„Kejride, jesi li za kaf?“ Bilo je očigledno kako mu ga Lun nevoljno nudi, ali to ne može da izbegne. Zbog tako velike uvrede, Kejrid bi bio primoran da ga ubije. Ili je taj Čovek začelo tako mislio.
„Sa zadovoljstvom“, odgovori Kejrid. Spustivši kalpak pored poslužavnika, skide čelične rukavice i spusti ih pored njega.
Sluga napuni drugu šoljicu, pa krenu prema uglu šatora, ali Lun mu kaza: „Mantuale, to će za sada biti sve.“ Zdepasti čovek stade da okleva, odmeravajući Kejrida, pa se tek onda nakloni Lunu, dodirujući vrhovima prstiju oči i usne, i ode.
„Mantual se ponaša previše zaštitnički prema meni“, objasni Lun. Očigledno da nije želeo da objašnjava, ali jeste želeo da izbegne privid otvorene uvrede. „Čudan čovek. Priljubio se uz mene pre mnogo godina u Puđiliju, pa je nekako postigao da postane moj lični sluga. Mislim da bi ostao i da prestanem da ga plaćam.“ Da, vrlo blizak rod Ađimburi.
Neko vreme jednostavno su srkutali kaf, vrhovima prstiju držeći šoljice i uživajući u gorčini. Izgleda da je reč o čistom kafu sa planine Iđaz koji je – ako je zaista tako – veoma skup. Kejridova zaliha crnih zrnaca, koja sasvim sigurno nisu bila s planine Iđaz presušila je pre nedelju dana, pa se iznenadio koliko mu nedostaje da pije kaf. Ranije mu nikada nije smetalo da bude bez bilo čega, kada za tim postoji potreba. Kada ispiše po jednu šoljicu, Lun ih napuni.
„Hteo si da mi ispričaš o tim poteškoćama“, ponuka ga Kejrid sada kada više nije nepristojno zapodenuti razgovor. Uvek se trudio da bude učtiv, čak i prema ljudima koje će ubiti, a nepristojnost bi tom čoveku samo zavezala jezik.
Lun spusti šoljicu i nasloni se pesnicama na sto, mršteći se na kartu. Mali crveni klinovi koji su nosili sićušne barjake od hartije bili su raštrkani po karti, označavajući seanšanske jedinice u pokretu, dok crvene zvezde označavaju jedinice što su držale neki položaj. Karta je bila načičkana malim crvenim diskovima što su označavali mesta sukoba, ali – čudnovato – nije bilo nijednog belog diska koji označava neprijatelja. Nijednog.
„Poslednje nedelje“, poče Lun, „odigrala su se četiri značajna sukoba i preko šezdeset zaseda, čarki i napada. Mnogi od tih napada bili su veoma veliki, a sve se to dešavalo preko površine od tri stotine milja.“ To je obuhvatalo bezmalo čitavu kartu. Glas mu je bio ukočen. Očigledno, da ima izbora, ništa ne bi rekao Kejridu. Ali onih pola koraka nije mu ostavljalo nikakvog izbora. „Suprotna strana mora da ima na raspolaganju šest do osam različitih vojski. U noći nakon prvog značajnog sukoba odigralo se devet velikih napada, a svaki od njih je bio četrdeset do pedeset milja od poprišta bitke. Niti je reč bila o malim vojskama, barem ne kada se računaju sve skupa – ali ne možemo da ih nađemo, niti iko ima ikakvu bezočnu predstavu odakle su dospele. Ko god da su, imaju sa sobom damane, one Aes Sedai, a možda i one proklete Aša’mane. Ljudi su bili rastrzani praskovima za koje naše damane kažu da ih nije izazvala Moć.“
Kejrid srknu kaf. Taj čovek ne razmišlja kako treba. Da neprijatelj ima Aes Sedai i Aša’mane, mogao bi se pomoću stvari koja se zove Putovanje premestiti koliko god daleko hoće samo jednim korakom. Ali da to mogu da učine, zašto ne bi sa svojim plenom pobegli tamo gde je za njih bezbedno? Možda ne mogu sve Aes Sedai i svi Aša’mani da Putuju, ali to otvara nova pitanja: zašto nisu poslali one koji mogu? Možda su jedine Aes Sedai one damane ukradene iz Tarezinske palate. Prema izveštajima, nijedna od njih nije imala nikakve predstave kako da Putuje. To već ima smisla. „Šta zarobljenici imaju da kažu o tome ko ih je poslao?“
Lun se gorko zasmeja. „Pre nego što možeš da imaš bezočne zarobljenike, potrebna ti je bezočna pobeda. A mi smo pretrpeli niz bezočnih poraza.“ Uzevši šoljicu, srknu gutljaj. Glas mu se malčice opusti, kao da je zaboravio kojih je boja Kejridov oklop. Pretvorio se u vojnika koji samo priča o svom poslu. „Gurat je pre dva dana mislio da če uhvatiti neke od njih. Ostao je bez četiri barjaka konjice i pet barjaka pešadije – skoro do poslednjeg čoveka. Nisu svi mrtvi, ali većina ranjenih skoro da jesu. Načičkani su strelama iz samostrela. Većinom su to Tarabonci i Amadičani, ali to ne bi trebalo da je bitno, zar ne. Mora da je bilo preko dvadeset hiljada samostrelaca da bi odapeli toliko strela. Možda i trideset hiljada. Ali njima svejedno nekako polazi za rukom da se sakriju od morat’rakena. Znam da smo ubili neke od njih – bar se tako tvrdi u izveštajima – ali oni za sobom ne ostavljaju čak ni svoje mrtve. Neke budale počele su da pričaju kako se borimo protiv duhova.“ Možda ih on smatra budalama, ali prsti njegove leve šake načiniše znak protiv uroka. „Ali reći ću ti nešto što zasigurno znam, Kejride. Njihovi zapovednici su veoma dobri. Veoma, veoma dobri. Svako ko se suočio s njima potučen je do nogu, nadjačan i poražen.“
Kejrid zamišljeno klimnu. Nagađao je da je Bela kula začelo poslala jednog od svojih najboljih zapovednika da otme visoku gospu Tuon, ali nije pomišljao na one koje ljudi na ovoj strani okeana nazivaju velikim kapetanima. Možda je pravo ime Toma Merilina zapravo Agelmar Džagad ili Garet Brin. Radovao se susretu s tim čovekom, naročito zato da bi ga pitao kako je znao da će ona doći u Ebou Dar. Možda sakrije Surotinu umešanost, ali možda i ne. Na visinama, današnji saveznik može biti sutrašnja žrtva. Sem Baštovana, pripadnici Mrtve straže su da’kovejl carici lično, neka bi živela večno, ali ipak žive na visinama. „Mora da postoji neki plan kako da se pronađu i pribiju. Jesi li ti zadužen za to?“
„Ne, hvala Svetlosti!“, iskreno odgovori Lun. Otpi jedan dubok gutljaj, kao da priželjkuje da je to rakija. „General Čizen vraća čitavu svoju vojsku kroz Malvidski tesnac. Očigledno da je Tarezinska palata zaključila kako je ovo dovoljno važno da se dozvoli opasnost napada iz Murandije ili Andora, mada – sudeći po onome što smo čuli – trenutno ni jedni ni drugi nisu u stanju da bilo koga napadnu. Ja samo moram da čekam ovde dok Čizen ne stigne. Mislim da ćemo onda postići bolji učinak. Više od polovine Čizenovih ljudi biće iskusni vojnici iz domovine.“
Lun kao da se odjednom seti s kime razgovara. Lice mu se odjednom ukoči, kao neka tvrda maska od tamnog drveta. To nije bitno. Kejrid je bio ubeđen da je za sve to zaslužan taj Merilin, ili kako god da se zove. I zna zašto taj čovek radi to što radi. Pod nekim drugim okolnostima, objasnio bi Lunu svoje zaključke, ali visoka gospa neće biti bezbedna sve dok se ne vrati u Tarezinsku palatu, među one koji joj znaju lik. Ako mu taj čovek ne poveruje kada je o ključnoj stvari reč, da je ona zaista visoka gospa, uvećaće opasnost u kojoj se ona nalazi – ni zbog čega.
„Zahvaljujem ti na kafu“, kaza, pa spusti šoljicu i uze kalpak i rukavice. „Svetlost te blagoslovila sigurnošću, Lune. Jednoga dana srešćemo se u Seandaru.“
„Svetlost ti dala sigurnost, Kejride“, trenutak kasnije odgovori mu Lun, očigledno iznenađen učtivim pozdravom. „Jednog dana srešćemo se u Seandaru.“ Čovek mu je ponudio kaf, a Kejrid nije ni u kakvoj zavadi s njim. Zašto se iznenadio?
Kejrid ništa nije rekao Muzengiju sve dok nisu izašli iz logora, a ogijerski Baštovani hodali su odmah ispred ljudskih pripadnika Straže. Harta je hodao s Kejridove druge strane, noseći dugu sekiru na ramenu, a glava mu je bila skoro u ravni s njihovima.
„Idemo na severoistok“, reče, „ka Malvidskom tesnacu.“ Ako je dobro upamtio karte, a retko kada mu se desi da neku kartu zaboravi, makar je video samo na tren, mogu da stignu dotle za četiri dana. „Svetlost nas obasjala da stignemo pre visoke gospe.“ Ako ne stignu, potera će se nastaviti – čak do Tar Valona, ako bude neophodno. Nije ni pomislio na to da se vrati bez visoke gospe. Ako bude morao da je izbavi iz Tar Valona – to će i učiniti.