Palata je mogla pripadati bilo kom velmoži koji voli tapiserije na kojima su prikazane bitke i crno-crvene podne pločice, samo što nigde nije bilo slugu. On ima sluge, mada među njima, nažalost, nema očiju i ušiju Crvenog ađaha, no da li očekuje da se ne vide kada nisu potrebne ili im je naredio da napuste te hodnike? Možda želi da izbegne da iko vidi dolazak šest Aes Sedai. Takvo razmišljanje vodilo je do misli koje nije želela da razmatra. Pomirila se s opasnostima pre nego što je otišla iz Bele kule. Nema nikakve svrhe da se opterećuje njima.
Odaja u koju ih je Tairenac uveo bila je prestona dvorana, u kojoj je prsten spiralno izrezbarenih crnih stubova nosio najverovatnije najveću kupolu palate, dok je njena unutrašnjost bila puna pozlate i pozlaćenih svetiljaka koje su visile na pozlaćenim lancima. Duž zakrivljenih zidova stajale su i visoke podne svetiljke. Sa obe strane dvorane stajalo je možda stotinak ljudi u crnim kaputima. Svi do jednog su nosili mač i zmaja. Bili su to ljudi strogih lica, podrugljivih lica, okrutnih lica. Pogledi su im bili usredsređeni na nju i na ostale sestre.
Tairenac ih nije najavio, već se samo pridružio ostalim Aša’manima i ostavio ih da same pređu dvoranu. I tu je pod bio popločan crvenim i crnim pločicama. Mora da Taim baš voli te boje. Taj čovek je sedeo u nečemu što se jedino može nazvati prestolom – ogromnoj stolici izrezbarenoj i pozlaćenoj kao nijedan drugi presto koji je u životu videla, postavljenoj povrh belog mermernog stepeništa. Pevara se usredsredi na njega – i to ne samo da bi izbegla sve te poglede ljudi koji mogu da usmeravaju. Mazrim Taim jednostavno je privlačio pogled. Bio je visok, izraženog kukastog nosa i zračio je telesnom snagom. Ali i nekakvom tamom. Sedeo je nogu prekrštenih u gležnjevima i s jednom rukom prebačenom preko debelog rukonaslona svog prestola, ali izgledao je kao da je spreman da svakoga časa prasne u nasilje. Zanimljivo, mada je njegov crni kaput bio izvezen plavo-zlatnim zmajevima koji su mu se uvijali po rukavima od lakata do orukavlja, nije nosio pribadače na okovratniku.
„Šest sestara iz Crvenog adaha“, reče kada one stadoše ispred postolja. Oči... Samo joj se čini da su Tairenčeve oči bile šila. „Očigledno da niste došle kako biste pokušale da nas sve smirite.“ Smeh se pronese prostorijom. „Zašto ste došle tražeći da razgovarate sa mnom?“
„Ja sam Pevara Tazanovni, Predstavnica Crvenog“, odgovori ona. „Ovoje Džavindra Dorejl, takođe Crvena Predstavnica. Ostale su Tarna Fejr, Desala Nevanče...“
„Nisam vas pitao kako se zovete“, hladno je prekide Taim. „Pitao sam vas – zašto ste došle.“
Ovo ne ide po dobru. Pođe joj za rukom da ne udahne duboko, premda je to želela. Delovala je hladno i staloženo, ali u sebi se pitala hoće li taj dan završiti prisilno vezana. Ili mrtva. „Došle smo da razgovaramo o vezivanju Aša’mana kao Zaštitnika. Naposletku, vi ste vezali pedeset jednu sestru. Protiv njihove volje.“ Najbolje je da mu odmah stavi do znanja kako je toga svesna. „Međutim, mi ne predlažemo da ikoga vežemo protiv njegove volje.“
Jedan visok, zlatokos čovek koji je stajao blizu postolja izrugnu joj se. „Zašto bismo dozvolili Aes Sedai da uzmu j...“ Nešto nevidljivo udari ga po glavi tako snažno da se on odlepi od poda pre nego što pade, očiju sklopljenih i krvareći iz nosa.
Jedan vitak čovek prosede kose i račvaste brade sagnu se da ga dodirne prstom po glavi. „Živ je“, reče ispravljajući se, „ali lobanja mu je naprsla, a vilica mu je slomljena.“ Kao da priča o vremenu. Niko od tih ljudi nije se ni mrdnuo da ga Izleći. Niko!
„Pomalo sam vešta u Lečenju“, reče Melara, prikupljajući suknje i već polazeći prema palom čoveku. „Mislim da je to dovoljno za ovo. Uz tvoju dozvolu.“
Taim odmahnu glavom. „Nemaš moju dozvolu. Ako Mišrejl preživi do mraka, biće Izlečen. Možda će ga bol naučiti da drži jezik za zubima. Kažete da vi hoćete da vezujete Zaštitnike? Crvene?“
Ta poslednja reč beše izgovorena s velikim prezirom, ali Pevara reši da na to ne obraća pažnju. Ali Tarnine oči mogle su sunce pretvoriti u ledenice. Pevara je progovarajući dodirnu po ruci kao znak da bude oprezna. „Crvene imaju iskustva s muškarcima koji mogu da usmeravaju.“ Žamor se začu među Aša’manima. Gnevan žamor. I to je zanemarila. „Mi ih se ne bojimo. Običaj je teško promeniti kao zakon, a nekada i teže, ali rešeno je da mi promenimo svoj običaj. Od sada Crvene sestre mogu da vezuju Zaštitnike, ali samo muškarce koji mogu da usmeravaju. Svaka sestra može da veže onoliko njih koliko joj je prijatno. Ako se Zelene uzmu kao primer, mislim da nije verovatno da bi to moglo biti više od trojice ili četvorice.“
„U redu.“
Pevara trepnu. To beše jače od nje. „U redu?" Mora da ga nije dobro čula. Nemoguće da je tako lako ubeđen.
Taimove oči kao da su joj probijale glavu. On raširi ruke, kao da joj se ruga. „A šta bi da ti kažem? Šta je pošteno – pošteno je? Na ravne časti? Prihvati u redu i pitaj ko hoće da bude vezan. Sem toga, moraš da se setiš jedne stare izreke. Neka gospodar haosa vlada.“ Odajom zagrme muški smeh.
Pevara nikada u životu nije čula za tu izreku. Od tog smeha se naježi.
REČNIK
Primedbe o datumima u ovom rečniku Tomanski kalendar (koji je sačinio Toma dur Ahmid) usvojen je otprilike dva veka posle smrti poslednjeg muškog Aes Sedai i beležio je godine posle Slamanja sveta (p.s.). U Troločkim ratovima uništeno je toliko zapisa da se po okončanju borbi razvila rasprava o tome koja je tačno godina po starom računanju. Novi kalendar, koji je predložio Tijam od Gazara, u slavu oslobađanja od troločke pretnje svaku godinu je beležio kao slobodnu godinu (s.g.). Gazarov kalendar bio je široko prihvaćen dvadeset godina po završetku ratova. Artur Hokving je pokušao da uspostavi novi kalendar, vezan za
osnivanje njegovog carstva (o.o., od osnivanja), ali njega koriste samo istoričari. Posle smrti i uništenja u Stogodišnjem ratu, treći kalendar je predložio Uren din Džubai Visokoletni Galeb, naučnik Morskog naroda, i to je faredski kalendar – prvi ga je usvojio tarabonski panarh Fared – s početkom od dogovorom određenog svršetka Stogodišnjeg rata, koji beleži godine nove ere (n.e.).
Aelfini Stvorenja ljudskog obličja ali sa zmijolikim odlikama, koja daju istinite odgovore na tri pitanja. Na svako pitanje odgovaraju istinito, iako je odgovor često nejasan, dok je postavljanje pitanja koja su u vezi sa Senkom veoma opasno. Njihovo tačno boravište je nepoznato, ali do njih se može stići preko ter’angreala, koji je nekada bio u posedu Majena, a poslednjih godina se čuva u Kamenu Tira. Postoje izveštaji u kojima se tvrdi kako se do njih može stići kroz Kulu Gendžei. Aelfini govore Starim jezikom, pominju ugovore i sporazume, i one koji ulaze pitaju da li nose gvožđe, muzičke instrumente ili oruđa koja mogu da stvore vatru. Vidite i Elfini.
Amajari Žitelji ostrvlja Morskog naroda vezani za kopno. Za njih zna malo ko osim Ata’an Mijera. Amajari su vešte zanatlije koje prave porcelan poznat kao porcelan Morskog naroda. Slede Vodeni put, koji vrednuje prihvatanje onoga što jeste a ne onoga što bi moglo biti. Neprijatno im je na pučini i plove po moru samo dok pecaju u malim čamcima, uvek pazeči da im je obala u vidokrugu. Njihov način življenja je veoma miroljubiv, te ne zahteva jak nadzor upravnika postavljenih iz redova Ata’an Mijera, a pošto Ata’an Mijere najviše vole život na moru, Amajari u suštini vladaju selima u skladu sa sopstvenim pravilima i običajima.