A onda Alijandra istrgnu jednu oprljenu dasku i uz silno stenjanje, hrpa poče da klizi. Prema njima. Sve potrčaše prema zadnjem delu podruma, a gomila se uz zaglušujuću tutnjavu sruči prema njima, dižući nove oblake prašine.
Kada prestadoše da kašlju i kada se prašina opet sleže, kao kroz maglu videše da je možda četvrtina podruma ispunjena odronom. Sav njihov trud bio je zaludan – a da stvari budu još gore, hrpa greda i dasaka opasno se krivila prema njima. Uz glasnu škripu, još malo kliznu napred, pa stade. Bilo je očigledno da će im se čitava ta gomila sručiti na glave čim izvuku prvu dasku iz nje. Arela tiho zaplaka. Sunčeva svetlost ulazila je u podrum kroz procepe na tavanici, otuda su ih mamili ulica i nebo, ali ti procepi nisu bili dovoljno veliki da se kroz njih čak ni Lejsila provuče. Faila ugleda crvenu maramu kojom je Galina obeležila zgradu. Na tren se zavijorila na povetarcu.
Zureći u maramu, ona zgrabi Majgdin za ramena. „Hoću da pokušaš da nateraš onu tamo maramu da radi nešto što je vetar ne bi mogao naterati da radi.“
„Hoćeš da privučeš pažnju?“, promuklo upita Alijandra. „Verovatnije je da bi tu maramu ugledali Šaidoi, a ne neko drugi.“
„Bolje je i to nego da ovde umremo od žeđi“, odgovori Faila, glasom strožim nego što je želela. Tada nikada više ne bi videla Perina. Ako je Sevana baci u bukagije, bar će biti živa kada on dođe da je spase. Spašće je on – u to je ubeđena. Sada je njena dužnost da žene koje je slede održi u životu. A ako to znači zatočeništvo – neka bude. „Majgdin?“
„Mogu čitav dan pokušavati da prigrlim Izvor, a da u tome ne uspem“, obamrlo joj odgovori žena kose boje sunca. Stajala je pogureno, zureći u prazno. Po izrazu lica reklo bi se da je zagledana u zjapeći bezdan ispod sebe. „A i ako mi pođe za rukom da ga prigrlim, skoro nikada ne mogu ništa da izatkam.“
Faila prestade da steže Majgdin, pa joj mesto toga zagladi kosu. „Znam da je to teško“, kaza joj smirujući je. „Pa, zapravo ne znam. Nikada to nisam radila. Ali ti jesi – i možeš opet. Majgdin, naši životi su u tvojim rukama. Znam da imaš snage. Viđala sam to iznova i iznova. Ti se ne predaješ. Znam da to možeš, a znaš i ti.“
Majgdin se lagano ispravi, a očaj joj nestade sa lica. Možda i dalje vidi bezdan, ali ako upadne u njega, učiniće to neustrašivo. „Pokušaću“, kaza.
Dugo je zurila u maramu, da bi na kraju samo utučeno odmahnula glavom. „Izvor je tu, kao sunce odmah iza obzorja“, prošapta, „ali svaki put kada pokušam da ga prigrlim bude kao da pokušavam da prstima uhvatim dim.“ Faila žurno izvuče gai'šainsku odoru iz svoje kotarice, pa za njom još jednu, ne mareći za zlatne opasače i okovratnike koji popadaše na kameni pod.
„Sedi“, reče joj nameštajući odore u hrpicu. „Raskomoti se. Majgdin, znam da ti to možeš.“ Nateravši je da sedne, i ona prekrštenih nogu sede pored nje.
„Možeš ti to“, tiho kaza Alijandra, sedajući pored Majgdin s druge strane.
„Da, možeš“, prošapta Lejsila pridružujući im se.
„Znam da možeš“, kaza Arela spuštajući se na pod.
Vreme je prolazilo, a Majgdin je zurila u maramu. Faila ju je šapatom hrabrila i iz sve snage se nadala. Odjednom, marama se zategnu kao da ju je neko snažno povukao. Majgdinino lice ozari se od čudesnog osmeha a marama krenu da se klati napred-nazad kao klatno. Obrnula se šest, sedam, osam puta. A onda zalepršala na povetarcu i mlitavo pala.
„To je bilo čudesno“, kaza Faila.
„Čudesno“, ponovi Alijandra. „Majgdin, ti ćeš nas spasti.“
„Da“, promrmlja Arela, „Majgdin, ti ćeš nas spasiti.“
Postoji mnogo vrsta bitaka. Sedeći na podu, hrabreči šapatom, a Majgdin boreći se da nađe ono što retko kada nalazi, borile su se za svoje živote dok se marama klatila, pa popuštala pred povetarcem, klatila i opet mlitavo padala. Ali i dalje su se borile.
Galina je hodala pognute glave i pokušavala da ne žuri izlazeći iz Maldena, dok je prolazila pored bezbrojnih u belo odevenih muškaraca i žena koji su u grad unosili prazna vedra, a iznosili puna. Ne želi da privuče pažnju na sebe, naročito pošto ne nosi onaj prokleti opasač i ogrlicu. Stavila je te stvari na sebe kada se u mraku oblačila, dok je Terava još spavala, ali pričinjavalo joj je toliko zadovoljstvo da ih skine i sakrije sa odećom i ostalim stvarima koje je pripremila za bekstvo da tome nije mogla da odoli. Sem toga, Terava će pobesneti kada se probudi i vidi da je nema. Začelo će narediti da svi paze na njenu „malu Linu“, a prepoznaju je po tim draguljima. Pa, tim draguljima će sada platiti svoj povratak u Kulu, na mesto koje joj pripada. Ona bahata Faila i ostale budale ili su mrtve, ili kao da su mrtve, a ona je slobodna. Pomazi štap, sakriven u njenom rukavu, i zadrhta od zadovoljstva. Slobodna! Mrzi to što je ostavila Teravu u životu, ali da joj je ma ko ušao u šator i zatekao je s nožem zarivenim u srce, Galina bi bila prva osumnjičena. Sem toga... U glavi joj se ukaza prizor sebe same kako se tiho nadvija nad usnulom Teravom, držeći u ruci njen nož, a onda Teravinih očiju kako se naglo otvaraju i kako je gledaju pravo u lice dok ona vrišti i njena šaka se obamrlo rastvara i pušta nož; sebe kako preklinje, Terave koja... Ne. Ne! Ne bi bilo tako. Začelo ne bi! Teravu je ostavila u životu zato što je to neophodno, a ne zato što... Ni iz jednog drugog razloga.
Odjednom se začu zavijanje vukova, iz svih pravaca, sa desetak strana, ako ne i više. Noge joj se same od sebe ukopaše u mestu. Bila je okružena najrazličitijim mogućim šatorima, šatorima pravih zidova, kupastim šatorima, niskim aijelskim šatorima. Prošla je kroz gai'šainski deo logora a da to nije ni shvatila. Pogled joj se diže ka grebenu zapadno od Maldena i ona se lecnu. Gusta magla valjala se čitavom dužinom grebena, sakrivajući drveće koliko god se pogled pružao. Gradski zidovi na istoku spajali su se s grebenom, ali bila je sigurna da će i tamo biti guste magle. Čovek je došao! Veliki gospodar je saklonio, sve je završila taman na vreme. Pa, on neće naći svoju glupaču od žene čak i ako mu pođe za rukom da preživi to što pokušava, niti će pronaći Galinu Kazban.
Zahvaljujući Velikom gospodaru na tome što joj Terava nije zabranila da jaše – ta žena je daleko više uživala u tome da joj maše pred nosom mogućnošću da joj dozvoli da jaše samo ako dovoljno preklinje – Galina požuri prema svojim skrivenim stvarima. Neka budale koje to hoće izginu tu. Neka izginu. Ona je slobodna. Slobodna!
29
Poslednji čvor
Perin je stajao neposredno ispod vrha grebena, blizu ruba magle, i posmatrao logorište i utvrđeni grad ispod grebena. Dve stotine koraka delilo je prilično strmu padinu delimično prekrivenu retkim žbunjem do ravnog tla, od kojeg je do prvih šatora bilo možda sedam stotina koraka brisanog prostora, a onda više od milje do grada. To sada izgleda tako blizu. Nije koristio durbin. Odblesak sunca koje samo što je provirilo preko obzorja – kao rub nekog zlatno-crvenog nokta – o sočivo durbina mogao bi sve da upropasti. Sivilo oko njega komešalo se, ali nije se pomeralo nošeno vetrom, čak ni kada je duvao u naletima i zanosio mu plašt. Gusta magla na suprotnom grebenu, koja je zaklanjala tamošnje vetrenjače, takođe je bila neprirodno nepomična, što je bilo očigledno ako bi se čovek malo bolje zagledao. Koliko li će vremena proći pre nego što neko među onim šatorima to primeti? Ništa se tu ne može. Magla je naizgled bila kao svaka druga magla, vlažna i pomalo hladna, ali Niejld ju je nekako pribio za jedno mesto pre nego što je otišao da se pozabavi drugim stvarima. Sunce je neće rastopiti čak ni u podne – ili je bar tako Aša’man tvrdio. Bilo kako bilo, do podneva će sve biti gotovo, ali Perin se nadao da je taj čovek u pravu. Nebo je vedro, a čini se da će dan biti topao za rano proleće.