„Jeste.“ Koliko je Sijuan mogla da vidi, Lelejnino lice bilo je i dalje spokojno. „Obratila ti se u snovima? Ispričaj mi šta znaš o okolnostima u kojima se nalazi.“ Sijuan se osvrnu i pogleda zdepastog Zaštitnika. „Ne obraćaj pažnju na njega“, kaza joj Predstavnica. „Ima dvadeset godina kako ne čuvam tajne od Burina.“
„U snovima“, potvrdi Sijuan. Svakako nije imala namere da prizna kako je to bilo samo da bi je Egvena pozvala da dođe u Salidar u Tel’aran’riodu. Ne bi trebalo da ima taj prsten. Ako Dvorana sazna za njega, oduzeće joj ga. Smireno – makar prividno – ispričala je sve što i Mireli i ostalima, pa i više od toga. Ali ne sve. Nije ispričala za sigurnu izdaju. To mora da je došlo iz same Dvorane – niko drugi nije znao za nameru da se luke zatvore, izuzev žena uključenih u to – mada ko god da je odgovoran nije mogao znati da će izdati Egvenu, već samo da pomaže Elaidi, što je već samo po sebi dovoljna zagonetka. Zašto bi ma koja žena među njima želela da pomogne Elaidi? Od početka je bilo priča o Elaidinim tajnim poklonicama, ali ona je odavno odbacila takve zamisli. Sasvim je sigurno da sve do jedne Plave žarko žele da Elaida bude svrgnuta, ali sve dok ne bude otkrila koja je odgovorna, nijedna Predstavnica pa ni Plava neće saznati baš sve. „Sazvala je zasedanje Dvorane za sutra... ne, to je već danas, kada zazvoni na Poslednje“, završi. „U Kuli, u Dvorani Kule.“
Lelejna se zasmeja toliko da je morala da obriše suzu iz oka. „O, to je sjajno. Dvorana će zasedati takoreći Elaidi ispred nosa. Gotovo da bih volela da joj to mogu staviti do znanja, samo da bih joj videla izraz lica.“ Ali jednako iznenadno, ponovo se uozbilji. Lelejna je oduvekbila spremna za smeh, kada se za to odluči, ali u srži je oduvek bila ozbiljna. „Dakle, Egvena misli da se ađasi okreću jedan protiv drugoga. To mi zvuči gotovo nemoguće. Kažeš da je videla svega nekoliko sestara. Svejedno, to vredi proveriti sledeći put u Tel’aran’riodu. Možda neko može da vidi šta se može naći u odajama ađaha, umesto što se svi usredsređuju na Elaidinu radnu sobu.“
Sijuan se jedva suzdrža da se ne lecne. Nameravala je da lično potraži nešto u Tel’aran’riodu. Kad god ode u Kulu u Svetu snova, prikazuje se kao druga žena u drugačijoj haljini svaki put kada zamakne za neki ugao, ali sada će morati da bude još opreznija nego obično.
„Pretpostavljam da je razumljivo to što odbija pokušaj spasavanja, pa čak i za pohvalu – niko ne želi da bude još mrtvih sestara – ali veoma je opasno“, nastavi Lelejna. „Neće biti ni suđenja, pa čak ni šibanja? Šta li to Elaida pokušava? Da ne misli kako će je naterati da ponovo postane Prihvaćena? To mi deluje malo vero vatno. “ Međutim, malčice klimnu glavom, kao da razmišlja o tome.
Ovo se kreće u opasnom smeru. Ako sestre ubede sebe da znaju gde bi Egvena mogla biti, povećavaju se izgledi da će neko pokušati da je izbavi, bez obzira na to što je čuvaju Aes Sedai. Pokušaj oslobađanja na pogrešnom mestu mogao bi biti opasan koliko i pokušaj na pravom. Da stvari budu još gore, Lelejna nešto zanemaruje.
„Egvena je sazvala zasedanje Dvorane“, zajedljivo reče Sijuan. „Hoćeš li da se odazoveš?“ Odgovorila joj je prekorna tišina, na šta ona opet pocrvene. Neke stvari jesu pohranjene u srži.
„Naravno da ću se odazvati“, naposletku kaza Lelejna. Bila je to otvorena i neposredna izjava, ali ipak je malo zastala. „Čitava Dvorana će se odazvati. Egvena al’Ver jeste Amirlin Tron, i imamo više nego dovoljno snevačkih ter'angreala. Možda će objasniti kako to da veruje da se može odupreti i izdržati ako Elaida naredi da bude slomljena. To bih baš volela da čujem.“
„Zašto me onda pitaš hoću li ti biti verna?“
Mesto da odgovori, Lelejna samo nastavi da se lagano šeta po mesečini, pažljivo nameštajući šal. Burin ju je sledio, kao napola nevidljivi lav u mraku. Sijuan požuri da je sustigne, vodeći Noćni Ljiljan za sobom i izbegavajući kobiline pokušaje da joj opet oliže ruku.
„Egvena al’Ver je zakonita Amirlin Tron“, naposletku reče Lelejna. „Dok ne umre – ili dok ne bude umirena. Ako se bilo jedno bilo drugo dogodi, vratićemo se na to da će Romanda pokušavati da se dokopa štapa i ešarpe, a da ću je ja u tome ometati.“ Frknu. „Ta žena bi dovela do veće propasti nego Elaida. Nažalost, ima dovoljno podrške da i ona omete mene. Vratićemo se na to, samo što ćete ti i tvoje prijateljice biti verne meni ako Egvena umre ili ako bude umirena. I pomoći ćete meni da uprkos Romandi postanem Amirlin Tron.“
Sijuan se zaledi. Nijedna Plava ne bi bila iza one prve izdaje, ali sada bar jedna Plava ima razloga da izda Egvenu.
2
Dodir Mračnoga
Beonin se po navici probudila u praskozorje, mada joj se kroz zatvoreni ulaz tek malo svetlosti zore probilo u šator. Navike su dobra stvar kada je reč o dobrim navikama. Tokom godina naučila je sebe čitavom jednom nizu dobrih navika. Napolju je i dalje bilo pomalo sveže, ali ipak nije zapalila gorionik. Nije nameravala da se dugo zadržava. Usmeravajući na tren, upalila je mesinganu svetiljku, pa zagrejala vodu u belom ibriku i umila se za klimavim umivaonikom sa ogledalom stakla punog mehurova. U tom okruglom šatorčiću skoro sve je bilo klimavo, počevši od maleckog stola pa sve do uzanog ležaja – a jedini izdržljivi komad namešaja, stolica niskog naslona, bio je toliko grub kao da je došao iz najsiromašnije seljačke kuhinje. Ali navikla se da se snalazi. Nisu sve presude koje je donosila bile u dvorovima. I najbedniji zaselak zaslužuje pravdu. Da bi to postigla, spavala je u ambarima, pa čak i u oborima.
Lagano je obukla najbolju jahaću haljinu koju je imala uza se, od jednostavne sive svile, ali lepog kroja, pa je obula uske čizme koje joj sežu do kolena i onda majčinom četkom s drškom od belokosti počela da češlja dugu tamnozlatnu kosu. Odraz u ogledalu bio joj je neznatno iskrivljen. Iz nekog razloga, to joj je tog jutra išlo na živce.
Neko zagrebucka po šatorskom krilu privezanom preko ulaza i jedan čovek veselo pozva, s muranđanskim naglaskom: „Doručak, Aes Sedai, ako ti je drago.“ Ona spusti četku i otvori se ka Izvoru.
Nije unajmila ličnu služavku, tako da joj se često činilo da joj svaki obrok donosi neko drugi, ali setila se tog zdepastog prosedog čoveka koji se stalno smešio i koji je na njenu zapovest ušao u šator noseći poslužavnik pokriven belom tkaninom.
„Molim te, Evine, ostavi ga na stolu“, kaza ona i pusti saidar, a nagradi je još širi osmeh i duboki naklon nad poslužavnikom, pa onda još jedan pre nego što ode. Previše sestara zaboravlja na sitne ljubaznosti prema onima ispod sebe. Sitne ljubaznosti su mazivo svakodnevnog života.
Mrzovoljno odmeravajući poslužavnik, nastavi da četka kosu, što je za nju bio svojevrsni obred koji je obavljala dvaput dnevno i koji ju je smirivao. Ali umesto da joj tog jutra promicanje četke kroz kosu bude uteha, morala se naterati da završi svih stotinu poteza pre nego što je spustila na umivaonik četku, pored ukosnice i ručnog ogledala uparenih s njom. Nekada je mogla da uči brda strpljenju, ali to je od Salidara postajalo sve teže i teže. A od Murandije je postalo nemoguće. I stoga je pripremila sebe na to, baš kao što je pripremila sebe da ode u Belu kulu nasuprot veoma jakim željama svoje majke, navikla sebe da prihvati Kulinu strogost skupa sa učenjem. Kao devojka je bila tvrdoglava i uvek je želela nešto više. Kula ju je naučila da čovek može mnogo postići ako vlada sobom. Ponosila se tom sposobnošću.
Imala ona vlast nad sobom ili ne, bavljenje nad doručkom koji se sastojao od obarenih suvih šljiva i hleba pokazalo se jednako teškim kao četkanje. Šljive su se presušile, ili su možda bile prestare, tako da su se potpuno raspale u kašu prilikom barenja, a bilo je sasvim sigurno da joj je promaklo nekoliko crnih tačkica u kori hleba. Pokušala je da ubedi sebe da joj to pod zubima krčkaju samo ječam ili raž. Nije to bilo prvi put da jede hleb u kojem ima žiška, ali teško da u tome može da uživa. I čaj je nekog čudog ukusa, kao da je i on krenuo da se kvari.