, sada ne moramo da ih nosimo.“ Skinuvši opasač i okovratnik, ispravi svoju kotaricu i stavi ih povrh prljavih gai'šainskih odora. Ostale postupiše kao ona. Alijandra, samoprekorno se smejući, ode po svoj okovratnik i opasač. Bar se opet smeje. Faila je priželjkivala da to može.
Zbrka nagorelih greda i napola spaljenih dasaka koja je popadala po stepeništu podsećala je na neku od onih kovačkih slagalica koje njen Perin onoliko voli. Kao da sve nosi ili se oslanja na nešto drugo. Da stvari budu još gore, i lako je moguće da ne bi mogle da pomere teške grede i da sve zajedno rade na njima. Ali kada bi mogle da raščiste dovoljno prostora samo da se provuku, gurajući se između debelih greda... Bilo bi to opasno. Ali kada je opasan put jedini izlaz, čovek mora da ide njime.
Nekoliko dasaka lako su izvukle i nagomilale u zadnjem delu podruma, ali nakon toga sve ostalo su morale pažljivo da biraju, ispitujući da vide hoće li nešto pasti ako nešto drugo izvuku, gurajući ruke što dublje mogu u taj splet greda i dasaka, pipajući da vide jesu li se negde klinovi zakačili za nešto, pokušavajući da ne razmišljaju o mogućnosti da se čitava gomila svulja i smrska ruku zavučenu u nju. Tek nakon toga počinjale su da vuku, ponekad po dve zajedno, tegleći sve jače i jače dok neki komad drveta odjednom ne popusti i odvoji se od hrpe. Kada bi se to desilo, sve bi pobegle nazad, zadržavajući dah. Nijedna od njih se ne bi ni mrdnula sve dok se ne bi uverile da se odron neće srušiti na njih. Taj rad se pretvorio u središte njihovog sveta. Faili se jednom učinilo da čuje vukove kako zavijaju. Obično pomisli na Perina kada čuje vukove, ali ne i ovoga puta. Jedino je rad bitan.