„Mete, stavila nas je pod štitove“, kaza Džolina, a mladić odsečno skide šešir i priđe Meliteninom konju kao da namerava da ga zgrabi za oglav. Dugonog je, mada se ne bi moglo reći da je visok, a crni svileni šal beše mu vezan oko vrata tako da mu pada na grudi. To znači da je onaj kojeg su svi zvali Tilininom igračkom, kao da je njegova najvažnija odlika to što se kraljica poigravala s njim. Verovatno i jeste. Takvi ljudi retko kada imaju neku drugu stranu svoje ličnosti. Čudno, ali on teško da je dovoljno zgodan za tako nešto. Doduše, izgleda zdravo i snažno.
„Pusti štit“, kaza joj on kao da očekuje da mu se pokori. Kejrid diže obrve. Ovo je Igračka? Melitena i Majlin kao jedna oštro uzdahnuše, a mladić se gorko nasmej a. „Vidiš, ne radi na mene. A sada pustite krvave štitove, da vas ne smaknem s tih krvavih sedala i ne izdevetam i jednu i drugu.“ Melitena pocrvene. Malo se ljudi usuđuje da tako razgovara s der sul’dam.
„Melitena, pusti štitove“, reče joj Kejrid.
„Marat’damane samo što nije prigrlila saidar“, odgovori ona umesto da posluša. „Ne zna se šta je mogla...“
„Pusti štitove“, odlučno joj naredi. „I pusti Moć.“
Mladić zadovoljno klimnu glavom, pa se odjednom munjevito okrenu i upre prst u tri Aes Sedai. „Nemojte sad vi da krvavo počinjete! Pustila je Moć. Puštajte je i vi. Hajde!“ Opet klimnu, kao da je sasvim siguran da su ga poslušale. Sudeći po tome kako Melitena zuri u njega, možda i jesu. Možda je on Aša’man? Možda Aša’mani nekako mogu da osete kada damane usmeravaju. Jeste da mu se to ne čini verovatnim, ali Kejrid ničega drugoga nije mogao da se seti. Međutim, to se nikako ne podudara sa onim kako se Tilin navodno ponašala prema tom mladiću.
„Jednog od ovih dana, Mete Kautone“, besno prosikta Džolina, „neko će te naučiti kako da pokazuješ poštovanje prema Aes Sedai – i samo se nadam da ću biti prisutna da to vidim.“
Visoka gospa i Selukija grohotom se zasmejaše. Dobro je što je ostala raspoložena i u zatočeništvu. Nema sumnje da joj je pomoglo to što je njena služavka s njom. Ali vreme je da se nastavi. Vreme je za njegovu ludu kocku.
„Generale Meriline“, poče Kejrid, „vodio si kratak ali izvanredan rat i postigao pravo čudo time što tvoje snage nisu otkrivene – ali sreća samo što te nije napustila. General Čizen odgonetnuo je tvoj pravi cilj. Okrenuo je svoju vojsku i maršira ka Malvidskom tesnacu što brže može. Biće ovde za dva dana. Nedaleko odavde, ja imam deset hiljada ljudi, što je dovoljno da te ukopa ii mestu dok on ne stigne. Ali to bi visoku gospu Tuon dovelo u opasnost, a ja želim da to izbegnem. Pusti me da odem s njom i dopustiću da ti i tvoji ljudi neometano odete odavde. Možeš da pređeš planine dok Čizen ne dođe, da kroz Molvejnski procep uđeš u Murandiju pre nego što te uhvati. Jedini drugi izbor je uništenje. Čizen ima dovoljno ljudi da te zbriše s lica zemlje. To neće biti bitka. Stotinu hiljada ljudi protiv osam hiljada biće pokolj.“
Saslušaše ga bezizražajno kao da su zatečeni. Dobro vladaju sobom – ili su možda samo zatečeni zbog toga što se Merilinov plan naizgled raspao u poslednji čas.
Merilin jednim dugim prstom zagladi bele brkove. Činilo se kao da krije osmeh. „General-barjaktaru Kejride, bojim se da si pogrešio.“ Glas mu je bio izuzetno zvonak. „Ja sam zabavljač, što je svakako viši položaj od dvorskog barda, ali nisam vojskovođa. Čovek kojeg tražiš jeste lord Metrim Kauton.“ Malčice se pokloni mladiću, koji je za to vreme vraćao šešir na glavu.
Kejrid se namršti. Tilinina Igračka je vojskovođa? Da li se oni to igraju s njim?
„Imaš oko stotinu ljudi, Mrtvu stražu, i možda dvadeset Baštovana“, mirno kaza Kauton. „Po onome što čujem, mogu se ravnopravno boriti protiv petostrukog broja većine vojnika, ali Družina nije većina vojnika – a ja ih imam poprilično više od šest stotina. Što se Čizena tiče, ako se tako zove čovek koji se provukao kroz Tesnac, sve i da je shvatio šta sam nameravao, ne bi mogao da se vrati za manje od pet dana. Poslednji izveštaji mojih izviđača kažu kako ide na jugoistok putem za Ebou Dar što brže može. Ali pravo pitanje je sledeće – možeš li bezbedno odvesti Tuon u Tarezinsku palatu?“
Kejrid se oseti kao da ga je Harta nogom udario u trbuh – i to ne samo I stoga što je taj čovek tako nehajno izgovorio ime visoke gospe. „Misliš da me pustiš da je odvedem?" s nevericom upita.
„Ako ti veruje. Ako je možeš bezbedno odvesti u palatu. U opasnosti je sve dok ne stigne tamo. U slučaju da ne znaš, čitava tvoja krvava Svepobednička plamena vojska spremna je da je zakolje ili da joj smrska glavu.“
„Znam“, odgovori Kejrid, ali smirenije nego što se zapravo osećao. Zašto bi taj čovek tek tako pustio visoku gospu nakon što se Bela kula onoliko potrudila da je otme? Zašto, nakon što je poveo onaj kratak krvavi rat? „Umrećemo do poslednjeg ako je to potrebno da bi ona bila bezbedna. Najbolje bi bilo da smesta krenemo.“ Pre nego što se taj čovek predomisli. Pre nego što se Kejrid probudi iz tog grozničavog sna. Začelo je u nekom grozničavom snu.
„Ne tako brzo.“ Kauton se okrenu prema visokoj gospi. „Tuon, veruješ li da će te ovaj čovek bezbedno odvesti u palatu u Ebou Daru?“ Kejrid suzbi poriv da se lecne. Možda taj čovek jeste vojskovođa i plemić, ali nema nikakvog prava da se tako služi imenom visoke gospe!
„Verujem Mrtvoj straži životom“, mirno odgovori visoka gospa, „a njemu više nego bilo kome.“ Udostoji Kejrida osmehom. I kada je bila dete, njeni osmesi bili su retki. „General-barjaktaru Kejride, imaš li nekim slučajem i dalje moju lutku?“
On joj se svečano pokloni. Po tome kako mu se obratila znao je da je još pod velom. „Molim za oproštaj, visoka gospo. Ostao sam bez svega u velikom požaru Sohime.“
„To znači da si je čuvao deset godina. Imaš moje saučešće zbog gubitka žene i sina, premda je poginuo hrabro i dobro. Malo ljudi je spremno da i jednom uđe u zgradu u plamenu. On je spasao petoro pre nego što je pokleknuo.“
Kejridu se grlo steže. Pratila je vesti o njemu. Sve što je mogao da učini bilo je da se ponovo pokloni, samo još dublje.
„Dosta s tim“, progunđa Kauton. „Tresnućeš glavom o zemlju ako tako nastaviš. Čim ona i Selukija pokupe svoje stvari, povešćeš ih odavde i jahati što brže možeš. Talmanese, diži Družinu na noge. Nije da ti ne verujem, Kejride, ali mislim da ću lakše spavati kada prođem Tesnac.“
„Metrim Kauton je moj muž“, glasno i jasno reče visoka gospa. Svi se ukočiše. „Metrim Kauton je moj muž.“
Kejrid se opet oseti kao da ga je Harta munuo. Ne, ne, Harta. Aldazar. Kakvo je sad ovo ludilo? Kauton je izgledao kao čovek koji gleda kako mu strela leti u lice, znajući da ne može da je izbegne.
„Krvavi Metrim Kauton je moj muž. Tako si rekao, zar ne?“
Ovo mora da je grozničavi san. Prošao je čitav minut pre nego što se Metu povratila moć govora. Plamen ga spalio, izgledalo je kao da je prošao krvavi sat pre nego što se oporavio dovoljno da može da se mrdne. Kada se jeste oporavio, smakao je šešir s glave, pa prišao do Tuon i uhvatio brijača za oglav. Ona ga pogleda, hladno kao neka kraljica na krvavom prestolu. Sve one bitke u kojima su mu plamene kocke čangrljale u glavi, sve one čarke i napadi – i morale su da stanu kada ona reče nekoliko reči. Pa, ovoga puta bar zna šta se to toliko krvavo sudbonosno desilo za krvavog Meta Kautona. „Zašto? Mislim, znao sam da će se to pre ili posle desiti, ali zašto sada? Dopadaš mi se, a možda i više od toga, i uživam da te ljubim" – učini mu se da se Kejrid zagrcnuo – „ali nisi se ponašala kao zaljubljena žena. Uglavnom si ledena, a ostatak vremena provodiš podbadajući me.“