Elorijen trepnu, sva nadurena i ledena, a onda prezrivo frknu i otpi vina.
„A šta nameravaš s tom Crnom kulom?“, tiho upita Abel. „Ja... pretpostavljam da imaš plan i za njih.“ Da li on to naslućuje njen drugi razlog zbog kojeg je pustila Krajišnike da prelaze preko Andora? Neka ga, sve dok to ne govori. Sve dok on ćuti, izgleda kao da se vodila jedino onim što je dobro za Andor. To je nesumnjivo licemerno, ali je i razumno. Govorila je istinu kada je navodila svoje druge razloge, ali moglo bi je skupo koštati ako bi neko naglas izgovorio taj poslednji razlog kojim se vodila. I dalje joj je potrebna još jedna kuća – i izgleda da bi to mogli biti Kandredi, ali Denajna se neće ni mrdnuti ako pomisli da Elejna pokušava da je natera na to.
„Ništa“, odgovori mu. „Povremeno šaljem gardiste da jašu oko Crne kule i da ih podsećaju kako su u Andoru i da su podložni andorskim zakonima, ali sem toga ne mogu da učinim ništa više nego što bih mogla da se Bela kula odjednom prebaci u Kaemlin.“ Svih šestoro je dugo netremice zurilo u nju.
„Pendari su uz Trakande“, odjednom reče Abel, a odmah za njim Luan kaza: „Norvelini su uz Trakande.“ Munja blesnu, obasjavši vitraže u tavanici.
Elejna se jedva suzdrža da ne zakleca. Birgitino lice bilo je bezizražajno, ali kroz vezu se pronosila zapanjenost. Gotovo je. Ima ih jedanaest – i presto je njen.
„Što je više kuća podržava, to je bolje po Andor.“ I Dijelin je zvučala pomalo zgranuto. „Podržite sa mnom Trakande.“
Nakon toga nastade jedna duža stanka, bremenita značajnim pogledima, ali onda jedno po jedno Aratela, Pelivar i Aemlin obznaniše kako njihove kuće stoje uz Trakande. Ali to su učinili zbog Dijelin. Elejna će to morati da ima na umu. Možda će vremenom moći da zadobije njihovu odanost, ali trenutno je podržavaju zbog Dijelin.
„Presto je njen“, kaza Elorijen, kao i uvek – ledenim glasom. „Sve ostalo je samo kićenje perjem.“
Elejna pokuša da joj se toplo obrati. „Elorijen, da li bi nam se večeras pridružila na obedu? Bar ostani dok kiša ne stane.“
„Imam svoje kuvare“, odvrati Elorijen, pa krenu prema vratima. Njena služavka pritrča da od nje uzme pehar i da ga vrati na sto. „Čim kiša stane, odlazim za Šeldin. Već predugo odsustvujem.“
„Tarmon Gai’don se bliži, Elorijen“, kaza joj Elejna. „Tada nećeš moći da ostaneš na svom imanju.“
Elorijen zastade, pa se osvrnu. „Kada Tarmon Gai’don osvane, Tremejni će jahati u Poslednju bitku – a jahaćemo iza andorskog lava.“ Grmljavina zatutnja kada ona izađe iz Velike dvorane, praćena svojom služavkom.
„Da li biste mi se pridužili u mojim odajama?“, upita Elejna ostale.
Iza andorskog lava, ali ni reči o Elejni Trakand. Barem polovina onih koji je podržavaju sumnjiva je na ovaj ili onaj način, Džarid Sarand je i dalje na slobodi – i to s pozamašnom vojnom silom, a Elorijen će joj s vremenom stvarati nevolje. U pričama nikada nije tako. U pričama se na kraju sve uredno završi. Stvaran život je daleko... prljaviji. Ipak, presto je napokon njen. Ostaje krunisanje, ali to je sada samo reda radi. Dok je vodila povorku iz Velike dvorane, čavrljajući s Luanom i Pelivarom, grmljavina je tutnjala kao doboš koji udara marš za Tarmon Gai’don. Još koliko vremena pre nego što andorski barjaci moraju da pođu u Poslednju bitku?
36
Pod hrastom
Sunce se dobrano uspelo iznad planina pre nego što je Kejrid projahao kroz drveće prema takozvanom Malvidskom tesnacu, možda nekih dve lige od njega. Kroz pet milja širok procep u planinama prolazio je put od Ebou Dara do Lugarda, i jedno šest milja južno od njega. Ali dobrano pre Tesnaca zateći će onaj bivak koji mu je Ađimbura pronašao. Ađimbura nije bio dovoljno lud da pokuša da uđe u logor, tako da Kejrid i dalje nije znao hoće li ujahati u smrtonosnu opasnost ni za šta. Ne, nije ni za šta. Zarad visoke gospe Tuon. Svaki pripadnik Mrtve straže spreman je da umre radi nje. Njihova čast je dužnost, a dužnost često znači smrt. Na nebu su bili samo paperjasti beli oblaci i nije pretilo da će pasti kiša. Oduvek se nadao da će umreti na suncu.
Sa sobom je poveo samo malu družinu. Naravno, i Ađimburu na njegovom kestenjastom konju belih kopita, kako bi mu pokazao put. Vižljasti čovečuljak odsekao je prosedu riđu pletenicu, što je bio znak velike odanosti. Brdska plemena seku te pletenice s leševa onih koje su u svojim beskrajnim krvnim zavadama ubili i uzimaju ih kao znamenja pobede, tako da je biti bez pletenice sramota u očima svih plemena i porodica – kao da neko samog sebe proglasi kukavicom. Ta odanost i posvećenost bila je usmerena ka Kejridu, a ne prema visokoj gospi ili Kristalnom prestolu, ali Kejridova odanost je takva da se to svodi na isto. Dva pripadnika Straže jahala su iza Kejrida, a njihovi crveno-zeleni oklopi bili su uglačani toliko da su se sijali, baš kao njegov. Harta i dva Baštovana hodali su uz njih sa svojim dugim sekirama na ramenima, s lakoćom održavajući korak s konjima. I njihovi oklopi su se blistali. Melitena, der’sul’dam visoke gospe, s dugom prosedom kosom danas vezanom jarkocrvenom vrpcom, sedela je u sedlu sivog konja visokog koraka, a srebrnasti a’dam povezivao je njeno levo zapešće s Majlininim vratom. Malo toga je moglo da se uradi kako bi te dve izgledale upečatljivije, ali a’dam i Melitenina plava haljina sa umecima na suknjama i prsima na kojima su bile prikazane srebrne račvaste munje trebalo bi da privuku poglede. Uzevši ih sve skupa, niko ne bi trebalo ni da primeti Ađimburu. Ostali su bili s Muzengeom, za slučaj da je zaista reč o smrtonosnoj klopci.
Razmatrao je da povede neku drugu damane, a ne Majlin. Sićušna žena s licem čija starost nikako ne može da se odredi skoro da je poskakivala u sedlu od želje da što pre ponovo ugleda visoku gospu. Držanje joj nije prikladno dostojanstveno i staloženo. Ipak, ona ništa ne može da uradi bez Melitene, a kao oružje je beskorisna, što je bila činjenica zbog koje je potišteno oborila glavu kada ju je on istakao u razgovoru s der’sul'dam. Zbog toga joj je bila potrebna uteha, tako da je njena sul’dam počela da je mazi i da joj govori kako su nebeska svetla prelepa i kako je njeno Lečenje divno. Kejrid se ježio i od pomisli na to. Posmatrano uopšteno, to možda i izgleda kao predivna stvar – da rane za tren oka budu zaceljene – ali čini mu se da bi morao da bude nadomak smrti pre nego što bi dozvolio da ga iko dodirne pomoću Moći. Ali da je to moglo da spase njegovu ženu Kaliju... Ne, oružje je ostalo s Muzengeom. Ako danas dođe do bitke, biće to drugačija bitka.