„Zaljubljena?“ Tuon je zvučala iznenađeno. „Metrime, možda ćemo se vremenom zavoleti, ali oduvek sam znala da ću se udati kako bih služila carstvu. Kako to misliš da si znao da ću izgovoriti reči?“
„Zovi me Met.“ Jedino ga njegova majka zove Metrim, i to kada je u nekoj nevolji, kao i njegove sestre kada ga opanjkavaju da bi mu natovarile nevolje na vrat.
„Ime ti je Metrim. Kako si to mislio?“
On uzdahnu. Ta žena nikada ne traži mnogo. Samo da bude po njenom. Baš kao sve ostale žene koje zna. „Prošao sam kroz jedan ter’angreal negde drugde, možda u neki drugi svet. Tamo ljudi nisu zapravo ljudi – liče na zmije – ali odgovoriće ti na tri pitanja i njihovi odgovori su uvek istiniti. Jedan od odgovora bio je da ću se oženiti Kćeri Devet meseca. Ali ti nisi odgovorila na moje pitanje. Zašto sada?“
Sa smeškom na usnama, Tuon se nagnu u sedlu. I opauči ga po glavi! „Dovoljno je zlo to što si sujeveran, Metrime, ali laži neću da trpim. Istina, bila je to zabavna laž, ali i dalje je to laž.“
„To je istina, Svetlosti mi“, pobuni se on i nabi šešir na glavu. Možda će ga to malčice zaštititi. „I ti bi mogla da saznaš te stvari kad bi se naterala da razgovaraš sa Aes Sedai. One mogu da ti ispričaju o Aelfinima i Elfinima.“
„To bi moglo biti istina“, ubaci se Edesina, kao da hoće da bude od pomoći. „Kako sam shvatila, do Aelfina se može stići prolaskom kroz ter’angreal u Kamenu Tira – i oni navodno daju istinite odgovore.“ Met je osinu pogledom. Ma baš mu je pomogla s tim njenim „kako sam shvatila" i „navodno“. Tuon nastavi da zuri u njega kao da Edesina nije ni otvorila usta.
„Odgovorio sam ti na pitanje, Tuon, tako da sada ti odgovori na moje.“
„Znaš kako damane mogu da proriču budućnost?“ Strogo ga pogleda, verovatno očekujući da on to nazove sujeverjem, ali Met samo odsečno klimnu. Neke Aes Sedai mogu da Proriču. Zašto ne bi i damane? „Zatražila sam od Lidije da prorekne moju budućnost neposredno pre nego što sam se iskrcala u Ebou Dar. Ovo mi je rekla: Pazi se lisca koji tera gavranove u let, jer će te uzeti za ženu i odneti te. Pazi se čoveka koji se seća Hokvingovog lika, jer će te uzeti za ženu i osloboditi te. Pazi se čoveka crvene ruke, jer ćeš se za njega udati i ni za koga drugog. Prvo mi je tvoj prsten zapao za oko.“ On palcem dodirnu dugi prsten i ne shvatajući šta čini, a ona se nasmeši. Beše to tek mali smešak, ali svejedno smešak. „Lisica koja izgleda da je uplašila dva gavrana da polete i devet polumeseca. Jak nagoveštaj, zar se nećeš složiti? A maločas si ispunio drugi deo proročanstva, tako da sa sigurnošću znam da si to ti.“ Selukija ispusti nekakav zvuk, a Tuon zamigolji prstima ka njoj. Prsata ženica popusti, nameštajući maramu, ali kako je pogledala Meta, trebalo je da u ruci drži bodež.
Nasmeja se, ali bez veselja. Krv i krvavi pepeo. Taj prsten je bio rezbarski ogledni primerak, koji je na kraju kupio samo zato što mu se zaglavio na prstu; odrekao bi se sećanja na Hokvingovo lice, skupa sa svim ostalim starim sećanjima, kada bi mu to izbacilo iz glave one krvave zmije; ali da nije bilo toga, ne bi imao ženu. Družina Crvene ruke ne bi ni nastala da nije tih starih sećanja na bitke. „Izgleda da to što sam ta’veren radi na meni koliko i na drugima.“ Na tren mu se učini da će ga ona opet odalamiti. Nasmeši joj se najbolje što je umeo. „Još jedan poljubac pre nego što odeš?“
„Trenutno nisam raspoložena“, ledeno mu odgovori ona. Vratio se onaj sudija koji voli da veša. Sve zatvorenike smesta osuditi. „Možda kasnije. Mogao bi da se vratiš u Ebou Dar sa mnom. Sada te čeka visok položaj u carstvu.“
Nije se ni pokolebao pre nego što je odmahnuo glavom. Nikakav položaj ne čeka Lejlvin ili Domona, niti tamo ima mesta za Aes Sedai ili Družinu. „Tuon, kada sledeči put vidim Seanšane, očekujem da će to biti na nekom bojnom polju.“ Plamen ga spalio, tako će biti. Život kao da mu se kreće u tom pravcu šta god on činio. „Ti nisi moj neprijatelj, ali tvoje carstvo jeste.“
„Ni ti nisi moj neprijatelj, mužu“, ona mu hladno odgovori, „ali ja živim kako bih služila carstvu.“
„Pa, bolje kreni po svoje stvari...“ Ućuta kada začu konja kako se kasom približava.
Vanin zauzda dugonogog sivca pored Tuon, odmeri Kejrida i ostale pripadnike Mrtve straže, pa pljunu kroz procep u zubima i nalakti se na visoku jabuku svog sedla. „Pet milja zapadno odavde u jednom gradiću je oko deset hiljada vojnika“, reče Metu taj debeli čovek. „Koliko sam mogao da saznam, samo je jedan Seanšanin među njima. Ostalo su Altarci, Tarabonci, Amadičani. Sve konjica. Stvar je u tome što se raspituju za ljude u takvim oklopima.“ Klimnu na Kejrida. „A kruže glasine da će onaj ko bude ubio devojku koja po opisu mnogo liči na visoku gospu dobiti stotinu hiljada zlatnih kruna. Svi su zabalavili na tolike pare.“
„Mogu da se provučem pored njih“, kaza Kejrid. Lice mu je delovalo očinski. Glas mu je zvučao kao isukan mač.
„A šta ako ne budeš mogao?“, tiho upita Met. „To što su oni tako blizu svakako nije slučajno. Nanjušili su te. Još jednom da onjuše vazduh i možda će ubiti Tuon.“ Kejrid se smrknu.
„Nameravaš li da povučeš svoju reč?“ Isukano sečivo koje svakog časa može da sevne. Još gore, Tuon ga gleda, i to zaista kao neki magistrat koji voli da veša. Plamen ga spalio, nešto u njemu će uvenuti ako ona pogine. A jedini način da to spreči, da bude siguran kako je to sprečeno, jeste da uradi nešto što mrzi čak i više od posla. Nekada je mislio da je vođenje bitaka, ma koliko to mrzeo, bolje nego rad. Skoro devet stotina poginulih za prethodnih nekoliko dana nateralo ga je da se predomisli.
„Ne“, odgovori. „Ona će s tobom. Ali ostavi mi desetinu iz svoje Mrtve straže i nekoliko Baštovana. Da bih ti skinuo te ljude s vrata, moram ih ubediti da sam ti.“
Tuon je ostavila veći deo odeće koju joj je Metrim kupio, budući da će morati brzo putovati. One male ružine pupoljke od crvene svile koje joj je poklonio umotala je u laneno platno i ušuškala u bisage pažljivo kao da su od duvanog stakla. Nije imala s kime da se oprašta sem s gazdaricom Anan – zaista će joj nedostajati njihovi razgovori – tako da su se ona i Selukija brzo spremile za pokret. Majlin se tako široko nasmešila kada ju je videla da je ona morala da potapše malu damane. Izgleda da se glas o onome što se desilo raširio, pošto su pripadnici Družine ustajali i klanjali joj se dok je jahala kroz logor s Mrtvom stražom. Sve je to bilo kao da vrši smotru vojske u Seandaru.
„Šta misliš o njemu?“, upita ona Kejrida kada su se odmakli od vojnika i kasom poterali konje. Nije bilo potrebe da ističe na koga to „njega" misli.
„Nije na meni da donosim sud, visoka gospo“, ozbiljno odgovori on. Okretao je glavu i šestario pogledom, pazeći na okolno drveće. „Služim carstvu i carici, neka bi živela večno.“
„Kao i svi mi, general-barjaktaru. Ali pitam za tvoj sud.“
„Dobar vojskovođa, visoka gospo“, odgovori on bez oklevanja. „Hrabar, ali ne preterano. Mislim da neće izgubiti glavu samo zbog potrebe da dokazuje svoju hrabrost. I... prilagodljiv je. Mnogoslojan čovek. I, ako bi mi oprostila, visoka gospo, čovek koji je zaljubljen u tebe. Video sam kako te je gledao.“
Zaljubljen u nju? Možda. Čini joj se da bi možda mogla da ga zavoli. Pričalo se da je njena majka volela njenog oca. A to da je mnogoslojan čovek? Naspram Metrima Kautona crni luk liči na jabuku! Protrlja se po glavi. Još se nije navikla na kosu. „Najpre će mi biti potreban brijač.“