„Visoka gospo, možda bi najbolje bilo sačekati do Ebou Dara.“
„Ne“, nežno odgovori ona. „Ako poginem, poginuću kao ono što jesam. Skinula sam veo.“
„Kako kažeš, visočanstvo.“ On smešeči se pozdravi, udarajući stisnutom pesnicom preko srca tako snažno da čelik zveknu o čelik. „Ako poginemo, poginućemo kao ono što smo.“
37
Princ gavranova
Naslanjajući se na visoku jabuku svog sedla, prebacivši ašandarei Kockici preko vrata, Met se namršti na nebo. Sunce je dobrano prešlo svoj podnevni vrhunac. Ako se Vanin i oni pripadnici Mrtve straže ne vrate uskoro, možda će morati da se bori u okolnostima takvim da sunce sija samostrelcima u oči – ili još gore, u sumrak. Najgore od svega jeste to što se nad planine na istoku nadnose tamni oblaci. Sa severa duva vetar. Neće biti od pomoći. Ne bi valjalo da padne kiša. Tetivama ne prija kiša. Pa, do ma kakvih padavina ima najmanje još nekoliko sati, uz malo sreće, samo što on nikada nije primetio da ga je sreća spasla da ne pokisne do gole kože. Ne usuđuje se da sačeka do sutra. Oni ljudi koji love Tuon možda opet nanjuše Kejrida, tako da bi onda morao pokušati da ih napadne ili da im postavi zasedu pre nego što ga oni uhvate. Bolje da oni napadnu njega, na mestu koje on odabere. Nije bilo teško naći odgovarajuće mesto, zahvaljujući Rojdelovoj zbirci karata s jedne i Vaninu i ostalim izviđačima s druge strane.
Aludra je nešto petljala oko svojih visokih potisnih cevi okovanih gvožđem, a pletenice ukrašene đinđuvama lupkale su joj po licu dok je ispitivala nešto pri širokom drvenom podnožju. Priželjkivao je da je bila voljna da ostane s tovarnim konjima, kao Tom i gazdarica Anan. Čak je i Noel bio spreman da ostane, makar samo da bi pomogao Džuilinu i Amateri da se postaraju da Olver ne pobegne da gleda bitku. Dečak je umirao od želje da to vidi, što bi vrlo brzo dovelo samo do toga da umre. Bilo je dovoljno loše kada su Olvera kvarili samo Harnan i ostala trojica, ali sada ga polovina ljudi podučava kako da se služi mačem ili bodežom, ili da se bori rukama i nogama – a izgleda i da mu pune glavu raznim pričama o junacima, ako je suditi po tome kako se ponaša, kako preklinje Meta da ide u napade i tome slično. Aludra je skoro jednako naopaka. Svako može pomoću onih palidrvaca zapaliti fitilj kada ona napuni te cevi, ali bila je uporna u nakani da to lično radi. Aludra je žena preke naravi i nimalo joj nije drago što se našla na istoj strani kao Seanšani, ma koliko to bilo kratkotrajno. Činilo joj se nekako pogrešnim da oni vide njene rukotvorine, a da nisu nasuprot njima. Lejlvin i Domon bili su u sedlima blizu nje kako bi je držali na oku – koliko da bi je štitili, toliko i zbog toga da bi se postarali da ne napravi nekakvu glupost. Met se nadao da ni Lejlvin neće napraviti nekakvu glupost. Budući da je s ljudima protiv kojih će se danas boriti izgleda samo jedan Seanšanin, rešila je da je u redu da bude prisutna, a kako je streljala očima Muzengea i ostale – pripadnike Mrtve straže, reklo bi se da misli kako ima nešto da im dokaže.
I tri Aes Sedai, koje su stajale jedna uz drugu s vodicama svojih konja u rukama, mrko su gledale Seanšane, baš kao Blerik i Fen, koji možda nisu ni shvatali da maze balčake svojih mačeva. Džolina i njena dva Zaštitnika bili su jedini otvoreno zgroženi zbog toga što je Širejna voljno otišla s Tuon – ono što Aes Sedai misli o nečemu, obično misle i njeni Zaštitnici – ali sećanje na povodac oko vrata mora da je za Edesinu i Teslinu bilo previše sveže da bi se lagodno osećale u blizini seanšanskih vojnika. Betamin i Seta krotko su stajale, ruku sklopljenih u pasu, malo dalje od sestara. Betaminin svetli dorat blago je gurnu glavom u rame, a visoka crmpurasta žena napola diže ruku da ga pomazi pre nego što je odsečno spusti i opet zauze svoj skrušeni položaj. One i dalje neće uzimati učešća u bici. Džolina i Edesina su to jasno stavile do znanja – ali izgleda da su htele da im te dve žene stalno budu pred očima, kako bi se u to uverile. Seanšanke su očigledno gledale u sve sem u seanšanske vojnike. Kad je već kod toga, što se tiče Muzengea i njegovih, Betamin, Seta i Lejlvin kao da ne postoje. Plamen ga spalio, u vazduhu je toliko napetosti da skoro opet oseća onaj konopac zategnut oko vrata.
Kockica zakopa po zemlji, nestrpljiv zbog toga što tako dugo stoji u jednom mestu, a Met ga potapša po vratu a onda počeša ožiljak koji mu se stvarao duž vilice. Tuonini melemi pekli su skoro jednako gadno kao što je rekla, ali rade. Mada, njegova nova zbirka ožiljaka već ga svrbi. Tuon. Njegova žena. On je oženjen! Znao je da ga to čeka, dugo je znao, ali svejedno... Oženjen. Trebalo bi da se oseća nekako... drugačije... ali i dalje se oseća kao on. Plamen ga spalio, namerava da tako i ostane! Ako Tuon očekuje da će se Met Kauton smiriti, da će se odreći kockanja ili tako nešto, bolje bi joj bilo da opet razmisli. Valjda bi trebalo da se odrekne jurenja drugih žena, a naročito hvatanja, ali i dalje će uživati u tome da pleše s njima. I da ih gleda. Samo ne kada je s njom. Plamen ga spalio ako zna kada će to biti. Nema namere da ide bilo kuda gde ona ima prevlast – ona i njena priča o peharnicima, ustrčanim konjušarima i udaji u službu carstva. Kako bi to što se udala za njega trebalo da bude od koristi njenom plamenom carstvu?
Muzenge ostavi desetoricu ljudi i pet Ogijera u crveno-crnim oklopima i potera svog crnog škopca ka Metu. Konj je bio dobre građe, sazdan i za brzinu i za izdržljivost, koliko je Met mogao da oceni bez pažljivog pregleda. I Muzenge je izgledao kao da je sazdan za izdržljivost – zdepast i čvrst čovek, lica oprljenog vremenom i istrošenog ali strogog, a očiju nalik na uglačano kamenje. „Molim za oproštaj, visočanstvo“, otegnuto kaza i lupi pesnicom o oklopni prsnik, „ali zar ne bi trebalo da se ljudi vrate na posao?“ Otezao je gore od Selukije, skoro potpuno nerazumljivo. „Njihovo odmaranje se baš odužilo. I ovako sumnjam da će stići da završe zid pre nego što izdajnik stigne.“ Met se pitao koliko će mu dugo vremena biti potrebno da mu to pomene. Očekivao je da će se to desiti ranije.
Skinutih otvorenih kalpaka, ali prikopčanih oklopnih prsnika, samostrelci su sedeli na zemlji iza dugog povijenog zida, možda trećine kruga, načinjenog od zemlje nabacane iz četiri stope dubokog rova ispred njega, dok se nešto malo preko rova pružala šuma zašiljenog kolja zarivenog u zemlju ispred zidića. To su veoma brzo završili. Pešadija mora da bude vešta s lopatom, budakom i sekirom kao da im je to oružje. To važi čak i za konjicu, ali njih je teže ubediti u to. Pešadija zna kako je bolje imati nešto između sebe i neprijatelja, ako je ikako moguće. Sada su alatke bile razbacane po zemlji. Neki ljudi su se kockali, a drugi se odmarali, pa čak i dremali. Vojnici spavaju kad god im se ukaže prilika. Nekoliko njih je čitalo knjige, ni manje ni više. Čitalo! Mandevin se šetao među njima, dodirujući svoj povez preko oka i povremeno se saginjući da kaže nekoliko reči nekom barjaktaru. Jedini prisutni kopljanik, koji je stajao pored svog konja i svakim mišićem govorio kako nikakve veze on nema sa samostrelcima, nije držao koplje, već dugi steg koji je polovinom svoje dužine bio u kožnoj navlaci.
Zemljište je bilo savršeno za ono što Met namerava. Od zida do visokog drveća na zapadnom kraju pružalo se skoro dve milje travnate livade po kojoj je tu i tamo raslo divlje cveće i nekoliko niskih žbunova. Na severu je bila močvara, puna hrastova i čudnog drveća s belim cvetovima koje kao da se upola sastojalo od debelog korenja, s jezerom priljubljenim uz njen zapadni obod i šumom iza jezera. Jedna rečica tekla je južno iz močvare, pola milje iza Meta, pre nego što se s njegove leve strane povijala ka zapadu. Rečica, ali ipak dovoljno široka i duboka da konji moraju da plivaju preko nje. Suprotna obala bila je van dometa samostrela. Postoji samo jedan način da bilo koji napadač stigne do tog zida. Da pode pravo na njega.