Prosipajući smrt po ljudima u dnu grebena, Edara i ostale nastaviše da odbijaju napade neprijateljskih Mudrih, a Dvorečani su sve vreme odapinjali strele što brže mogu. Uvežban čovek za minut može da odapne dvanaest strela, a domet je sada kraći. Šaidoima ne treba više od dve stotine koraka pa da stignu do početka grebena. Njihove strele i dalje nisu mogle da dosegnu Perina, ali dvorečanske su na tom dometu svaki put pogađale metu. Naravno, svaki lukonoša je birao svoj cilj, tako da je Perin viđao kako algai’d’sisvaji padaju pogođeni s dve, tri, pa i sa četiri strele.
Postoji mera onoga što živ čovek može da podnese. Šaidoi počeše da se povlače. To nije bio potpuni poraz. Nisu bežali. Mnogi su odapinjali strele ka grebenu, iako nije bilo nikakve nade da ga dosegnu. Ali okrenuli su se kao na zapovest i potrčali, pokušavajući da umaknu dvorečanskim strelama i kiši ognja i munja što ih je progonila. I krila su se povlačila, dok su kopljanici izlazili između drveća obrazujući redove hiljadu konja široke i lagano napredujući dok su vatra i munje padale po Šaidoima.
„Po redovima“, viknu Tam, „tri koraka napred i odapni!“
„Korakom napred!“, zaurla Arganda.
„Za mnom!“, viknu Masema.
Perin je trebalo da napreduje lagano, skupa sa ostalima, ali on poče da korača niz padinu sve brže i brže. Kapija ga privlači. Krv počinje da mu ključa. Elijas tvrdi da je to prirodan osećaj kada se čovek nalazi u životnoj opasnosti, ali po njemu nije tako. Jednom se skoro udavio u Vodenoj šumi i nije osetio ništa ni izbliza slično uzbuđenju koje ga sada ispunjava. Neko iza njega pozva ga po imenu, ali on samo potrča; sve brže i brže. Vadeći čekić iz petlje za pojasom, levom rukom izvadi nož iz korica. Shvati da Aram trči pored njega, ali on je bio usredsređen samo na kapiju, na Šaidoe koji su i dalje između njega i Faile. Oganj, munje i strele padaju po njima kao grad i oni se više ne okreću da bi odapinjali lukove, premda se često osvrću. Mnogi od njih pridržavaju ranjenike, ljude koji vuku nogu ili se drže za bok iz kojeg štrči dvorečanska strela – a on ih sustiže.
Odjednom, šestorica ljudi s velovima preko lica okrenuše se čvrsto držeći koplja i potrčaše prema njemu i Aramu. To što nisu koristili lukove značilo je da su potrošili sve strele. On je čuo priče o zatočnicima, ljudima koji odlučuju o ishodu bitke dvobojem koji se odvija između dve vojske, koje će poštovati ishod tog dvoboja. Aijeli nemaju takve priče. Ali nije usporio. Krv mu se pretvorila u plamen. On se pretvorio u plamen.
Dvorečanska strela pogodi jednog Šaidoa posred grudi, a dok je on padao najmanje po desetak strela načička još trojicu. Ali on i Aram sada su preblizu preostaloj dvojici. Bilo ko sem najboljih lukonoša mogao bi da pogodi njega ili Arama ako bi odapeo. Aram tečnim pokretima pođe na jednog Šaidoa, kao da pleše, mašući sečivom tako brzo da se pretvorilo u blesak, ali Perin nije imao vremena da gleda druge kako se bore sve i da je to želeo. Čovek s velom preko lica, za glavu viši od njega, krenu da ga ubode kratkim kopljem koje je držao blizu samog kraja kopljišta. Zaustavljajući udarac nožem, Perin zamahnu čekićem. Šaido pokuša da štitom zaustavi udarac, ali Perin neznatno promeni ugao pod kojim je čekić padao i začu kako podlaktica tog čoveka prska ispod deset funti čelika kojima maše kovačka ruka. Sada se već našao na dohvatu koplja, pa i ne usporavajući zakla tog čoveka. Krv zalipta, a on je još trčao, i ne sačekavši da ovaj padne. Mora da stigne do Faile. Oganj mu je u krvi, oganj mu je u srcu. Oganj mu je u glavi. Niko i ništa ga neće sprečiti da stigne do Faile.
30
Izvan kapije
Faila je pokušala da po nagibu pod kojim sunčevi zraci prodiru kroz pukotine u razrušenoj zgradi iznad nje proceni koje je vreme; izgleda da još nije bilo podne. Raščišćena je samo jedna mala površina na samom vrhu podrumskog stepeništa. Bilo koja od njih mogla bi se tuda provući, samo kada bi smele da se uzveru preko naherene hrpe čađave drvne građe, ali ta gomila je i dalje izgledala kao da će se svakog časa urušiti. Nabacane grede i dalje su povremeno opasno škripale. Jedina dobra stvar bila je to što još nije počela kiša. Međutim, pitanje je koliko će to još potrajati. Već neko vreme čuje grmljavinu – i to poprilično grmljavine, koja se lagano približava. Tutunjava gromova bila je skoro neprekidna. Toliko žestoka oluja možda je dovoljno snažna da do kraja sruši zgradu u kojoj su. Svetlosti, što je žedna.
Rolan se iznenada pojavi u otvoru i leže na kameno odmorište. Nije nosio remen s navlakom za luk. Pažljivo je dopuzao na hrpu greda, dasaka i kamenja. Čađava gomila zastenja pod njegovom težinom. Kinuin, jedan zelenooki čovek za dobru šaku – ako ne i više – niži od njega, kleknu da ga uhvati za gležnjeve. Izgleda da su gore trojica Bezrodnih, ali i ta trojica su previše.
Glave i ramena isturenih preko gomile, Rolan spusti jednu ruku. „Nema više vremena, Faila Bašer. Uhvati mi ruku.“
„Najpre Majgdin“, promuklo odgovori Faila, odmahujući iznurenoj ženi s kosom boje sunca da prestane da se buni. Svetlosti, usta su joj puna grube prašine i čađi, a toliko suva da ne može to ni da ispljune. „Nakon nje će Arela i Lejsila. Ja ću poslednja.“ Alijandra klimnu glavom u znak odobravanja, ali Arela i Lejsila pokušaše da se pobune. „Čutite i radite kako vam kažem“, odlučno im reče ona. Gromovi su tutnjali i tutnjali. Oluja praćena tolikom grmljavinom provaliće se u potop, a ne u običnu kišu.
Rolan se zasmeja. Kako taj čovek može da se smeje u ovakvom trenutku? Prestao je tek kada su se nagorele grede ispod njega pomerile od tolikog smejanja. „Ženo, i dalje si u belom. Zato ćuti i radi kako ti ja kažem.“ To je izgovorio s malčice poruge u glasu, ali nije se rugao kada je dodao: „Niko neće biti izvučen odavde pre tebe.“ Te su reči bile kao liveno gvožđe.
„Milostiva“, tiho i promuklo joj kaza Alijandra, „čini mi se da on to ozbiljno misli. Poslaću ostale po redu koji si odredila.“
„Prekini više da se duriš i pruži mi ruku“, zapovedi joj Rolan.
Ona se ne duri! Taj čovek ume da bude izluđujuće tvrdoglav kao njen Perin. Samo, kod Perina je to zanimljivo, a ne izluđujuće. Pruživši desnu ruku koliko je god mogla, pusti da je Rolan uhvati za šaku. Diže je s lakoćom, tako da joj je lice bilo odmah ispred njegovog.
„Uhvati me za kaput.“ U njegovom glasu nije se čuo ni tračak napora, iako ju je držao jednom rukom i to pod nezgodnim uglom. „Moraćeš da se popneš preko mene.“
Ona zamahnu levom rukom i zgrabi punu šaku grube vunene tkanine. Po tome kako je rame boli znala je da je nagnječeno kao što se bojala. Kada joj on pusti drugu šaku, ona oštro uzdahnu od bola i brzo ga i tom rukom zgrabi za kaput. Obema rukama je hvatajući za pojas, on je podiže još više, tako da je na kraju ležala preko njegovih širokih leđa. Gromovi su neprestano grmeli i grmeli. Mora da će ubrzo kiša. To će otežati izvlačenje ostalih.
„Faila Bašer, dopada mi se kada ležiš preko mene, ali možda bi mogla da se penješ malo brže kako bih izvukao i ostale.“ On je uštinu za zadnjicu, a ona nije mogla a da se ne nasmeje. Taj čovek jednostavno ne prestaje da pokušava!
Veranje preko njega išlo je sporije nego što se nadala. Činilo joj se da joj rame nije slomljeno, ali boli je. A i jednom joj se učinilo da je nogom udarila Rolana u glavu. Nju će da štipa, je li?