... I bezoblično zalebde u tami između sveta budnih i Tel’aran’riod a, uzanim procepom između snova i stvarnosti, neizmernom prazninom ispunjenom s bezbroj treperavih tačkica svetlosti koje su snovi svih spavača na svetu. Lebdele su oko nje, u tom mestu gde ne postoji ni gore ni dole, koliko se pogled pruža, gaseći se kako se neki san završava i paleći se kada san počinje. Neke je prepoznavala na prvi pogled, znajući ime onoga ko ih sanja, ali nije mogla da vidi san koji je tražila.
Mora da razgovara sa Sijuan, koja sada vrlo verovatno već zna kakva se nedaća desila i koja možda neće moći da zaspi dok je iznurenost ne savlada. Pripremila se na čekanje. Tu nema osećaja protoka vremena; čekanje joj neće dosaditi. Ali mora smisliti šta da kaže. Otkad se poslednji put probudila, mnogo toga se promenilo. Mnogo toga je saznala. Tada je bila sigurna da će ubrzo umreti i da su sestre u Kuli ujedinjena vojska iza Elaide. A sada... Elaida misli da je ona zatočena. Te priče o tome da će ona ponovo biti polaznica nisu bitne; sve i da Elaida zaista veruje u to, Egvena al’Ver ne veruje. Niti smatra sebe zatočenicom. Prenela je bitku u samo srce Kule. Da u snu ima usne, nasmešila bi se.
1
Poslednji zvuci
Točak vremena se okreće i Doba dolaze i prolaze, ostavljajući za sobom sećanja koja prerastaju u legende. Legende blede i postaju mitovi, a i oni budu davno zaboravljeni kada naiđe Doba koje ih je izrodilo. U jednom od tih Doba, koje su neki zvali Treće doba – Doba koje tek treba da dođe, Doba davno prošlo – vetar se uzdigao nad skršenim planinskim vrhom zvanim Zmajeva planina. Taj vetar nije bio početak, jer obrtajima Točka vremena nema ni početka ni kraja. Ali bio je to jedan početak.
Rođen pod sjajem nabreklog tonućeg meseca, na visini na kojoj ljudi ne mogu da dišu, rođen posred uskomešalih struja grejanih ognjevima iz utrobe krezube planine, taj vetar je u početku bio zefir, ali je dobijao na snazi hrleći niz strme ijazuđene padine. Noseći s visina pepeo i vonj gorućeg sumpora, vetar je zavijao preko nenadanih snegom zastrtih brda koja su se dizala iz ravnice oko nemoguće visoke Zmajeve planine, zavijao i njihao krošnje u mraku.
Na istok je vetar hrlio, van brda i preko velikog tabora, čitavog sela od šatora i drvenih pločnika duž ulica od smrznutog blata i bljuzgavice, raskopanih od tragova kola i taljiga. Ubrzo će se zemlja raskraviti i poslednji snegovi nestati, a zameniće ih prolećne kiše i blato. Ako se tabor zadrži toliko. Premda je kasno, mnoge su Aes Sedai bile budne, u malim skupinama zaštićenim od prisluškivanja, i razgovarale su o onome što se te noći odigralo. Nemalo tih rasprava bilo je veoma živo, na korak od svađe, a neke su neosporno bile žučne. Da to nisu bile Aes Sedai, možda bi došlo i do mahanja pesnicama ili nečeg još goreg. Pitanje je bilo – šta sada? Sada već sve sestre znaju za vesti s rečne obale, mada su pojedinosti i dalje šture. Amirlin je u tajnosti lično otišla da zatvori Severnu luku, a njen čamac je nađen prevrnut u trsci. Malo je verovatno da je mogla da preživi nošena brzim i ledenim strujama reke Erinin, a ta se verovatnoća svakim satom sve više smanjivala, dok se sigurnost u to sve više povećavala. Amirlin Tron je mrtva. Sve i jedna sestra u taboru zna da sada njena budućnost a možda i njen život vise o koncu, a budućnost Bele kule ne treba ni spominjati. Šta da se radi? Ali glasovi zaćutaše i glave se digoše kada žestok nalet vetra pade na tabor, zanoseći šatorska krila kao barjake i zasipajući ga grudvama snega. Vazduh je bio ispunjen iznenadnim vonjem sumpora, koji je obznanjivao odakle je vetar došao, i veliki broj Aes Sedai tiho se pomolio protiv zla. Ali za tren oka vetar je prošao i sestre su se vratile svojim promišljanjima o budućnosti dovoljno sumornoj da bude prikladna oštrom, ali sve slabijem smradu što je ostao za vetrom.
Zavijao je vetar dalje ka Tar Valonu, sve snažnije i snažnije, šibajući preko vojnih logora blizu reke, gde su vojnici i njihovi pratioci spavali na zemlji, odjednom ostajući bez ćebadi, dok su se oni u šatorima naglo budili jer se platno trzalo, a ponekad i letelo u mrak kada su šatorski kočići izletali iz zemlje ili nategnuti konopci pucali. Natovarena kola ljuljala su se i prevrtala, a barjaci kruto izletali iz zemlje, stremeči kroz vazduh kao koplja koja su probadala sve što im se nađe na putu. Boreći se protiv uragana, ljudi su s mukom prilazili sapetim konjima, koji su se propinjali i njištali od straha, da ih smire. Niko nije znao ono što znaju Aes Sedai, ali jedak smrad sumpora kojim je ledeni noćni vazduh odisao činio se zlosutnim znamenjem, pa su se prekaljeni ljudi naglas molili jednako grozničavo kao golobradi momci. Logorski pratioci glasno su im se pridruživali u molitvama – kujundžije i potkivači, streladžije, pralje i švalje – sve ih je zgrabio iznenadni strah da nešto mračnije od crnila vreba u noći.
Zatezanje platna nad njenom glavom, na rubu da se pocepa, žamor glasova i njiska konja, dovoljno glasna da preseče zavijanje vetra, pomogli su Sijuan Sanče da se s mukom probudi po drugi put. Od naglog smrada gorućeg sumpora oči joj zasuziše, na čemu beše zahvalna. Egvena možda može da skine i navuče san na oči kao da obuva čarape, ali to ne važi za nju. Nakon što je naposletku naterala sebe da legne, teško je zaspala. Kada su vesti sa obale stigle do nje, bila je potpuno sigurna da neće da zaspi sem od krajnje iscrpljenosti. Molila se za Leanu, ali sve njihove nade počivale su na Egveninim plećima, tako da je izgledalo kao da su sve njihove nade raščerečene i ostavljene da se suše. Pa, iznurila je sebe živciranjem, brigom i koračanjem napred-nazad. Sada opet ima nade, pa se ne usuđuje da opet sklopi kapke kao od olova, iz straha da će utonuti u dremež i da se neće probuditi do podneva, ako i tada. Žestoki vetar se smirio, ali ljudska vika i njištanje konja nije.
Umorno zbaci ćebad sa sebe i teturavo ustade. Ležaj na kojem je spavala teško da je bio udoban, prostrt po platnom zastrtom tlu u uglu ne tako velikog četvrtastog šatora, ali došla je tu iako je morala da jaše da bi to uspela. Naravno, tada je bila toliko iznurena da samo što nije pala i vrlo verovatno da od jada nije bila pri čistoj svesti. Dodirnu ter’angreal u obliku uvrnutog prstena koji joj je visio s kožne vrpce oko vrata. Kada se prvi put probudila, jednako teško kao maločas, probudila se da bi ga izvadila iz svoje torbice. Pa, jad je sada poražen i to je sasvim dovoljno da je potera u pokret. Odjednom zevnu tako da joj vilice zaškripaše kao zarđale šarke zavesla. Jedva dovoljno. Čovek bi pomislio da je Egvenina poruka i činjenica da je Egvena živa i da može da pošalje poruku sve što je dovoljno da je prene iz te duboke iznurenosti. Ali izgleda da nije tako.
Usmeravajući jednu kuglu svetlosti dovoljno dugo da vidi gde je četvrtasta svetiljka na glavnoj šatorskoj pritki, zapali je jednom niti Vatre. Plamičak je odavao veoma bledu i treperavu svetlost. Bilo je i drugih svetiljki i fenjera, ali Garet stalno melje o tome koliko je malo ostalo ulja za svetiljke. Gorionik nije palila; Garet nije bio toliko škrt sa ugljem – do uglja se lakše dolazi – ali jedva da je osećala hladnoću u vazduhu. Namršti se na njegov ležaj, netaknut na drugoj strani šatora. Začelo je znao da je čamac otkriven i ko je bio u njemu. Sestre se najbolje što mogu trude da kriju tajne od njega, ali nekako u tome uspevaju daleko rede nego što to mahom misle. Često je iznenadi onim što zna. Da li je negde u mraku i priprema svoje vojnike da postupe po onome što Dvorana odluči, šta god to bilo? Ili je već otišao, napuštajući izgubljenu bitku? Ne više izgubljenu, ali on mora da toga nije svestan.
„Ne“, promrmlja, osećajući se nekako kao... izdajica... što je posumnjala u tog čoveka, čak i krišom, u sebi. On će i dalje biti tu u praskozorje, kao i svakog narednog praskozorja sve dok mu Dvorana ne naredi da ode. A možda i duže. Čini joj se da on neće ostaviti Egvenu bez obzira šta mu Dvorana zapovedi. Previše je on tvrdoglav i ponosan. Ne; nije to. Reč Gareta Brina je njegova čast. Kada je jednom da, neće je povući sve dok ne bude razrešen dužnosti, bez obzira na posledice po sebe. A možda, samo možda, ima i drugi razlog da ostane. O tome nije htela da razmišlja.