Konjica i pešadija izađoše iz kapije iza Čarlza, u dovoljnom broju da zauzmu celu njenu širinu. Ispred belog lava i zlatnog ljiljana, on potera konja u kas, a pet stotina gardista za njim raširi se da pokrije čitavu širinu puta. Druge skupine slične veličine odvojiše se i zamakoše u ulice Donjeg Kaemlina. Kada poslednji čovek prođe kroz kapiju, ona se smanji i nestade. Više nema brzog bekstva ako nešto pođe po zlu. Sada moraju da pobede – ili je Arimila osvojila presto, bez obzira na to drži li Kaemlin ili ne.
„Danas nam je potrebna krvava sreća Meta Kautona“, promrmlja Birgita.
„Jednom si pomenula tako nešto“, primeti Elejna. „Šta hoćeš time da kažeš?“
Birgita je čudno pogleda. Kroz vezu se pronese... nekakav osećaj koji je govorio da je rekla nešto smešno! „Jesi li ikada njega videla kako se kocka?“
„Birgita, teško da provodim mnogo vremena tamo gde se ljudi kockaju.“
„Recimo samo da on ima više sreće od bilo kog drugog čoveka za kojeg ja znam.“
Odmahnuvši glavom, Elejna zaboravi na Meta Kautona. Čarlzovi ljudi zaklanjali su joj pogled dok su jahali napred. Još nisu jurišali, pokušavajući da ne prave više buke nego što je baš neophodno. Uz malo sreće, njeni ljudi će opkoliti Arimiline pre nego što ovi shvate šta se dešava. A onda će napasti Arimilu sa svih strana. Met je najsrećniji čovek za kojeg Birgita zna? U torn slučaju, mora da je veoma srećan.
Čarlzovi gardisti iznenada poteraše konje brže, spuštajući koplja s čeličnim glavama. Neko mora da se osvrnuo. Začuše se povici na uzbunu – ijedan gromoglasni krik koji je čula kako se ponavlja s mnogo strana. „Elejna i Andori“
Bilo je i drugih pokliča. „Meseci!" i „Lisice!“ Čulo se „Trostruki ključevi!" i „Čekić!" kao i „Crni barjak!“ Čuli su se i drugi pokliči, od manjih kuća. Ali s njene strane čuo se samo jedan – iznova i iznova. „Elejna i Andor!“
Odjednom poče da se trese, napola jecajući a napola se smejući. Svetlost dala da ne šalje te ljude u smrt ni za šta.
Krici zamreše, i mahom ih zameni zveket čelika po čeliku, vika i vrisak ljudi koji ubijaju ili ginu. I onda shvati da se kapije otvaraju. A ona ne može da vidi šta se dešava! Izvadivši noge iz stremena, pope se na visoko sedlo. Kobila se usplahireno promeškolji, nesviknuta na to da neko stoji na njoj, ali ne toliko da bi to Elejni poremetilo ravnotežu. Birgita promrmlja naročito sočnu psovku, ali već sledećeg trena i ona stade na sedlo. Stotine samostrelaca i lukonoša naviralo je kroz Farmadinšku kapiju, ali – da li su to njeni ljudi ili odmetnuti najamnici?
Kao u odgovor, lukonoše počeše što brže mogu da odapinju strele na Arimilinu stešnjenu konjicu. Prvi samostreli digoše se i kao jedan odapeše. Ljudi smesta počeše da čekrcima zatežu svoje samostrele, ali drugi pohrliše pored njih i odapeše drugi talas strela, koji saseče i ljude i konje kao što kose seku ječam. Još lukonoša pokulja kroz kapiju, odapinjući stele što brže mogu. Treći red samostrelaca potrča napred da odapne, pa četvrti i peti, a onda su se već ljudi s halebardama gurali da prođu pored samostrelaca koji su još trkom prolazili kroz kapiju. Halebarda je zastrašujuće oružje, koje u sebi spaja vrh koplja i sečivo sekire s kukom za svlačenje konjanika iz sedala. Konjanici počeše da padaju, pošto nije bilo mesta da jurišaju sa uprtim dugim kopljima, a halebarde su duže od njihovih mačeva. Ljudi u crvenim kaputima i uglačanim oklopnim prsnicima sada galopom izleteše kroz kapiju – gardisti koji skreću ulevo i udesno kako bi iz drugog smera napali Arimiline vojne redove. Navirali su u neprekidnim talasima. Kako li je, za ime Svetlosti, Dijelin pošlo za rukom da okupi tako mnogo gardista? Sem ako... Plamen spalio tu ženu – mora da je pokupila sve tek napola uvežbane ljude! Pa, bili oni napola uvežbani ili ne, danas će im biti krvavo krštenje.
Odjednom kroz kapiju izjahaše tri prilike s pozlaćenim kalpacima i u oklopnim prsnicima, držeći u rukama gole mačeve. Dve prilike su bile veoma sitne. Pokliči koji se začuše nakon što se te tri prilike pojaviše behu slabašni od daljine, ali i dalje čujni uprkos buci bitke. „Crni orlovi!“, „Nakovanj!“ i „Crveni leopardi!“ Dve žene u sedlima pojaviše se u kapiji, očigledno se prepirući, sve dok onoj višoj ne pođe za rukom da konja niže žene odvuče s vidika.
„Krv i krvavi pepeo!“, prasnu Elejna. „Valjda je Konejl dovoljno star, ali Branlet i Perival su dečaci! Neko je trebalo da ih drži podalje od svega toga!“
„Dijelin ih je dovoljno dugo zadržavala“, mirno odgovori Birgita. Kroz vezu se pronosio duboki spokoj. „A Konejla je zadržavala duže nego što sam mislila da će joj poći za rukom. A i uspela je da potpuno zauzda Katalin. U svakom slučaju, između dečaka i prvih borbenih redova ima nekoliko stotina ljudi, a ja ne vidim da iko pokušava da im ostavi prostora da se proguraju napred.“ To jeste bilo tačno. Njih trojica su nemoćno mlatarali mačevima najmanje pedeset koraka od mesta gde su ljudi ginuli. Mada, pedeset koraka je kratak domet za luk ili samostrel.
Ljudi počeše da izlaze na krovove – najpre u desetinama, a onda u stotinama – lukonoše i samostrelci verali su se preko krovova, kao pauci hodajući po šindri, sve dok se ne nađu u položaju da streljaju ljude koji se guraju ispod njih. Jedan se okliznu i pade na ljude na ulici, bacakajući se dok su ga probadali. Jedan drugi odjednom ustade, pogođen strelom, pa pade s krova. I on se trzao dok su ga ljudi na ulici iznova i iznova probadali.
„Previše su se nabili jedan uz drugoga“, uzbuđeno je govorila Birgita. „Ne mogu ni da dignu luk, a kamoli da ga nategnu. Kladim se da ni mrtvi nemaju mesta gde da padnu. Ovo neće još dugo potrajati.“
Ali pokolj se nastavi još dobrih pola sata pre nego što su se začuli prvi povici: „Milost!“ Ljudi počeše da kače kalpake na balčake i da ih dižu iznad glava, dovodeći sebe u opasnost da poginu u nadi da će preživeti. Pešadija pobaca kalpake i diže prazne šake. Konjanici pobacaše koplja, kalpake i mačeve, pa i oni digoše ruke. To se raširi kao groznica, a iz hiljada grla začu se samo jedan poklič: „Milost!“
Elejna se spusti i sede na svoje sedlo. Završeno je. Sada je ostalo samo da se vidi koliko je to dobro urađeno.
Naravno, borbe nisu smesta prestale. Neki su pokušavali da nastave da se bore, ali borili su se sami i ginuli – ili su ih obarali ljudi oko njih koji više nisu želeli da umru. Nakon nekog vremena, čak i najtvrdoglaviji pobacaše oružje i poskidaše oklope. Premda nisu baš svi molili za milost, taj krik je svejedno bio gromoglasan. Ljudi bez oružja, kalpaka, oklopnih prsnika ili ma kakvog drugog oklopa koje su do maločas nosili, počeše da se podignutih ruku teturaju kroz red gardista. Halebardisti su ih navodili kao da su ovce. Delovali su pomalo zatečeno kao ovce pred klanje. Isto mora da se dešavalo u desetinama uzanih ulica Donjeg Kaemlina, kao i pred kapijama, jer su jedini povici koje je čula bile molbe za milost, a i ti su počeli da se stišavaju kako su ljudi shvatali da im se to ostvarilo.
Suncu je nedostajalo ne više od sat vremena da se popne do svog podnevnog vrhunca dok se završilo s razvrstavanjem plemića. Niži plemići odvedeni su u grad, gde će se nalaziti sve dok ne plate otkupninu – koju će platiti kada presto bude obezbeđen. Prve velmože koje su doveli pred nju, u pratnji Čarlza i desetine gardista, bile su Arimila, Nijana i Elenija. Čarlzov levi rukav bio je rasečen i krvav, a blistavi oklopni prsnik ulubljen, začelo od udarca čekićem, međutim lice mu je bilo staloženo iza prečaga na viziru njegovog kalpaka. Elejna odahnu od ogromnog olakšanja kada vide te tri žene. Ostali će biti pronađeni među poginulima ili zarobljenima. Obezglavila je svoje protivnike – bar dok ne stignu Luan i ostali. Gardistkinje ispred nje napokon se pomeriše tako da ona može da se suoči sa svojim zarobljenicama.