Na čelu povorke bilo je više od hiljadu gardista, čiji su se kalpaci i oklopni prsnici belasali na suncu. Duga koplja čeličnih glava držali su pod tačno istim uglom, a prvi među njima čekao je iza barjaka Andora, propetog belog lava na skerletnom polju, i Elejninog barjaka, zlatnog ljiljana na plavom, na obodu jednog od mnogih kaemlinskih parkova. U svakom slučaju, to je nekada bio park, ali stotinama godina stari hrastovi posečeni su i odvučeni odatle, skupa sa ostalim drvećem i busenjem cveća, a zaostali panjevi su povađeni kako bi se napravio stotinu koraka širok brisani prostor. Šljunkom posute staze i travnate površine odavno su se pretvorile u kaljugu od gaženja silnih kopita i čizama. Tri druga parka oko palate isto su prošla – pretvorena su u mesta za tkanje kapija.
Gajbon i Dijelin su već bili tu, skupa sa svim lordovima i gospama koji su odgovorili na Elejnin poziv, od mladog Perivala Manteara do Branina Martana i njegove supruge. Svi su bili u sedlima. Perival je imao na sebi kalpak i oklopni prsnik, baš kao svi drugi muškarci tu. Braninovi su bili jednostavni i neugledni, blago ulubljeni tamo gde oružarev čekić nije mogao da ih ispravi; bile su to alatke njegovog zanata, isto kao mač jednostavnog balčaka u kaniji na njegovom boku. Perivalovi su bili pozlaćeni, baš kao Konejlovi i Branletovi, ukrašeni srebrom izrađenim nakovnjem Manteara, dok su na njihovima bili naslikani crni orlovi Nortana i crveni leopardi Gilijarda. Lepi su to oklopi, za gledanje. Birgita se nadala da će žene imati dovoljno pameti da ne daju tim dečacima da ulaze u borbu. A onda, gledajući neke od tih žena u lica, sumorna i rešena, nadala se da će imati makar toliko pameti da one ne ulaze u borbe. Bar nijedna od njih ne nosi mač. Jednostavna istina jeste da žena mora biti mnogo veštija od muškarca da bi mu se suprotstavila mačem. U suprotnom, snažnije mišice prevelika su prednost. Mnogo je bolje služiti se lukom.
Vetrotragačice su se mrštile dok su se nelagodno premeštale s jedne na drugu bosu nogu po zemlji još blatnjavoj od jučerašnje kiše. Na vlagu su navikle, ali ne i na blato.
„Ovaj čovek neće da mi kaže gde kapija treba da bude otvorena“, besno reče Čanel, pokazujući ka Gajbonu dok je Birgita silazila iz sedla. „Hoću da završim s time, pa da idem da operem noge.“
„Moja gospo!“, začu se neki ženski glas niz ulicu. „Moja gospo Birgita!“ Rina Harfor dotrča jureći uz red gardista, visoko zadižući crvene suknje, tako da su joj se noge u čarapama videle čak do kolena. Birgita nikada nije videla tu ženu ni da ubrza korak. Gazdarica Harfor je jedna od onih žena koje uvek sve rade savršeno. Svaki put kada bi se njih dve srele, Birgita je bila svesna sve do poslednje greške koju je napravila. Dva čoveka u crveno-belim livrejama jurila su za njom s nosilima. Kada se približiše, Birgita vide da je na njima jedan visoki gardista bez kalpaka, sa strelom zarivenom u desnicu i još jednom u desnoj butini. Krv je lila niz obe strele, tako da je ostavljao za sobom tanak trag kapljica po kaldrmi. „Moja gospo, uporno je zahtevao da smesta bude donet ili pred tebe, ili pred kapetana Gajbona“, zadihano objasni gazdarica Harfor, hladeći se jednom rukom.
Mladi gardista pokuša da se pridigne u sedeći položaj, ali Birgita ga pritisnu da ostane da leži. „Moja gospo, tri ili četiri najamničke družine napadaju Farmadinšku kapiju“, reče. Po izrazu njegovog lica i boji njegovog glasa videlo se da je u teškim bolovima. „Mislim, iz unutrašnjosti grada. Postavili su lukonoše da obore svakoga ko bude pokušao da maše zastavama i zatraži pomoć, ali meni je pošlo za rukom da se izvučem, a konj mi je izdržao taman dovoljno da stignem.“
Birgita procedi psovku. Spremna je da se kladi kako su među njima Kordvin, Gomajsen i Bakuvan. Trebalo je da pritisne Elejnu da ih izbaci iz grada čim su počeli da postavljaju zahteve. Nije ni shvatila da je to naglas rekla sve dok ranjeni gardista nije progovorio.
„Ne, milostiva. Bar ne Bakuvan. On i jedno desetak njegovih ljudi navratili su da bac... ovaj, da ubiju vreme, a poručnik misli da ne bismo izdržali da nije njih. To ako i dalje pružaju otpor. Kada sam se poslednji put osvrnuo, napadači su razbijali vrata Kule opsadnim ovnovima. Ali to nije sve, moja gospo. Ljudi se prikupljaju u Donjem Kaemlinu, ispred kapija. Ima ih deset hiljada, ako ne i više. Teško je odrediti, kako tamo ulice krivudaju.“
Birgita se lecnu. Deset hiljada ljudi dovoljno je da se napad spolja sprovede u delo bez obzira na to da li će se plaćenički napad odbiti ili ne, sem ako ona sve snage ne pošalje tamo – a to ne može da učini. Šta za ime Svetlosti da radi? Plamen je spalio, ume da pripremi nečije spasavanje iz tvrđave, ili izviđanje u neprijateljskoj zemlji – i to uverena da dobro zna šta radi – ali ovo je bitka od koje zavisi sudbina Kaemlina, a možda i presto. Svejedno, mora se izboriti s time. „Gazdarice Harfor, vrati ovog čoveka u palatu i molim te, postaraj se da mu se rane izviđaju.“ Nema nikakve svrhe zamoliti vetrotragačice da ga Izleče. Već su jasno stavile do znanja kako je po njima to ravno uzimanju učešća u ratu. „Dijelin, ostavi mi svu konjicu i hiljadu halebardista. Ti povedi ostale, kao i sve dostupne samostrelce i lukonoše. Pokupi sve koji mogu da drže mač u rukama. Ako se ispostavi da kapija još nije razvaljena kada te Srodnice dovedu tamo, postaraj se da tako i ostane. Ako je kapija pala, zauzmi je. I drži taj krvavi zid dok se ne vratim.“
„U redu“, odgovori Dijelin kao da su to najlakša naređenja za izvršavanje na celom svetu. „Konejle, Katalin, Branlete i Perivale – vi polazite sa mnom. Vaša pešadija bolje će se boriti ako budete prisutni.“ Konejl je izgledao razočarano, pošto je nesumnjivo zamišljao sebe kako jaše u plemenitom jurišu, ali svejedno je prikupio uzde i prošaptao nešto zbog čega su se dva mlađa dečaka zasmejala.
„I moja konjica će se bolje boriti ako budem s njima“, pobuni se Katalin. „Hoću da pomognem u Elejninom spasavanju.“
„Došla si da joj pomogneš da dođe do prestola“, odbrusi joj Dijelin, „i ima da ideš tamo gde si potrebna kako bi se to ostvarilo, ili ćemo nas dve kasnije opet da popričamo.“ Šta god da je to značilo, Katalin pocrvene, ali nadureno potera konja za Dijelin i ostalima.
Gajbon pogleda Birgitu, ali ništa ne reče, mada se verovatno pitao zašto nije poslala još ljudi. Neće da u javnosti dovodi u pitanje njena naređenja. Muka je u tome što ona ne zna koliko će Crnih sestara biti sa Elejnom. Potrebne su joj sve vetrotragačice i potrebno joj je da one budu ubeđene kako su joj baš sve potrebne. Da je bilo vremena, povukla bi osmatrače sa spoljnih kula, povukla bi čak i posadu u stražarama koje brane kapije.
„Otvori kapiju“, reče ona Čaneli. „Odmah na ovoj strani grebena istočno od grada, tačno na Erininskom drumu i okrenutu od grada.“
Vetrotragačice obrazovaše krug, radeći šta god moraju da rade kako bi se međusobno povezale, što je trajalo krvavo dugo. Odjednom, uspravni srebrnasto-plavi procep kapije se pojavi, pa se proširi u otvor pet koraka visok, što se pružao čitavom širinom raščišćenog prostora i kroz koji se video široki put od nabijene zemlje; peo se uz blagu padinu deset hvata visokog grebena prema reci Erinin. Arimilini logori bili su iza tog grebena. Uzevši u obzir novopridošle vesti, moguće je da su prazni – uz malo sreće, i jesu – ali u svakom slučaju sada ne može da se bavi njima.
„Napred i u naređeni razmeštaj!“, viknu Gajbon i potera visokog mrkova kroz kapiju, praćen okupljenim plemićima i gardistima, kojih je bilo po desetorica u redu. Gardisti krenuše da se odvajaju ulevo i gube s vidika, dok plemiči zauzeše položaj malčice uz greben. Neki pogledaše prema gradu kroz durbine. Gajbon sjaha i pognut potrča da kroz svoj durbin baci pogled preko grebena. Birgita je skoro osećala nestrpljenje gardistkinja koje su čekale iza nje.