„Nije ti bila potrebna ovolika kapija“, reče Čanel, mršteći se na povorku konjanika koji su ulazili u kapiju. „Zašto...“
„Pođi sa mnom“, reče Birgita, hvatajući vetrotragačicu za ruku. „Hoću nešto da ti pokažem.“ Vodeći mrkova za uzde, povuče ženu prema kapiji. „Možeš da se vratiš kada to budeš videla.“ Ako išta zna o Čanel, ona je ta koja predvodi krug. Što se ostalih tiče, računa na ljudsku prirodu. Nije se osvrtala, ali umalo da nije uzdahnula od olakšanja kada je iza sebe čula kako ostale vetrotragačice šapatom razgovaraju. Slede ih.
Šta god da je Gajbon video, bile su to dobre vesti, jer se ispravio pre nego što je potrčao niz padinu prema svom konju. Arimila mora da je potpuno ogolila svoje logore. To onda znači da je pred Farmadinškom kapijom dvadeset hiljada ljudi, ako ne i više. Svetlost dala da još nije pala. Ali najpre Elejna. Na prvom mestu i iznad svega ostalog.
Kada stiže do Gajbona, koji se vratio u sedlo svog dorata, gardistkinje se razmestiše u tri reda iza Kasejle. Sada je čitava stotinu koraka široka kapija bila ispunjena ljudima i konjima, koji su jurili levo i desno da se pridruže ostalima što su se već rasporedili u tri reda s leve i desne strane puta. Dobro. Još neko vreme vetrotragačice neće moći da se lako vrate kroz kapiju. Jedna kola sa zasvođenom platnenom pokrivkom i zapregom od četiri konja, okružena malom skupinom konjanika, zaustaviše se na putu neposredno nakon poslednjih zgrada Donjeg Kaemlina, možda milju daleko. Iza njih, ljudi su se žurno gurali po otvorenim tržnicama sazidanim od cigle duž puta, trudeći se da žive najbolje što mogu – ali, što se nje tiče, kao da nisu ni postojali. Elejna je u tim kolima. Birgita pruži ruku ne skidajući pogled s vozila, a Gajbon joj spusti u dlan svoj mesingani durbin. Kola i konjanici naglo se približiše kada prinese durbin oku.
„Šta si htela da vidim?“, htede da čuje Čanel.
„Samo trenutak“, odgovori Birgita. Tamo su bila četiri muškarca, od kojih su trojica bila na konjima, ali daleko važnije behu sedam žena u sedlima. Durbin je bio dobar, ali ne toliko da bi ona mogla da s te daljine razazna bezvremena lica. Ipak, mora pretpostaviti kako su svih sedam Aes Sedai. Možda izgleda da je osam naprema sedam približno jednako – ali nije tako kada je onih osam povezano. Ne ako može da tih osam natera da uzmu učešća. Šta li su Prijateljice Mraka pomislile kada su videle na hiljade vojnika i oružnika kako se pojavljuju iz nečega što je njima izgledalo kao mreškanje vazduha? Spusti durbin. Plemići su poterali konje niz greben dok su njihovi oružnici odlazili da stanu u bojne redove.
Ma koliko da su Prijateljice Mraka bile iznenađene, nisu okolišale. Munje sevnuše iz vedrog neba i kao srebrno-plave strele gromoglasno udariše po zemlji i počeše da bacaju u vazduh ljude i konje kao slamke. Konji stadoše da se propinju, otimaju i njište, ali ljudi su se borili da ovladaju svojim atovima i da ih zadrže na mestu. Niko se nije dao u beg. Grmljavina koja je pratila one udare munja pogađala je Birgitu kao da je reč o udarcima. Osećala je kako joj se kosa kostreši. Vazduh je bio pun nekog... oštrog mirisa. Kao da je pecka. Munje se opet zariše u redove vojnika. U Donjem Kaemlinu, ljudi počeše da beže. Većina ih je bežala, ali neke budale su čak otrčale na mesta s kojih se pruža bolji pogled. Krajevi uzanih ulica što su gledali na put počeše da se pune posmatračima.
„Ako ćemo već da se suočimo s time, bolje da budemo u pokretu i da im tako otežamo da nas napadaju“, reče Gajbon, prikupljajući uzde. „Moja gospo, uz tvoju dozvolu?“
„Izgubićemo manje ljudi ako budu u pokretu“, saglasi se Birgita, a on potera konja niz greben.
Kasejla zauzda konja ispred Birgite i pozdravi rukom preko grudi. Iza prečaga na viziru njenog lakiranog kalpaka videlo se da joj je uzano lice zlosutno. „Milostiva, tražim dozvolu da se Telesna straža pridruži bojnom redu.“ Veliko slovo se prosto čulo. One nisu tek tamo neka telesna straža, već Telesna straža kćeri naslednice i biće kraljičina Telesna straža.
„Dozvola data“, odgovori Birgita. Ako iko ima pravo na to, onda su to te žene.
Arafeljanka okrenu konja i galopom ga potera niz padinu, praćena ostatkom Telesne straže, kako bi zauzele svoja mesta među munjama zasutim bojnim redovima. Jedna najamnička družina, možda dve stotine ljudi s crnim kalpacima i oklopnim prsnicima, koji su jahali iza crvenog barjaka sa crnim vukom u trku, zastade kada vide u šta jaše, ali ljudi iza barjaka nekoliko plemićkih kuća počeše da se guraju pored njih, tako da nisu imali drugog izbora nego da nastave. Većina velmoža odjahala je da predvodi svoje ljude, Branin i Kelvin, Lerid i Barel, kao i ostali. Nijedan od njih nije oklevao kada je ugledao svoj barjak. Sergaza nije bila jedina žena koja je poterala konja nekoliko koraka, kao da je i ona nameravala da se pridruži svojim oružnicima kada je njen barjak izašao kroz kapiju.
„Korakom!" viknu Gajbon, kad bi ga čuli od grmljavine. Svuda duž reda, drugi glasovi ponoviše njegovo naređenje. „Napred!“ Poteravši dorata, lagano pojaha prema Crnim Aes Sedai, dok su munje sevale i tutnjale, a ljudi i konji leteli kroz vazduh.
„Šta si htela da vidim?" opet zatraži da čuje Čanel. „Hoću da odem odavde.“ Trenutno su izgledi za to bili slabi. Ljudi još dolaze kroz kapiju, galopirajući ili trčeći kako bi sustigli bojni red. Sada su i ognjene kugle počele da padaju među vojnike, što je bilo praćeno novom kišom razbacane zemlje, ruku i nogu. Konjska glava tromo je letela kroz vazduh.
„Ovo“, odgovori Birgita, pokazujući prizor ispred njih. Gajbon je poterao konja kasom, povukavši ostale za sobom – tri prva reda nepokolebljivo su napredovala, dok su ostali iz sve snage žurili da im se pridruže. Odjednom kao nečija noga debeli zrak nečega nalik na tečnu belu vatru sevnu iz smera jedne žene pored kola. Doslovce izreza petnaest koraka širok procep u redovima vojnika. Na tren oka, treperave iskre zalebdeše u vazduhu, prilike pogođenih ljudi i konja, a onda nestaše. Zrak se odjednom trznu u vazduh, sve više i više, a onda se ugasi, ostavljajući tamnoljubičastu liniju u Birgitinim očima. Kobna vatra, koja sagoreva ljude iz Šare, tako da su umrli i pre nego što ih je pogodila. Prinese durbin oku samo na toliko da uoči ženu koja drži tanak crni štapić, možda korak dugačak.
Gajbon otpoče juriš. Bilo je prerano, ali jedina preostala nada bila mu je da se približi dok još ima živih vojnika. Sem jedne. Preko grmljavine koja je pratila ognjene kugle i munje začu se nejednak krik: „Elejna i Andor!“ Nejednak, ali grlen. Svi barjaci su se vijorili. Hrabar prizor, ako čovek može da zanemari koliko tih barjaka pada. Konj i njegov jahač pogođeni ognjenom kuglom jednostavno se razleteše, kao i ljudi i konji oko njih. Nekima koji su popadali pođe za rukom da opet ustanu. Jedan konj bez konjanika ustade na tri noge, pokuša da pojuri i pade bacakajući se.
„Ovo?“, s nevericom upita Čanel. „Nemam nikakvu želju da gledam kako ljudi umiru.“ Još jedan mlaz kobne vatre načini skoro dvadeset stopa širok prodor u naletu vojnika pre nego što se zari u zemlju i raseče rov koji se protezao pola puta do kola pre nego što nestade. Mrtvih beše podosta, mada ne onoliko kako se činilo da bi trebalo da ih bude. Birgita se toga nagledala u bitkama za vreme Troločkih ratova, kada se koristila Moć. Na svakog čoveka koji je nepomično ležao dolazila su dvojica ili trojica koji su pokušavali da teturavo ustanu ili zaustave krvarenje. Na svakog ukočenog mrtvog konja dolazila su dva koja su se dizala na klecave noge. Kiša ognja i munja neometano se nastavljala.
„Onda stani tome u kraj“, reče joj Birgita. „Ako pobiju sve vojnike, ili samo dovoljno njih da se ostali daju u beg – Elejna je izgubljena.“ Ne zauvek. Plamen je spalio, pratiće je do kraja života kako bi je oslobodila, ali samo Svetlost zna šta bi sve one mogle da joj u međuvremenu učine. „Od Zaidine pogodbe neće biti ništa. Ti ćeš biti ta koja je dozvolila da do toga dođe.“