„Ako bude pokušala da nas podbada, zašto da držimo jezike za zubima?“, zatraži da čuje Katalin. Njena crvena haljina, izvezena širokim zlatnim trakama po skutu i rukavima, nimalo joj nije pristajala, naročito ne kad su joj se punački obrazi zarumeneli od besa. Isturila je bradu. Možda nosi tu veliku pribadaču s plavim medvedom Hevina upravo da bi morala da diže glavu i sve gleda s visine. „Nikada nisam dopuštala da me iko nekažnjeno podbada.“
„Vo odgovara na podbadanje i radi ono što stočar želi“, zajedljivo odvrati Dijelin. „Baš kao što ćeš ti raditi ono što Elorijen želi ako budeš odgovarala na njena podbadanja.“ Katalini obrazi opet pocrveneše, ali sada nesumnjivo od posramljenosti.
U dovratku se pojavi Rina Harfor. „Moje gospe“, glasno kaza, tako da joj glas odjeknu skoro praznom odajom. „Moji lordovi.“
To je nezvanična najava, prilikom susreta dve strane kada se ne zna u kojoj su meri suprotstavljene. Gazdarica Harfor najavi novopristigle lordove i gospe strogo po starešinstvu, mada među okupljenim kućama nije bilo velikih razlika kada je o tome reč. Luan Norvelin, strogog izraza lica i s više sedih u kosi nego što je imao kada ga je Elejna poslednji put videla, bio je u plavom kaputu bez ikakvih ukrasa, sem srebrnog lososa Norvelinovih na visokom okovratniku. Aratela Renšar, lica naboranog i smeđe kose prilično prosede, beše u crvenoj jahaćoj haljini kitnjasto izvezenoj zlatom i s velikom rubinima načičkanom pribadačom na kojoj su bila prikazana tri zlatna psa. Pelivar Koelan, visok i vitak, tamne kose koja mu se toliko povukla da je još malo pa izgledalo kao da je izbrijao prednji deo glave kao Kairhijenjanin, nosio je srebrom izvezeni plavi kaput s dve crvene ruže na okovratniku, ruže Koelana. Aemlin Karand, dežmekasta i odevena u sivu svilenu haljinu s trima zlatnim strelama koje su joj se pele uz rukave i koje su joj preko nedara bile tako gusto izvezene da je podsećala na prepuni tobolac. Elorijen Tremejn, ne onako punačka kako Elejna pamti, ali i dalje lepa, bila je u plavoj haljini sa zelenim prugama, po rukavima izvezenoj zlatorogim belim jelenima Tremejna. Abel Pendar, četvrtastog lica strogog ispod sede kose, bio je u tamnosivoj odeći s tri zlatne zvezde na okovratniku. Svi su zajedno išli niz Veliku dvoranu, ali ne onako kako su najavljeni, a pratile su ih sluge. Elorijen i Abel išli su s Luanom, a Pelivar i Aemlin sa Aratelom, pri čemu je između tih skupinica bilo dva koraka razmaka. Tako dakle. Zajedno su tražili bezbedan prolaz, ali nisu jedinstveni. To je manje verovatno da će zahtevati predaju grada. Čak i otvoreni neprijatelji povremeno mogu da delaju zajednički. Razdeljene suknje i pripijene čakšire presijavale su se od vlage. Ni najbolji plašt ne može potpuno zaštititi čoveka od ovakvog pljuska. Sigurno neće biti baš najprijatnije naravi.
„Budite dobrodošli“, obrati im se ona kada se njihove sluge odvojiše kako bi se pridružile ostalima. „Jeste li za vino ili za čaj? Vino je kuvano i začinjeno. Danas je hladan dan za proleće.“
Luan otvori usta, ali Elorijen se prva javi. „Bar ne sediš na prestolu.“ Lice kao da joj beše isklesano od mermera, a glas jednako tvrd i hladan. „Napola sam očekivala da ću te zateći na njemu.“ Grmljavina zatutnja.
Luan samo što nije uzdahnuo. Aratela prevrnu očima kao da je čula nešto čega se već naslušala. Lir se promeškolji, ali Elejna ga samo pogleda, a on se malčice pokloni u znak izvinjenja.
„Nemam prava da sedim na prestolu, Elorijen“, mirno odgovori ona. Svetlosti, samo da joj se narav ne otrgne. „Još.“ Tu reč nenamerno izgovori malo oštrije. Možda ipak nije spokojna koliko bi volela da bude.
Elorijen se izrugnu: „Ako čekaš da Denajna upotpuni tvojih desetoro, dugo ćeš se načekati. Denajna je poslednje Nasleđivanje provela obilazeći svoje posede. Nikada nije pristala ni uz koga.“
Elejna se nasmeši, ali usiljeno. Nasleđivanje je kada jedna kuća nasleđuje drugu na prestolu. „Ja ću čaj.“
Elorijen trepnu, ali to ponuka ostale da kažu šta će da piju. Samo su Elejna, Birgita, Branlet i Perival uzeli čaj. Svi njušnuše bilo srebrne pehare s vinom ili porcelanske šoljice sa čajem pre nego što srknuše. Elejna nije bila uvređena. Hrana i vino mogu da budu dobri u kuhinji, pa da se pokvare dok stignu do trpeze. Nikada se ne zna gde će ili kada će kvarež da udari. Čaj se blago osećao na đumbir, ali ne u tolikoj meri da bi to nadjačalo ukus dobrog tremalkinškog crnog čaja.
„Vidim da si većinu onih koji te podržavaju napabirčila među decom i Arimilinim otpacima“, kaza Elorijen. Katalin pocrvene kao njena haljina, a Branlet se besno ispravi, no Perival ga uhvati za ruku i odmahnu glavom. Perival je razuman mladić i pametniji nego što bi se to po njegovim godinama reklo. Liru ovoga puta pođe za rukom da se suzdrži, ali Konejl zausti da nešto odbrusi pre nego što umuče na Elejnin strog pogled. Karind samo ravnodušno uzvrati kada je Elorijen zajedljivo pogleda. Karind nije preterano pametna, ali malo toga je dotiče.
„Mora da ste imali razlog zbog kojeg ste zatražili ovaj sastanak“, odvrati Elejna. „Ako je to bilo samo da biste vređali...“ Nije dovršila tu rečenicu. Ima ona svojih razloga zbog kojih je želela da dođe do tog sastanka. Da su zatražili od nje da im dođe pred noge, učinila bi to. A da pritom ne traži bezbedan prolaz. Osećajući kako kroz vezu dobuje bes, ona odlučno obuzda svoj gnev. Birgita se mrštila na Elorijen i sevala očima kao bodežima. Ako počnu da pothranjuju jedna drugoj srdžbu... Na to ne sme ni da pomišlja, ne na tom mestu i u tom trenutku.
Elorijen opet zausti, ali ovoga puta Luan je preseče. „Elejna, došli smo da tražimo primirje.“ Blesak munje obasja severne prozore, kao i one u tavanici, ali razmak između munje i grmljavine govorio je da je sevnula negde daleko.
„Primirje? Jesmo li u ratu, Luane? Je li neko položio pravo na presto, a da ja to nisam čula?“ Šest pari očiju pogleda Dijelin, a ona zagunđa.
„Budale. Pričala sam vam i pričala, a vi niste hteli da mi verujete. Možda ćete poverovati ovome. Kada su Silvaza, Karind i Lir odaslali svoje proglase podrške – i ja sam poslala svoj. Taravini su uz Trakande, i ubrzo će čitav Andor saznati za to.“
Elorijen gnevno pocrvene, ali nekako joj pođe za rukom da čak i to deluje ledeno. Aemlin zamišljeno otpi jedan dobar gutljaj. Aratela dopusti da joj se razočaranje na tren pokaže na licu pre nego što ono opet postade skoro jednako strogo kao Elorijenino.
„Bilo kako bilo“, nastavi Luan, „i dalje želimo... ako već ne primirje, a ono privremeni sporazum.“ On otpi mali gutljaj iz svog pehara s vinom, pa tužno odmahnu glavom. „Čak i da sakupimo sve što imamo, teško će nam biti da porazimo Krajišnike – ali ako ne budemo delali svi zajedno, rasparčaće Andor čim budu rešili da se pokrenu. Iskren da budem, iznenađen sam time što su se toliko dugo i zadržali na jednom mestu. Njihovo ljudstvo bi dosad trebalo da se sasvim odmorilo, čak i nakon hiljadu liga dugog marša.“ Munja jarko obasja južne prozore, a grmljavina tako glasno zatutnja da se prozorska okna zatresoše. To je bilo blizu.
„Što se mene tiče, očekivala sam da će sada već biti u Murandiji“, odgovori Elejna. „Ali verujem da je razlog zbog kojeg su i dalje ulogoreni to što strahuju da će raspiriti rat ako se previše približe Kaemlinu. Izgleda da pokušavaju da nađu put do Murandije služeći se seoskim drumovima. Dobro znate u kakvom su stanju ti putevi ove godine. Ne žele da ratuju s nama. Kada sam im dala dozvolu da pređu preko Andora, rekli su mi da traže Ponovorođenog Zmaja.“
Elorijen se zagrcnu i izgledalo je kao da će joj parčad leda ispasti iz usta. „A da si ti ita? Trtljaš tu kako nemaš prava da sediš na prestolu – još – a onda sebi pripisuješ prava jedne...“
„Jedne Aes Sedai, Elorijen.“ Elejna diže desnu šaku tako da jasno vide zlatnu Veliku zmiju oko njenog domalog prsta. Glas joj beše leden. Bilo je to jače od nje. „Nisam im se obratila kao kći naslednica, pa čak ni kao Visoko sedište kuće Trakand. S njima sam razgovarala kao Elejna Aes Sedai iz Zelenog ađaha. Da nisam – oni bi svejedno došli. Malo je nedostajalo da im potpuno ponestane hrane za ljude i konje. Da sam pokušala da ih zaustavim, da je bilo ko pokušao da ih zaustavi – došlo bi do rata. Rešeni su da nađu Ponovorođenog Zmaja. Andor bi imao slabe izglede da u tom ratu pobedi. Luane, ti pričaš nešto o zajedničkom delanju? Da se sakupi sva andorska vojna sila, skoro da bismo mogli da im budemo ravni po broju – ali dve trećine naših vojnika bili bi ljudi koji umeju da drže halebardu ili koplje, ali većinu svog vremena provode za plugom. Svaki njihov čovek je iskusni oružnik koji se ne bi iznenadio da se bilo kog dana u životu suoči s Trolocima. Umesto rata koji bi Andor natopio krvlju i obogaljio ga na čitavo pokolenje, imamo to da Krajišnici mirno prelaze preko naše zemlje. Držim ih na oku. Plaćaju hranu za ljude i konje koja im je potrebna – i to dobro.“ Nekom drugom prilikom, s drugim sagovornicima, smejala bi se zbog toga. Andorski seljaci pokušali bi da začepe cenu i Mračnome. „Najgore što su uradili bilo je to što su izbičevali nekoliko konjokradica, a bez obzira na to što je trebalo da budu predati nekom magistratu – ne mogu da krivim Krajišnike zbog toga što su to uradili. A sad mi reci, Elorijen, šta bi ti učinila drugačije – i kako?“