„Nije bilo potrebe da prestraviš to dete“, kaza Beriša, za divno čudo. „Polaznice treba voditi, a ne ubijati od batina.“ Što je veoma daleko od njenog viđenja zakona.
Katerina i Barasina ustremiše se skupa na Sivu, napeto je gledajući. Sada su ostale samo dve mačke, ali one koje umesto druge mačke vide samo miša.
„Misliš li sama poći s nama do Silvijane?“, upita je Katerina s krajnje neprijatnim smeškom na usnama.
„Zar nisi uplašena, Siva?" upita je Barasina pomalo podrugljivo. Iz nekog razloga malčice diže jednu ruku tako da se duge rese na njenom šalu zanjihaše. „Ti sama, a nas dve?“
Dvojica slugu stajali su kao kipovi, kao ljudi koji svim srcem žele da su bilo gde drugde i koji se nadaju da ih niko neće primetiti ako budu dovoljno nepomični.
Beriša nije bila ništa viša od Egvene, ali se ispravila i zategla šal oko sebe. „Pretnje su izričito zabranjene...“
„Je li ti Barasina pretila?“, tiho je prekide Katerina. Tiho, ali oštro kao čelik. „Samo te je pitala plašiš li se. Bi li trebalo da se plašiš?“
Beriša nelagodno obliznu usne. U licu preblede kao smrt, a oči je razrogačivala sve više i više, kao da gleda nešto što ne želi. „Ja... mislim da ću se prošetati po dvorištu“, naposletku progrca i udalji se ne skidajući pogled s dve Crvene. Katerina se tiho i zadovoljno nasmeja.
To je potpuno ludilo! Čak se ni sestre koje se međusobno mrze do srži ne ponašaju tako. Nijedna žena koja se prepušta strahu tako lako kao Beriša nikada ne bi ni mogla da postane Aes Sedai. U Kuli nešto nije kako treba. I to ozbiljno.
„Povedi je“, kaza Katerina i pođe uza stepenište.
Naposletku pustivši saidar, Barasina čvrsto zgrabi Egvenu za ruku i pođe za Katerinom. Nije bilo drugog izbora sem da prikupi svoju razdeljenu suknju i pođe ne otimajući se, ali za divno čudo, bila je ohrabrena i vedrog duha.
Ulazak u Kulu u njoj je zaista pobudio osećanje povratka kući. Beli zidovi s frizovima i tapiserijama i podne pločice jarkih boja bili su joj poznati kao kuhinja njene majke. Nekako i još poznatiji; prošlo je daleko više vremena otkad je videla majčinu kuhinju nego te hodnike. Svakim dahom upijala je snagu doma. Ali bilo je i neobičnosti. Sve podne svetiljke bile su zapaljene i začelo nije toliko kasno, ali nikoga nije videla. Čak i u gluvo doba noći, uvek ima nekoliko sestara koje klize niz hodnike. Urezalo joj se u pamćenje kada je jednom u sitne sate, trčeći da završi neki posao, ugledala jednu sestru i sa očajanjem pomislila da ona nikada neće biti tako skladna i dostojanstvena. Aes Sedai rade kada to one hoće, a ima Smeđih koje i ne vole da danju budu budne. Noću ima manje toga što ih ometa u izučavanju i manje toga što ih prekida dok čitaju. Ali u hodnicima nije bilo ni žive duše. Ni Katerina ni Barasina ništa nisu rekle dok su hodale hodnicima potpuno beživotnim, ako se izuzmu njih tri. Očigledno da je ta nema praznina sada uobičajena.
Kada stigoše do stepeništa od bledog kamena uvučenog u jednu nišu, naposletku se pojavi neka druga sestra, penjući se stepeništem s nižeg sprata. Punačka žena u jahaćoj haljini s crvenim prugama, usana koje su izgledale kao da se lako smeše, nosila je šal s dugim crvenim svilenim resama prebačen preko ramena. Katerina i ostale možda su nosile šalove da bi na pristaništu bile lako prepoznatljive – niko u Tar Valonu ne bi smetao ženi koja nosi šal s resama, a većina sveta se i drži podalje od njih, naročito muškarci – ali zašto ovde?
Guste crne obrve te pridošlice izviše se iznad jarkoplavih očiju kad ugleda Egvenu i ona podboči pesnice na pozamašnim bokovima, pustivši da joj šal spadne do lakata. Egveni se činilo da tu ženu nikada u životu nije videla, ali izgleda da obratno nije tačno. „Ma, pa to je mala Al’Verova. Nju su poslali u Severnu luku? Elaida će vas častiti za noćašnji posao; vala hoće. Ali pogledajte je. Vidite je samo kako stoji. Čovek bi pomislio da ste joj vas dve počasna pratnja. Pomislila bih da će jecati i kukati za milost.“
„Mislim da je još omamljena“, promrmlja Katerina, mršteći se postrance na Egvenu. „Izgleda da ne shvata u kakvim se okolnostima nalazi.“ Barasina je i dalje držala Egvenu za ruku, pa je na te reči snažno prodrma, ali Egvena se samo malčice zatetura i smesta joj uspe da povrati ravnotežu, ne gubeći spokojan izraz lica i potpuno zanemarujući preke poglede više žene.
„Zgranuta je“, kaza punačka Crvena klimajući glavom. Baš i nije zvučala kao da saoseća s njom, ali naspram Katerine, kao da jeste. „Viđala sam to ranije.“
„Kako ste prošle u Južnoj luci?“, upita Barasina.
„Ni izbliza tako dobro kao vi. Pošto su sve ostale skičale kao prasići kad se zaglave u plotu zato što nas je bilo dve, bojala šam se da ćemo uplašiti koga god da smo pokušavale da uhvatimo. Ali dobro je što smo tamo i bile nas dve voljne da razgovaramo jedna s drugom. I ovako smo uhvatile samo jednu divljakušu, i to ne pre nego što je pola lučkog lanca pretvorila u kuendilar. Na kraju smo skoro ubile zapregu terajući je galopom nazad, kao da smo – pa, kao da smo ulovile vaš plen. Zanika je to uporno zahtevala. Čak je kočijaša zamenila svojim Zaštitnikom.“
„Divljakuša“, prezrivo reče Katerina.
„Samo pola?“ U Barasininom glasu jasno se čulo olakšanje. „Onda Južna luka nije zaprečena.“
Melarine obrve opet se izviše kada shvati šta to znači. „Ujutro ćemo videti kako stvari tačno stoje“, lagano kaza, „kada spuste polovinu lanca koja je i dalje od gvožđa. Ostatak je ukočen kao, pa – kao poluga kuendilara. Što se mene tiče, čisto sumnjam da će bilo šta sem najmanjih plovila moći da se provuče.“ Zbunjeno odmahnu glavom. „Ali bilo je tu nečeg čudnog. I to više nego čudnog. Isprva nismo mogli da nađemo divljakušu. Nismo mogle da je osetimo kako usmerava. Nije blistala i nismo mogle da vidimo njeno tkanje. Lanac je samo počeo da beli. Da Arebisin Zaštitnik nije spazio čamac, možda bi završila i utekla.“
„Pametna Leana“, promrmlja Egvena i na tren čvrsto zatvori oči. Leana je sve pripremila pre nego što se približila luci, sve je izokrenula i prikrila svoju sposobnost. Da je i ona bila toliko pametna, verovatno bi utekla. Ali lako je biti vojskovođa posle bitke.
„Rekla je da se tako zove“, namršti se Melara. Ženine obrve, nalik na tamne gusenice, behu veoma izražajne. „Leana Šarif. Iz Zelenog ađaha. Dve veoma glupe laži. Desala je tamo dole šiba od glave do pete, ali ona ni da mrdne. Morala sam da izađem kako bih udahnula malo vazduha. Nikada nisam volela bičevanje, čak ni neke takve. Dete, znaš li kako joj je to pošlo za rukom? Umeš li da sakriješ svoje tkanje?“
O, Svetlosti! Misle da je Leana divljakuša koja se pretvara da je Aes Sedai. „Govori istinu. Umirivanje ju je koštalo bezvremenog izgleda, tako da sada deluje mlađe. Izlečila ju je Ninaeva al’Mera i pošto više nije pripadala Plavom, izabrala je novi ađah. Postavite joj pitanja na koja samo Leana Šarif zna odgovore...“ Kada joj se kugla od Vazduha pojavi u ustima, razjapivši ih toliko da joj vilica zaškripa, ona umuknu.
„Ne moramo da slušamo ove gluposti“, procedi Katerina.
Ali Melara pogleda Egvenu u oči. „To svakako zvuči besmisleno“, kaza trenutak kasnije, „ali valjda ne bi škodilo da se postavi nekoliko pitanja sem: ’Kako se zoveš?’“ U najgorem slučaju, razbiće dosadu ženinih odgovora. Katerina, da je odvedemo u ćelije? Ne usuđujem se da predugo ostavim Desalu samu sa onom drugom. Prezire divljakuše, a svim srcem mrzi žene koje tvrde da su Aes Sedai.“
„Ova neće još u ćelije“, odgovori Katerina. „Elaida hoće da je najpre odvedemo do Silvijane.“
„Pa, sve dok naučim tu caku od ovog deteta ili one druge.“ Prebacivši šal preko ramena, Melara duboko udahnu i pođe niz stepenište kao žena koju čeka mrzak posao. Ali pružila je Egveni malo nade za Leanu. Leana je sada „ona druga“, a ne više „divljakuša“.