Emon Valda nije krupan čovek, ali njegovo tamnoputo odlučno lice nosi izraz onoga ko s punim pravom očekuje pokornost od drugih. I to s najvećim mogućim pravom. Raskrečenih nogu i glave uzdignute, zračeći zapovedništvom, nosio je belo-zlatnu ešarpu gospodara kapetana zapovednika preko pozlaćenog oklopnog prsnika – svilenu ešarpu kitnjastije izvezenu od svake koju je Pedron Nijal ikada nosio. Njegov beli plašt, sa razgranatim suncima na levoj i desnoj strani nedara izvezenih zlatovezom, takođe je bio od svile, kao i njegov zlatnom srmom izvezeni beli kaput. Kalpak pod miškom bio mu je pozlaćen i ukrašen razgranatim suncem iznad čela, a debeli zlatni prsten na levoj ruci, preko oklopne rukavice, bio je ukrašen velikim žutim safirom u kom je bilo izrezbareno sunce. Još jedan poklon od Seanšana.
Valda se neznatno namršti kada Galad i njegovi saputnici sjahaše i pozdraviše ga rukom preko grudi. Ulizički konjušari pritrčaše da od njih prihvate uzde.
„Trome, zašto nisi već krenuo za Nasad?“ U Valdinim rečima se jasno čulo neodobravanje. „Ostali gospodari kapetani već su na pola puta donde.“ On je uvek kasnio na sastanke sa Seanšanima, možda da bi istakao kako su Deca i dalje nezavisna u nekoj meri – tako da je bilo iznenađenje to što su ga zatekli spremnog za polazak; mora da je ovaj sastanak veoma bitan – ali se uvek starao da ostali visoki oficiri stignu na vreme, čak i ako moraju da pođu pre zore. Izgleda da nije pametno preterivati s njihovim novim gospodarima. Seanšani nemaju nimalo poverenja u Decu.
Trom nije pokazivao ni tračak nesigurnosti kakva bi se možda mogla očekivati od čoveka koji je jedva mesec dana na tom položaju. „Reč je o jednom hitnom pitanju, moj gospodaru kapetane zapovedniče“, smesta odgovori i pokloni se u dlaku tačno, ni dublje ni više nego što to pravila nalažu. „Jedno Dete pod mojim zapovedništvom optužuje drugo Dete za zlostavljanje njegove rođake i poziva se na pravo suda pod Svetlošću, koji po zakonu vi morate odobriti ili odbiti.“
„Čudan je to zahtev, sine moj“, javi se Asunava, upitno kriveći glavu nad sklopljenim rukama pre nego što je Valda stigao da odgovori. Čak je i glas visokog inkvizitora bio žaloban; zvučao je kao da oseća bol zbog Tromovog neznanja. Oči su mu podsećale na tamno usijano ugljevlje u gorioniku. „Obično je optuženi taj koji traži da se sudi mačevima, a verujem da je to obično slučaj kada optuženi zna da su dokazi protiv njega dovoljno jaki da bude osuđen. U svakom slučaju, pravo na sud pod Svetlošću nije traženo skoro četiri stotine godina. Saopšti mi ime optuženog i brzo ću se postarati za to pitanje.“ Glas mu postade studen kao mračna pećina usred zime, mada mu je pogled i dalje izgarao. „Nalazimo se među strancima i ne smemo dopustiti da oni znaju kako je neko od Dece sposoban za tako nešto.“
„Asunava, zahtev je meni upućen“, prasnu Valda i ošinu ga pogledom u kojem se jasno videla mržnja. Možda ga je savladao osećaj netrpeljivosti prema tom čoveku. Zabacivši plašt preko jednog ramena kako bi otkrio prstenastu krsnicu svog mača, spusti ruku na dugi balčak i ispravi se. Uvek sklon samoveličanju, Valda diže glas tako da su ga verovatno čak i ljudi u zgradi čuli, pa poče da besedi umesto da govori običnim glasom.
„Verujem da bi mnoge naše stare običaje trebalo oživeti i da je taj zakon i dalje na snazi. Zanavek će biti na snazi, kao što je od davnine zapisano.
Svetlost daruje pravdu jer je Svetlost pravda. Trome, obavesti svog čoveka da može uručiti izazov i s mačem se suočiti sa čovekom kojeg optužuje. Ako taj pokuša da odbije izazov, obznanjujem da je prihvatio krivicu i naređujem da na licu mesta bude obešen, a da njegovo vlasništvo i čin pripadnu čoveku koji ga optužuje, kako stoji u zakonu. Rekao sam svoje.“ A onda se opet namršti na visokog inkvizitora. Možda je tu zaista bila reč o mržnji.
Trom se opet svečano pokloni. „Lično ste ga obavestili, moj gospodaru kapetanu zapovedniče. Damodrede?“
Galad se sledi. Nije ga zbog straha obuzela studen, već zbog praznine. Kada se Dain u pijanstvu izlanuo i ispričao kakve su mu zbrkane glasine dopale ušiju i kada je Bajar nevoljno potvrdio da to nisu tek glasine, Galada je ispunio gnev – takav usijani plamen da je bezmalo poludeo. Bio je siguran da će mu glava pući ako mu pre toga ne prepukne srce. A sada je sav kao od leda, ispražnjen od svih osećanja. I on se svečano naklonio. Veći deo onoga što ima da kaže propisan je zakonom, ali ostatak je pažljivo probrao kako bi sebi dragu uspomenu što više poštedeo srama.
„Emone Valda, Dete Svetla, pozivam te na sud pod Svetlošću zbog nezakonitog napada na Morgazu Trakand, kraljicu Andora, i zbog njenog ubistva.“ Niko nije mogao potvrditi da je žena koju je smatrao svojom majkom mrtva, ali mora da je tako. Desetak ljudi bilo je potpuno sigurno da je iz Tvrđave Svetla nestala pre nego što su je osvojili Seanšani, a isto toliko ih je posvedočilo da nije mogla otići svojevoljno.
Valda ničim nije pokazao da je iznenađen tom optužbom. Njegov smešak je možda trebalo da pokaže žaljenje zbog ludosti koju Galad s tom tvrdnjom čini, ali s tim žaljenjem je bio izmešan prezir. On otvori usta da odgovori, ali Asunava se opet ubaci.
„Ovo je besmisleno“, reče on glasom u kom se više čula tuga nego bes. „Držite ovu budalu, pa ćemo otkriti kakve je on to zavere Prijatelja Mraka deo, zavere koja ima cilj da baci ljagu na Decu.“ Mahnu, a prema Galadu zakoračiše dva golema Ispitivača – jedan sa okrutnim kezom, a drugi bezizražajnog lica, kao zanatlija koji kreće na posao.
Ali stigoše tek da koraknu. Tiho siktanje, iznova i iznova, oglasi se po dvorištu kada Deca olabaviše mačeve u kanijama. Bar desetorica njih do kraja isukaše sečiva, držeći ih vrhovima ka zemlji. Amadičanski konjušari pogrbiše se, pokušavajući da postanu nevidljivi. Najverovatnije bi se dali u beg, samo da se usuđuju. Asunava se zgranuto osvrnu, a guste obrve visoko mu se izviše od neverice dok se grčevito hvatao za svoj plašt. Za divno čudo, čak je i Valda na tren izgledao iznenađeno. Nije valjda očekivao da će Deca dopustiti hapšenje nakon onog njegovog proglasa. Ako i jeste, brzo se povratio.
„Vidiš, Asunava“, kaza on skoro veselim glasom, „Deca slede moje naredbe i zakon, a ne hirove nekog Ispitivača.“ Pruži kalpak u stranu, kako bi ga neko uzeo od njega. „Mladi Galade, odbijam tvoju bezobraznu i besmislenu optužbu i bacam ti tvoju poganu laž u lice. Jer to jeste laž, ili u najboljem slučaju suludo prihvatanje neke otrovne glasine koju su pokrenuli Prijatelji Mraka ili neki drugi što Deci žele zlo. Bilo kako bilo, ukaljao si mi čast na najgori mogući način, te stoga prihvatam tvoj izazov na sud pod Svetlošću, pod kojim ću te ubiti.“ To se baš i nije uklapalo u obred, ali odbio je optužbu i prihvatio izazov; biće dovoljno.
Shvativši da i dalje drži kalpak u pruženoj ruci, Valda se namršti na jednog među Decom što su sjahala – vitkog Saldejca po imenu Kašgar – a on priđe da ga uzme. Kašgar je samo potporučnik, skoro dečačkog izgleda uprkos orlujskom nosu i gustim brkovima koji su podsećali na obrnute rogove, ali kretao se očigledno nevoljno, a Valdi se glas smračio i postao zajedljiviji dok je nastavljao da priča, otkopčavši opasač s mačem i pružajući mu i njega.
„Pazi šta radiš s tim, Kašgare. To je sečivo označeno čapljom.“ Otkopča svileni plašt i pusti ga da padne na kaldrmu, a za njim usledi i ešarpa dok su mu se šake kretale ka kopčama oklopa. Izgleda da nije želeo da proverava jesu li ostali voljni da mu pomognu. Lice mu je bilo sasvim spokojno, izuzev što mu se u besnim očima videlo obećanje odmazde – i to ne samo Galadu. „Kako sam shvatio, Damodrede, tvoja sestra hoće da postane Aes Sedai. Možda i shvatam odakle je tačno ovo poteklo. Nekada bih žalio zbog tvoje smrti, ali ne danas. Možda ću poslati tvoju glavu u Belu kulu, pa da veštice vide plod svojih spletaka.“