Uredni redovi bledih šatora i povezanih konja prostirali su se preko šumske čistine dovoljno velike da na nju sleti raken, ali ni od rakena ni od letača nije bilo ni traga ni glasa, kao ni od kopnene pratnje sa svojim kolima i opsluživačima rakena. Mada, već neko vreme nije video rakene na nebu. Navodno su svi poslati na zapad. Ne zna zašto i ne mari za to. Visoka gospa je njegov cilj i sav njegov svet. Ali jedan visok tanak stub za poruke bacao je dugu senku obasjan zracima ranog jutarnjeg sunca, tako da negde u blizini mora da ima rakena. Po njegovoj proceni, u logoru je možda bilo hiljadu ljudi, ne računajući potkivače, kuvare i njima slične. Zanimljivo, sve i jedan vojnik kojeg je video na sebi je imao poznate oklope iz domovine, a ne oklopne prsnike izrađene iscela i kalpake s prečagama. Pravilo je da se većina jedinica dopunjava ljudstvom sa ove strane okeana. A zanimljivo je i to što su svi u oklopima. Retko koji zapovednik drži vojnike u oklopu ako ne očekuje skora dejstva. Sudeći po glasinama koje je usput načuo, to možda ovde jeste slučaj.
Tri stega označavala su zapovednički šator – visok i ravnih platnenih zidova, imao je proreze za vazduh pri vrhu, koji su služili i da propuštaju dim. Iz njih se trenutno nisu vijorili pramičci dima, jer je jutro bilo tek nešto malo sveže, mada je sunce veoma malo odmaklo iznad obzorja. Na jednom stegu bio je plavo opervaženi carski barjak, koji je mlitavo visio tako da se nije video zlatni jastreb raširenih krila što u kandžama drži munju. Neki zapovednici kačili su ga na vodoravne prečke tako da uvek bude potpuno vidljiv, ali njemu je to razmetljivo. Druga dva barjaka, na nižim stegovima, označavaju jedinice kojima ti ljudi pripadaju.
Kejrid sjaha ispred šatora i skide kalpak. Kapetan Muzenge postupi kao on, otkrivši sumoran izraz na svom preplanulom licu. I ostali sjahaše, kako bi im se konji odmarali, i stadoše pored svojih životinja. Ogijerski Baštovani nasloniše se na svoje sekire s crnim resama i dugim držaljima. Svi znaju da se neće dugo zadržavati.
„Gledaj da ljudi ne upadaju u nevolje“, reče on Muzengeu. „Ako to znači prihvatanje uvreda – neka bude.“
„Bilo bi manje uvreda kada bi ubili nekoliko njih“, progunđa Muzenge. On je u Mrtvoj straži duže i od Kejrida, mada mu je kosa i dalje potpuno crna, tako da mu vređanje Straže pada taman jednako lako kao vređanje carice, neka bi živela večno.
Harta se, prstom debelim kao kobasica, počeša po jednom dugom sedom brku. Prvi Baštovan, zapovednik svih Ogijera u telesnoj straži visoke gospe Tuon, bio je visok skoro kao čovek u sedlu i širok u skladu s tim. Na njegov crveno-zeleni oklop utrošeno je dovoljno čelika da se naprave oklopi za tri ili četiri čoveka. Lice mu je bilo sumorno baš kao Muzengeovo, ali duboki glas bio mu je spokojan. Ogijeri su uvek spokojni, sem kada su u bici. A onda su ledeni kao zima u Džeranemu. „Muzenge, nakon što spasemo visoku gospu, možemo da ih poubijamo koliko god hoćeš.“
Opomenut na svoju dužnost, Muzenge pocrvene zbog toga što je dopustio sebi da zastrani. „Nakon toga“, saglasi se.
Kejrid je sebe kroz godine prestrogo naučio, ljudi koji su ga obučavali prestrogo su ga naučili nekim stvarima, da bi uzdahnuo – ali da je bilo šta drugo sem pripadnika Mrtve straže, možda bi to sada učinio. Ne zbog toga što Muzenge hoće nekoga da ubije i što bi pristao na skoro bilo koga, već zbog toga što ga uvrede na koje proteklih nekoliko nedelja nije odgovarao peku isto koliko Muzengea i Hartu. Ali Straža čini šta god je neophodno da bi izvršila svoj zadatak – a ako to znači da moraju da mirno prolaze pored ljudi koji pljuju na zemlju kada ugledaju oklope obojene u crveno i tamnozeleno, koje većini sveta liči na crno, ili se usuđuju da mrmljaju o spuštenim očima tako da ih on čuje – onda prolaziti moraju. Jedino je bitno da nađu i izbave visoku gospu Tuon. Naspram toga, sve su trice.
S kalpakom pod miškom, uđe u šator i zateče najverovatnije većinu zapovednika u logoru okupljenu oko jedne velike karte raširene preko stola na rasklapanje. Polovina njih na sebi je imala člankovite oklopne prsnike obojene u uzdužne crvene i plave pruge, a druga polovina u crvene i žute. Ispraviše se i pogledaše ga čim on uđe – ljudi iz Kovila ili Dejlinšara kože crnje od ugljena, ljudi s kožom boje meda iz N’Kona, svetlokosi iz Mehoakana, bledooki iz Alama – ljudi iz svih delova carstva. U njihovim pogledima nije bilo opreza često izmešanog s divljenjem, na šta je navikao, već bezmalo otvorenih izazova. Izgleda da su svi poverovali u poganu priču o tome da je Straža u nekoj vezi sa onom devojkom koja se pretvarala da je visoka gospa Tuon kako bi od trgovaca iznuđivala zlato i dragulje. Verovatno veruju i u onu drugu priču koja se šapatom pronosi o devojci – ne tek ogavnu, već užasavajuću. Ne. Da visoka gospa bude u opasnosti da izgubi glavu od Svepobedničke vojske više je od užasavajućeg. To znači da je svet potpuno poludeo.
„Furik Kejrid“, hladno se predstavi. Šaka htede da mu sama od sebe krene ka balčaku. Samo ju je volja zadržavala. Volja i dužnost. Zarad dužnosti je primao udarce mačevima. Zbog dužnosti će primati i uvrede. „Želim da razgovaram sa zapovednikom ovog logora.“ Jedan dug trenutak samo je tišina vladala.
„Svi napolje“, naposletku odsečno naredi jedan visoki vitki čovek s dejlinšarskim naglaskom. Ostali pozdraviše, pa pokupiše svoje kalpake s drugog stola i jedan za drugim izađoše. Nijedan ne pozdravi Kejrida. Desnica mu se jednom trznu, osećajući nepostojeći balčak prislonjen uz dlan, pa se smiri.
„Garnel Lun“, predstavi se vitki čovek. Nedostajao mu je vrh desnog uha, a iznad njega se kroz sitne crne kovrdže protezao zasek sedih vlasi, dok mu je ostatak kose bio samo prošaran sedima. „Šta hoćeš?“ To beše izgovoreno s najmanjim mogućim zrncem opreza. Prekaljen čovek, koji ima vlast nad sobom. Morao je biti kako bi zaslužio tri crvene perjanice koje su krasile kalpak što je stajao povrh njegovog stalka za mač. Slabiči koji ne vladaju sobom ne postaju general-barjaktari. Kejrid je pretpostavljao da je jedini razlog zašto je Lun bio spreman da razgovara s njim to što su na njegovom kalpaku tri crne perjanice.
„Ne da preuzmem zapovedništvo od tebe.“ Lun je imao razloga da se toga pribojava. Činovi u Mrtvoj straži za pola koraka su viši od onih van nje. Da ima potrebe za tim, mogao bi preuzeti zapovedništvo nad jedinicama tog čoveka – mada bi se od njega kasnije tražilo da objasni zašto je to učinio. To bi morali biti dobri razlozi da bi sačuvao živu glavu. „Kako čujem, bilo je... poteškoća u ovom delu Altare – i to u skorije vreme. Hoću da znam šta me čeka.“
Lun zastenja. „Poteškoće. Može se i tako reći.“
Jedan zdepasti čovek u jednostavnom smeđem kaputu, sa uzanom bradicom koja mu je visila s vrha vilice, uđe u šator noseći silno izrezbaren drveni poslužavnik i na njemu srebrn ibrik i dve izdržljive bele šoljice, kakve se ne lome tako lako dok se prevoze kolima. Miris tek skuvanog kafa poče da se širi vazduhom.
„Tvoj kaf, general-barjaktare.“ Spustivši poslužavnik na rub stola s kartom, on jednu šolju pažljivo napuni crnom tekućinom, krajičkom oka gledajući Kejrida. Otprilike srednjih godina, za pojasom je nosio dva duga noža, a šake su mu bile u žuljevima kakvi se dobijaju od čestog rukovanja noževima. Kejrid oseti da je taj čovek u bliskom srodstvu sa Ađimburom – makar duhovnom ako ne već krvnom. Te tamne oči nikako nisu mogle da siđu s Kensadskih brda. „Čekao sam da ostali odu, pošto još malo pa neće imati ni za tebe. Zaista ne znam kada ću dobiti još.“