Iznenada, jahači pokuljaše iz šume na suprotnom kraju livade u bujici koja nabreknu u sve šire jezero kopalja s čeličnim glavama kako stadoše da zauzdavaju konje, nesumnjivo iznenađeni onim što vide ispred sebe. Izgleda da su upropastili manje konja nego što se Met nadao. Vadeći durbin iz navlake vezane za jabuku sedla, prinese ga oku. Tarabonce je bilo lako prepoznati, s verižnim velovima koji im sakrivaju lice sve do očiju, ali ostali su nosili najrazličitije kalpake, okrugle ili kupaste, s vizirima ili bez njih. Video je čak i nekoliko grebenastih tairenskih kalpaka, premda to ne mora nužno da znači da među njima ima Tairenaca. Većina ljudi koristi oklope kakve nađe. Ne razmišljajte, pomislio je. Žena je ovde. Onih stotinu hiljada zlatnih kruna čeka. Nemojte da krvavo...
Začu se zvuk piskavog seanšanskog roga, slabašan od udaljenosti, a onda konjanici poteraše konje hodom, već se šireći van rubova zida.
„Makole, razmotaj barjak“, naredi Met. Dakle, ti plameni kozji sinovi misle da dolaze da umore Tuon, je li? „Ovoga puta, stavićemo im do znanja ko ih ubija. Mandevine, zapovedništvo je tvoje.“
Mandevin okrenu dorata prema zidu. „Spremni!“, viknu, a podzapovednici i zastavnici ponoviše uzvik.
Makol smače kožnu navlaku i pažljivo je veza za sedlo, a barjak se razmota na vetru – beli kvadrat crvenog ruba s velikom otvorenom crvenom šakom u središtu, a ispod nje, crvenim koncem izvezena pismena Dovie’andi se tovja sagin. Vreme je da se bace kocke, pomisli Met, prevodeći u sebi. I tako je i bilo. Primeti Muzengea kako odmerava barjak. Delovao je veoma smireno za čoveka na kojeg juriša deset hiljada kopalja.
„Aludra, jesi li spremna?“, upita Met.
„Naravno da sam spremna“, odgovori ona. „Samo bih volela da imam moje zmajeve!“ Muzenge sada pogleda nju. Plamen je spalio, trebalo bi da pazi šta priča! Met je hteo da Seanšani budu zatečeni tim zmajevima kada se budu prvi put suočili s njima.
Možda na hiljadu dvesta koraka od zida kopljanici poteraše konje u kas, a na šest stotina u galop – ali ne u onako brz galop kako bi trebalo. Ti konji su već umorni nakon dugog trčanja. Teturaju se. Još se nijedno koplje nije spustilo. Neće se ni spustiti sve do poslednjih stotinu koraka. S nekih kopalja vijorile su se zastavice – ovde velika skupina crvenih, tamo malo zelenih ili plavih. Možda su to boje nekih plemićkih kuća, ili možda najamničkih družina. Sva ta silna kopita dobovala su kao grmljavina.
„Aludra!“, viknu Met ne osvrćući se. Potmuli zvuk i oštar smrad sumpora obznaniše da je noćni cvet izleteo iz svoje potisne cevi, a glasan prasak da se crvena kugla rascvetala na nebu. Neki galopirajući konjanici iznenađeno upreše prstima ka njoj. Nijedan se ne osvrnu da vidi kako Talmanes predvodi tri barjaka konjice iz šume pored jezera. Koplja su ostavili s tovarnim životinjama, ali svi su nosili kratke lukove. Rašireni u jedan red, počeše da slede konjanike u galopu, usput dobijajući na brzini. Njihovi konji su sinoć prešli veliki put, ali nisu previše terani i čitavog jutra su se odmarali. Razdaljina između dve skupine konjanika poče da se smanjuje.
„Prednji red!“, viknu Mandevin kada se konjanici nađoše na četiri stotine koraka. „Odapni!“ Preko hiljadu strela sevnu kroz vazduh kao tamna kiša. Prednji red smesta krenu da okreće čekrke na svojim samostrelima, a drugi red diže oružje. „Drugi red!“, viknu Mandevin. „Odapni!“ Još hiljadu strela polete ka sve bližim konjanicima.
S te razdaljine, strele nisu mogle da probiju oklopne prsnike, uprkos tome što su na njima glave predviđene upravo za to, ali ljudi smrskanih nogu popadaše iz sedala, a oni s pokidanim rukama počeše da zauzdavaju konje, panično pokušavajući da zaustave liptanje krvi. A konji... Ah, Svetlosti, jadni konji. Konji su padali u stoticama, neki bacakajući se i njišteći, boreći se da se dignu na noge, a drugi ostajući nepomični. Mnogi su padajući sapleli još životinja. Zbačeni jahači kotrljali su se po livadi dok ih konjanici iza njih nisu pregazili.
„Treći red! Odapni!“, viknu Mandevin, a čim te strele poleteše, prednji red se ispravi. „Prednji red!“ viknu Mandevin. „Odapni!“ Još hiljadu strela načini pokolj. „Drugi red! Odapni!“
Naravno, to nije bilo onako jednostrano kao u zasedama. Neki konjanici u galopu bacili su koplja i povadili lukove iz navlaka. Strele počeše da padaju po ljudima sa samostrelima. Nije lako ciljati s konja u galopu, a razdaljina je prevelika da bi strele s lukova mogle nekoga da ubiju, ali dosta se ljudi upinjalo da rukuje svojim samostrelima dok su im strele štrcale iz ruku. Zid im i dalje štiti noge. Predaleko je da bi te strele bile ubistvene, sem ako meta nema sreće. Met vide kako jedan čovek pada sa strelom u oku i kako jednog drugog strela pogađa u grlo. Bilo je i drugih praznina u redovima. Ljudi se brzo pomeriše napred da ih popune.
„Džolina, slobodno se pridruži kad ti bude zgodno“, kaza joj.
„Treći red! Odapni!“
Aes Sedai razdraženo odmahnu glavom. „Moram biti u opasnosti. Još se ne osećam kao da sam u opasnosti.“ Teslina klimnu. Ona juriš gleda kao da je svečana povorka – i to ne baš preterano zanimljiva.
„Ako biste dozvolile Seti i meni“, zausti Betamin, ali Džolina se osvrnu i ledeno je pogleda, a Seanšanka zaćuta i spusti pogled na ruke koje su joj držale uzde. Seta se bojažljivo nasmeši, ali osmeh joj pobeže s lica od Džolininog prekog pogleda.
„Prednji red! Odapni!“
Met prevrnu oči ka nebesima i promrmlja molitvu koja je bila napola psovka. Krvave žene se ne osećaju kao da su u opasnosti! On se oseća kao da mu je glava na krvavom panju!
„Drugi red! Odapni!“
Sada je i Talmanes ušao u domet, pa se najavio kišom strela sa četiri hiljade lukova i s razdaljine od tri stotine koraka, koja je počistila konjanike iz sedala. Približavajući se, oni odapeše strele ponovo, pa ponovo. Neprijateljski redovi kao da se zamreškaše od zatečenosti. Neki se okrenuše i jurnuše na Talmanesov bojni red, spuštajući koplja. Drugi počeše da odgovaraju na njegovu kišu strela odapinjući sa svojih lukova. Ali većina nastavi da juriša.
„Obrazujte kvadrat!“, viknu Mandevin tren pre Meta. Met se nadao da taj čovek nije krvavo okasnio s tom naredbom.
Ali Družina je dobro uvežbana. Ljudi na bokovima trkom se povukoše, mirno kao da nisu zasuti strelama koje su zveketale po oklopnim prsnicima i kalpacima, odbijajući se o njih. Samo što se ponekad nisu odbijale. Ljudi su padali – ali tri bojna reda ni u jednom trenutku nisu izgubila poredak dok su se sklapala u šuplju kutiju s Metom u središtu. Muzenge i ostali ljudski pripadnici Mrtve straže isukaše mačeve, a Ogijeri digoše svoje duge sekire.
„Praćkaši!“, viknu Mandevin. „Gađajte pojedinačno! Prvi red, zapadno! Gađaj!“ Praćkaši duž zapadnog reda digoše štapove s praćkama tako da fitiljima iz zdepastih valjaka dodirnu sporogoreće fitilje u zubima i, kada samostreli odapeše još jedan talas strela, sevnuše praćkama. Tamni valjci poleteše preko više od stotinu koraka i padoše među nalet konjanika. I pre nego što su prvi valjci pali na zemlju, praćkaši su već stavljali nove na praćke. Aludra je svaki fitilj obeležila nitima koje označavaju različita vremena sagorevanja – a svi valjci prasnuše uz riku i plamen, neki na zemlji, a neki u visini konjaničkih glava. Prasak nije bio pravo oružje, mada je jedan čovek pogođen u lice odjednom ostao bez glave. Ostao je u sedlu čitava tri konjska koraka pre nego što je pao. Ne, Aludra je svaki valjak napunila slojem tvrdih belutaka oko praha, koji su se duboko zarivali u meso kada pogode. Konji su njištali i padali na zemlju, bacakajući se. Konjanici su padali i ostajali da nepomično leže.