35
Dijelinina važnost
„Traže bezbedan prolaz?" s nevericom upita Elejna. „Da uđu u Kaemlin?" Ispred prozora blesnuše munje, pa se začu grmljavina. Napolju je pravi potop padao na Kaemlin – lilo je kao iz kabla. Sunce mora da je već dobrano izašlo iznad obzorja, ali podne svetiljke bile su upaljene jer unutra beše tmurno i mračno.
Vitak mladić koji je stajao ispred njene niske naslonjače pocrvene od stida, ali nastavi da je gleda pravo u oči. Zapravo, bio je tek nešto malo stariji od dečaka, glatki obrazi verovatno su mu bili izbrijani više zbog pristojnosti nego što je to bilo potrebno. Vrlo pristojno, Hansel Renšar, Aratelin unuk, nije nosio ni mač ni oklop, ali na njegovom zelenom kaputu videli su se belezi od dugog nošenja oklopnog prsnika. Po velikoj vlažnoj mrlji na levom ramenu videlo se da mu je plašt propustio. Baš je čudno kakve sve stvari čovek u takvim trenucima primeti. „Moja gospo, naloženo mi je da to zatražim“, odgovori joj on sigurnim glasom.
Dijelin, ruku prekrštenih ispod grudi, mrko zagunđa. Samo što se nije namrštila. Gazdarica Harfor, kao i uvek besprekorna sa svojom grimiznom lentom prebačenom preko pozamašnih nedara, na kojoj je bio prikazan beli lav, glasno frknu. Hansel opet pocrvene. Nalazili su se u Elejninoj manjoj primaćoj sobi, u čijem je mermernom ognjištu gorela vatrica, tako da se jutarnja svežina mahom nije osećala, a od ulja u svetiljkama mirisalo je na ruže. Žarko je želela da je Birgita tu. Sudeći po blagoj razdraženosti koja je tekla kroz vezu, prelazila je preko izveštaja. Nije previše razdražena, tako da začelo nije reč ni o čemu hitnijem.
Kada su Luan i ostali pre dva dana stigli pred grad sa svojih šezdeset hiljada oružnika, to je izazvalo poprilično uzbuđenje i naglo slavlje građana po ulicama, čim je postalo jasno da neće zauzeti logore koji su ostali napušteni nakon što je Džarid Sarand otišao. Poveo je sa sobom i ljude iz kuća koje su sada na Elejninoj strani, mada to još ne znaju. Samo Svetlost zna kakve će sve nevolje taj krvavi čovek da izazove. Ali Hanselova poruka bacila je novo svetlo na ogromni tabor podignut svega milju južno od Donjeg Kaemlina. Ako Aratela, Luan i ostali znaju da se grad kroz kapije snabdeva iz Tira i Ilijana, a to začelo sada već znaju svi u Andoru, možda su došli do zaključka da opsadom ništa neće postići. Bezbedan prolaz je pitanje bojnih redova. Možda nameravaju da pozovu na predaju Kaemlina kako bi izbegli sveopšti napad. Proglasi podrške, koje su raznosile Srodnice a ne konjanici, postavljeni su od Aringila do rudarskih sela u Maglenim planinama – ili će to uskoro biti – ali bez obzira na to što se Sumeko i ostale Srodnice iznuruju Lečeći, oružnika Kajrena, Anšara i Barina koje Džarid nije odveo sa sobom u zbiru s njenima nema ni blizu šezdeset hiljada. Male skupine oružnika počele su da dolaze u grad kako se širila vest da je sada Kaemlinu bezbedno prići, ali još nisu dolazili u velikom broju. Možda prođe i nedelju dana, ako ne i više, pre nego što se pojave neke veće družine. Te su se držale podalje od grada, bojeći se Arimiline vojske. Ishod sveopšteg napada nije unapred određen – ljudi na grudobranima u znatnoj su prednosti u odnosu na one koji pokušavaju da se uz njih popnu – ali to bi u najboljem slučaju bio za dlaku izbegnut poraz, a nema nikakve nade da će ubrzo stići još pomoći. Dijelin je opet posetila Denajnu Kandred na zapadu, ali ta se žena i dalje kolebala. Uz Elejnu je devet kuća, a potrebno joj je deset, tako da i dalje ništa nije rešeno – Denajna ne može da se krvavo odluči podržava li ili ne podržava Trakande.
„Zašto hoće da razgovaraju sa mnom?“ Nekako joj pođe za rukom da spreči da joj se Birgitina razdraženost čuje u glasu. Kako Birgitina, tako i njena.
Hansel opet pocrvene. Izgleda da lako crveni. Plamen je spalio, zaista su joj poslali dečaka! „Nisam obavešten, moja gospo. Jednostavno mi je rečeno da tražim bezbedan prolaz.“ A onda se pokoleba. „Milostiva, bez toga oni neće ući u Kaemlin.“
Elejna ustade, pa priđe svom pisaćem stolu i iz kutije od ružinog drveta izvadi jedan list glatke bele hartije, pa umoči pero u kristalnu mastionicu optočenu srebrom. Čitka slova potekoše na hartiju, bez njenog uobičajenog krasnopisa. Bila je kratka i smesta je prešla na suštinu.
Lord Luan Norvelin, gospa Aratela Renšar, lord Perival Koelan, gospa Aemlin Karand, gospa Elorijen Tremejn i lord Abel Pendar mogu bezbedno ući u Kaemlin, uz uveravanje da će i oni i njihova pratnja moći da izađu iz grada kad god to žele. Primiču ih nezvanično u Velikoj dvorani ovoga popodneva, u skladu s njihovim položajima. Moramo da razgovaramo o Krajišnicima.
Pokušavala je da ostane smirena, ali čelično pero ukopalo se u hartiju na poslednjih nekoliko slova. Bezbedan prolaz. Usmeri kako bi zapalila sveću za pečatni vosak, a ruka joj zadrhta kada na stranicu kapnu zlatnožute voštane kapi. Hteli su da nagoveste kako će ona pokušati da ih zadrži silom. Ne, nisu samo nagovestili! Kao da su to otvoreno rekli! Pritisnu pečat, rascvetali ljiljan, u vosak kao da pokušava da ga nabije u sto.
„Evo“, kaza pružajući mladiću hartiju. Glas joj beše leden, a nije se ni potrudila da bude makar malo toplija. „Ako se sa ovim ne osete sigurno, možda bi mogli probati da se umotaju u pelene.“ Grmljavina kao da naglasi njene reči.
On opet pocrvene, ovoga puta očigledno od besa, ali pametno se ograniči na to da joj zahvali dok je presavijao hartiju. Pažljivo ju je smeštao u unutrašnjost svog kaputa dok ga je gazdarica Harfor ispraćala. Ona će ga lično otpratiti do njegovog konja. Glasnik velmoža moćnih kao što su Luan i ostali mora se primiti sa izvesnom počašću.
Elejnin gnev se odjednom pretvori u tugu. Nije mogla oceniti zbog čega je tužna. Raspoloženje kao da joj se često menjalo bez ikakvog povoda. Možda je tužna zbog svih onih koji su poginuli i koji će tek poginuti. „Dijelin, jesi li sigurna kako ne želiš da budeš kraljica? Luan i oni njegovi podržali bi te za tren oka, a ako bih te ja podržala, podržali bi te i oni koji su mene. Plamen me spalio, verovatno bi te i Denajna podržala.“
Dijelin sede, pa pažljivo namesti plave suknje pre nego što odgovori. „Potpuno sam sigurna. Vođenje moje kuće dovoljan mi je posao i ne želim da tome pridodam upravljanje celim Andorom. Sem toga, ne odobravam da se kuće smenjuju na prestolu bez dobrog razloga – nedostatak kćeri naslednice ili činjenice da je ona glupa, nesposobna, okrutna ili gramziva, što je još gore. Ti nisi ništa od toga. Nastavljanje omogućava postojanost, a postojanost donosi napredak.“ Ona klimnu glavom; dopala joj se ta rečenica. „Pazi, da si umrla pre povratka u Kaemlin i pre nego što si položila pravo na presto, ja bih ušla u igru, ali jednostavna je istina da ćeš ti biti bolja vladarka nego što bih ja bila. Bolja za Andor. To je delimično zbog tvoje povezanosti s Ponovorođenim Zmajem.“ Dijelin izvi jednu obrvu, pozivajući Elejnu da objasni tu povezanost. „Ali najvećim delom“, nastavi ona kada Elejna ništa ne reče, „to je zbog tebe. Gledala sam dok si odrastala i dok si napunila petnaest godina, već sam znala da ćeš biti dobra kraljica – možda najbolja koju je Andor ikada imao.“
Elejna pocrvene, a oči joj zasuziše. Plamen spalio njene promene raspoloženja! Samo što zna da sada ne može da krivi trudnoću. Pohvala od Dijelin ista je kao što su bile pohvale njene majke – nikada nevoljna, nikada nezaslužena.
Jutro joj je bilo ispunjeno, a mora da vodi računa samo o Kaemlinu i palati umesto o čitavom Andoru. Gazdarica Harfor podnela joj je izveštaj da su se uhode u palati, za koje je potvrđeno da su radile za Arimilu ili njene saveznike, veoma smirile – kao miševi koji se boje da ih mačka gleda.