Bio je to divlji galop kroz mračne vijugave ulice na kojima su ljudi tek počeli da se pojavljuju. Terala je Strelu da obilazi ono malo taljiga i kola koja su tako rano bila na ulici, ali ljudi i žene morali su da joj skaču s puta, često joj preteći pesnicama i psujući je na sav glas. Ona je samo terala škopca da galopira još brže, dok joj se plašt vijorio na leđima. Pre nego što je stigla do Mondelske kapije, oseti da se Elejna pomeri. Isprva nije bila sigurna, ali sada više nema sumnje. Elejna se kreće ka severoistoku, otprilike brzinom hoda. Veza joj je govorila da se oseća previše teturavo da bi mogla daleko da pešači, a možda da i uopšte hoda, ali i kola bi se kretala istom tom brzinom. Nebo bledi. Koliko će vremena proći pre nego što prikupi sve što joj je potrebno? U Unutrašnjem gradu ulica kruži ka središtu, pored kula koji se presijavaju u stotinu boja i prema zlatnim kupolama i bledim tornjevima Kraljevske palate, podignute povrh najvišeg kaemlinskog brda. Dok je galopirala rubom Kraljičinog trga, vojnici su zurili u nju. Dobijali su hranu iz velikih crnih kazana na baštenskim kolicima – kuvari su im sipali nekakav smeđi paprikaš na limene tanjire – i svi koje je videla nosili su oklopne prsnike, a kalpaci su im visili s balčaka. Dobro. Svaki trenutak koji može da uštedi zapravo je trenutak bliže Elejninom spasavanju.
Gardistkinje su u dvorištu Kraljičine konjušnice u dva reda vežbale mačevanje kada je galopom uletela, ali mačevi od povezanog pruća prestaše da klepeću kada se ona baci iz sedla, pusti Streline uzde i potrča ka kolonadi. „Hadora, trči da kažeš vetrotragačicama da me sačekaju u sobi s mapama!“, viknu ne usporavajući. „Sve do jedne! Sanetra, ti idi po kapetana Gajbona! I naredi da mi se osedla još jedan konj!“ Sa Strelom je za danas gotovo. Već je prošla pored stubova, ali nije se osvrnula da vidi da li je slušaju. Poslušaće je.
Trčala je kroz hodnike zidova zastrtih tapiserijama i uz široka mermerna stepeništa, gubila se i na sav glas psovala dok se trkom vraćala kuda je već prošla. Muškarci i žene u livrejama zgranuto su je gledali sklanjajući joj se s puta. Naposletku je stigla do lavovima izrezbarenih vrata sobe sa mapama, gde je zastala tek toliko da dvojici mišićavih gardista koji su bili na dužnosti kaže da puste vetrotragačice čim se pojave, nakon čega je ušla. Gajbon je već bio tu, u svom uglačanom oklopnom prsniku s tri zlatna čvora na ramenu, kao i Dijelin, koja je nežno i pažljivo zadizala svoje plave svilene suknje dok se kretala; njih dvoje su se zamišljeno mrštili na ogromnu kartu koja je kao mozaik bila izrađena u podu, kao i na više od desetine crvenih diskova duž severnog gradskog zida. Nikada ranije nije bilo toliko napada odjednom, čak ni deset, ali Birgita diskove jedva da je pogledala.
„Gajbone, potreban mi je svaki konj i halebarda koje možeš da namakneš“, reče otkopčavajući plašt i bacajući ga na svoj dugi radni sto. „Samostrelci i lukonoše moraće da sami izađu na kraj sa svime što se nekoliko narednih sati pojavi. Egvenu su zarobile Aes Sedai koje su Prijateljice Mraka i pokušavaju da je odvedu iz grada.“ Neki činovnici i glasnici zažamoriše, ali gazdarica Anan ih sve ućutka oštrom naredbom da se vrate na posao. Birgita se zagleda u šarenu kartu u podu, odmeravajući udaljenosti. Elejna kao da se kreće prema Kapiji praskozorja i putu ka reci Erinin, ali čak i da su se poslužile nekom od manjih kapija, odmakle su predaleko da bi im išta drugo sem istočnog zida bilo cilj. „Verovatno će je već izvesti kroz gradske kapije dok se mi pripremimo za pokret. Putovaćemo do ove strane grebena istočno od grada.“ I ono što će se desiti skloniti sa ulica, dalje od ljudi i njihovih domova. Svejedno je bolje da se to odigra na otvorenom. Na tim zamršenim ulicama, s konjanicima i halebardistima naguranim jednim uz druge, previše će ljudi samo smetati i preveliki će izgledi biti da dođe do nesrečnih slučajeva.
Gajbon klimnu, već govoreći šture naredbe u pero smeđe odevenim činovnicima, koji su ih brzo zapisivali i prosleđivali njemu na potpis i uručivanje mladim glasnicima u crveno-belom, koji su se bacali u trg čim bi im se hartija našla u ruci. Dečaci su bili prestravljeni. Birgita nije imala vremena da strahuje. Elejna ne oseća strah, a ona je zarobljenica. Tugu – da; ali ne strah.
„Svakako moramo da izbavimo Elejnu“, mirno odgovori Dijelin, „ali neće nam zahvaliti ako, čineći to, prepustimo Kaemlin Arimili. Ne računajući ljude na kulama i kapijama, skoro polovina izvežbanih vojnika i oružnika u gradu nalazi se na severnom zidu. Ako ostale povedeš sa sobom, samo još jedan napad biće joj dovoljan da osvoji deo zida. Samo samostreli i lukovi nisu dovoljni da zaustave njene vojnike. Ako osvoje deo zida, Arimiline snage pohrliće u grad u meri dovoljnoj da nadvladaju ono malo oružanih snaga koje bi ti da ostaviš. Time ćeš postići da zamenimo mesta, samo što ćeš ti biti u gorem položaju. Arimila će držati Kaemlin, a Elejna će biti ispred zidina, ali bez dovoljno oružnika da se probije u grad. Sem ako ti Prijatelji Mraka nekako nisu uveli čitavu vojsku u Kaemlin, nekoliko stotina ljudi poslužiće jednako dobro kao nekoliko hiljada.
Birgita se namršti na nju. Dijelin joj se nikada nije dopadala. Ne zna zašto, ali nakostreši se čim je ugleda. Prilično je sigurna da se ta žena isto tako oseća kada je o njoj reč. Nikada nije rekla „gore“, a da Dijelin smesta nije odgovorila s „dole“.
„Dijelin, tebi je stalo do toga da smestiš Elejnu na presto. Meni je stalo do toga da bude živa kako bi mogla da se popne na taj presto. Ili ne – samo da bude živa. Dugujem joj život i neću dopustiti da njen život uguše ruke Prijatelja Mraka.“ Dijelin frknu i vrati se posmatranju crvenih diskova, kao da može videti vojnike kako se bore, a namršti se toliko da joj se bore u uglovima očiju produbiše.
Birgita ukrsti ruke iza leđa i prisili se da miruje. Nestrpljenje joj nije davalo mira. Elejna se i dalje lagano primiče Kapiji praskozorja. „Gajbone, moraš nešto da znaš. Suočićemo se s najmanje dve Aes Sedai, a verovatno i više od toga. Takođe je moguće da imaju jedno oružje, ter’angreal, koje stvara kobnu vatru. Jesi li ikada čuo za to?“
„Nikada. Ali zvuči opasno.“
„O, jeste. Toliko opasno da je zabranjeno za Aes Sedai. Za vreme Rata Senke čak su i Prijatelji Mraka prestali da je koriste.“ Gorko se nasmeja. Sada je sve što zna o kobnoj vatri ono što joj je Elejna rekla. To znanje je zapravo poteklo od nje, ali zbog te činjenice sve je nekako još gore. Hoće li je sve pamćenje napustiti? Čini joj se da u poslednje vreme nije izgubila ništa od svojih sećanja, ali sve i da jeste – kako bi to mogla da zna? Sećala se nekih stvarčica o osnivanju Bele kule, delića onoga što su Gajdal i ona učinili kako bi pomogli da se Kula osnuje, ali ništa pre toga. Sva njena ranija sećanja bila su kao lanjski sneg.
„Pa, bar ćemo mi imati svoje Aes Sedai“, odgovori Gajbon, potpisujući još jedno naređenje. „Sve su mrtve, sem Elejne“, odvrati ona bezizražajno. To nikako nije moglo da se lepše kaže. Dijelin oštro uzdahnu i preblede. Jedna pisarka poklopi usta, a drugi pisar prevrnu mastionicu. Mastilo se u crnom mlazu razli preko stola i zakaplja na pod. Mesto da ga prekori, gazdarica Anford se uhvati za pisaći sto jednog drugog činovnika kako ne bi pala. „Nadam se da ću nadomestiti taj gubitak“, nastavi Birgita, „ali ne mogu obećati ništa sem da ćemo danas pretrpeti gubitke. Možda mnogo gubitaka.“
Gajbon se ispravi. Na licu mu se videlo da je zamišljen, ali pogled njegovih smeđe-zelenih očiju bio je nepokolebljiv. „Vidim da će danas biti zanimljiv dan“, naposletku odgovori. „Ali vratićemo kćer naslednicu – i to po svaku cenu.“ Dobar je čovek taj Čarlz Gajbon – i hrabar. To je dovoljno često pokazao na grudobranima. Naravno, previše je zgodan za njen ukus.