Jedna strela zakači Metov levi rukav, druga mu probi desni rukav i samo je pera zadržaše da ne proleti kroz njega, a treća mu raseče desnu naramenicu. On zakači prstom maramu oko vrata i olabavi je. Ta krvava stvar odjednom ga nešto strašno steže. Možda bi trebalo da razmisli o tome da u takvim prilikama nosi oklop. Neprijateljska krila sada počeše da se povijaju, pripremajući se da obuhvate samostrelce iza zida. Talmanesovi ljudi i dalje su im zasipali pozadinu strelama, ali nekoliko stotina ljudi bilo je primorano da baci lukove i da se brani mačevima, a nije verovatno da su svi oni konji s praznim sedlima pripadali Taraboncima ili Amadičanima. U središtu svog bojnog reda ostavio je razmak da posluži kao izlaz za sve koji reše da se daju u beg, ali niko tu priliku nije koristio. I dalje ih mami onih stotinu hiljada zlatnih kruna.
„Čini mi se“, lagano kaza Džolina, „da, sada se osećam kao da sam u opasnosti.“ Teslina jednostavno zabaci ruku i hitnu ognjenu kuglu veću od konjske glave. Prasak baci u vazduh zemlju i raščerečene ljude i konje. Već je krvavo vreme!
Okrenuvši se na tri strane, Aes Sedai počeše da bacaju ognjene kugle što brže mogu, ali razaranje koja su izazivale nimalo nije usporilo napad. Trebalo bi da ti ljudi mogu da vide kako nijedna žena u kvadratu po opisu ne odgovara Tuon, ali nema sumnje da im je krv već proključala i da su omamljeni mirisom bogatstva u nozdrvama. Sa stotinu hiljada zlatnih kruna čovek bi mogao do kraja živeti kao velmoža. Kvadrat je sada bio potpuno okružen i borili su se da se približe, borili i ginuli od samostrela i praćaka. Poče da se stvara novi zid, sazdan od mrtvih i umirućih ljudi i konja, zid koji su neki pokušavali da pregaze i nastave s napadom. Daleko više ljudi skoči iz sedala i pokuša da se popne preko. Strele iz samostrela ih odbiše. Iz tolike blizine, strele su prodirale kroz oklope kao vreli noževi kroz maslac. Ali oni su nadirali – i ginuli.
Tišina kao da odjednom nastupi. Ne baš tišina. Vazduhom se glasno pronosilo dahtanje umornih ljudi koji su okretali one čekrke što su brže mogli. A čulo se i ječanje ranjenika. Neki konj je negde i dalje njiskao. Ali Met između zida mrtvih i Talmanesa nikoga nije video na nogama izuzev ljudi sa zelenim kalpacima i oklopnim prsnicima. Ljudi koji su spustili lukove i mačeve. Aes Sedai sklopiše ruke preko visokih jabuka svojih sedala. I one su bile zadihane.
„Gotovo je, Mete!“, začu se Talmanesov povik. „Oni koji nisu mrtvi – umiru. Nijedna od ovih budala nije pokušala da pobegne.“
Met odmahnu glavom. Očekivao je da će biti napola ludi od požude za zlatom – ali oni su bili potpuno poludeli od pohlepe.
Pokazalo se neophodnim da se mrtvi ljudi i konji odvuku kako bi Met i ostali izašli, tako da je Talmanes odredio ljude da to rade, vezavši leševe konopcima za konje da ih odvlače. Niko nije hteo da se penje preko toga. Niko sem Ogijera.
„Hoću da vidim možemo li da nađemo izdajnika“, reče Harta pa on i ostalih šest Baštovana staviše sekire na ramena i pregaziše hrpe leševa kao da su blato.
„Pa, bar smo završili sa ovim“, reče Džolina, brišući lice čipkanom maramicom. Čelo joj beše orošeno znojem. „Mete, dužan si nam. U načelu, Aes Sedai se ne mešaju u lične ratove. Moraću da smislim kako da nam se odužiš.“ Met je imao prilično dobru predstavu o tome šta će ona smisliti. Samo što je sišla s uma ako misli da će on na to da pristane.
„Samostreli su okončali ovo, marat’damane“, reče joj Muzenge. Skinuo je kalpak, oklop i kaput, a levi rukav na košulji bio mu je pocepan tako da jedan drugi pripadnik Mrtve straže može da mu namešta zavoj oko rane kuda je probila strela. Rukav se veoma lako pocepao, kao da je slabo zašiven. Na ramenu mu je bio istetoviran gavran. „Samostreli i srčani ljudi. Nikada nisi imao više ljudi, zar ne, visosti?“ To nije bilo pitanje. „Ove i ono što si pretrpeo od gubitaka.“
„Rekao sam ti“, odgovori mu Met. „Imao sam ih dovoljno.“ Nije imao namere da tom čoveku otkriva više nego što mora, ali Muzenge je klimnuo kao da mu je sve potvrdio.
Dok se otvor u zidu od mrtvaca raščistio dovoljno da Met i ostali mogu da prođu, vratili su se Harta i Baštovani. „Našao sam izdajnika“, kaza Harta i diže odsečenu glavu, držeći je za kosu.
Muzenge visoko izvi obrve kada ugleda to tamnoputo lice kukastog nosa. „Veoma će je zanimati da ovo vidi“, tiho kaza. Tiho kao što mač tiho izlazi iz kanija. „Moramo da joj odnesemo.“
„Znate ga?“, upita Met.
„Znamo ga, visosti.“ Muzengeovo lice odjednom se okameni, tako da beše jasno da o tome više ništa neće reći.
„Vidi, hoćeš li prestati da me zoveš tako? Ime mi je Met. Nakon današnjeg dana, rekao bih da imaš svako pravo da ga koristiš.“ Met samog sebe iznenadi pružajući mu ruku.
Onaj kameni izraz lica smrvi se od zaprepašćenja. „Ne mogu to, visosti“, sablažnjeno odgovori on. „Kada te je uzela za supruga, postao si Princ gavranova. Kad bih ti izgovorio ime, pogled bi mi večno bio spušten.“
Met skide šešir i prođe prstima kroz kosu. Svima koji su hteli da ga slušaju pričao je kako ne voli velmože i ne želi da bude velmoža – što je i mislio. I dalje to misli. A sada je krvavi velmoža! Učinio je jedino što mu je preostalo. Smejao se dok ga rebra nisu zabolela.
EPILOG
Seti se stare izreke
Soba crvenih zidova, tavanice maštovito oslikane pticama i ribama koje se igraju među oblacima i talasima, bila je prepuna u smeđe odevenih pisara što su žurili prolazima ostavljenim između dugih stolova preko čitavog poda. Niko od njih nije izgledao kao da pokušava da prisluškuje – većina ih je delovala ošamućeno, premda s razlogom – ali Surot se nije dopadalo to što su oni tu. Mora da su čuli nešto od onoga o čemu se razgovaralo, a to su vrlo lako moguće kobne vesti. Ali Galgan je bio uporan – i zahtevao je. Potreban im je posao kako ne bi razmišljali o stravičnim vestima iz domovine, a svi oni su ljudi i žene od poverenja. Zahtevao je! Bar se taj sedokosi starac jutros nije obukao kao vojnik. Njegove široke plave čakšire i kratki crveni kaput visokog okovratnika i s redovima zlatne dugmadi u koju je bilo utisnuto njegovo znamenje vrhunac su seandarske mode, što znači da su vrhunac mode čitavog carstva. Kada nosi oklop, ili čak samo svoju crvenu uniformu, ponekad je gleda kao da je ona vojnik pod njegovim zapovedništvom!
Pa, kada Elbar donese vest da je Tuon mrtva, moći će narediti da ga ubiju. Obrazi su mu namazani pepelom, baš kao njeni. Brod koji je Semirhag obećala doneo je vesti o caričinoj smrti i pobunama koje divljaju carstvom. Nema carice, nema Kćeri Devet meseca. Za ljude niskog roda, svet kao da se klati na rubu uništenja – ali i za neke koje pripadaju Krvi. Kad Galgan i još nekoliko njih budu mrtvi, neće ostati niko da se pobuni kada se Surot Sebil Melderet bude proglasila caricom. Pokušavala je da ne razmišlja o novom imenu koje će uzeti. Razmišljanje o novom imenu pre nego što za to dođe vreme donosi nesreću.
Mršteći se, Galgan pogleda kartu raširenu ispred njih i jednim u crveno obojenim noktom dodirnu planine na južnoj obali Arad Domana. Surot nije znala kako se te planine zovu. Na karti je bio prikazan čitav Arad Doman i na njoj su bila tri belega, jedan crveni trougao i dva bela kruga, raspoređeni u jednoj dugoj liniji koja je vodila od severa ka jugu. „Jamada, da li Turan ima tačan podatak koliko je ljudi sišlo sa ovih planina i pridružilo se Ituraldeu kada je prešao u Arad Doman?“
Efraim Jamada takođe je bio umazan pepelom, pošto i on pripada Krvi, premda samo niskoj. Kosa mu je bila ošišana u zdelu i rep mesto da ima samo uzanu traku preko inače izbrijane glave. Samo su ljudi niskog roda za stolom, bez obzira na njihov čin, bili bez pepela na licima. Prosed i visok, u plavo-zlatnom oklopu, širokih ramena i uzanih kukova, na Jamadi se i dalje videlo kako je u mladosti bio lep čovek. „Po njegovom izveštaju, najmanje stotinu hiljada, kapetan-generale. Možda još upola toliko.“