„Moram da idem“, kaza im, pa se okrenu da od Tervejla prihvati Zimozebine uzde. Njegov visoki uškopljeni dorat bio je vitak, snažan i brz – pravi bojni at. Njena smeđa kobila bila je zdepasta i ne preterano brza, ali ona je oduvek više cenila izdržljivost nego brzinu. Zimozeba istrajava čak i dugo pošto viši, navodno snažniji konji klonu od umora. Zadenuvši stopalo u stremen, zastade držeći se za visoku jabuku i unjkaš. „Dve sestre su mrtve, Ašmanaila, i to obe Plave. Nađi sestre koje su ih poznavale i otkrij šta im je još zajedničko. Da bi pronašla ubicu, moraš da slediš povezanosti." „Beonin, čisto sumnjam da će to odvesti do Aša’mana.“
„Najvažnije je da se ubica otkrije“, odgovori ona i vinu se u sedlo, pa okrenu Zimozebu pre nego što druga žena stiže da nastavi. Beše to nagao prekid razgovora – i neljubazan – ali ona više nema ništa pametno da kaže, a vreme kao da je sada pritiska. Sunce je u potpunosti izronilo iznad obzorja i penje se preko neba. Nakon što je toliko vremena prošlo, sada se zaista oseća kao da je pod teškim pritiskom.
Jahanje do zemljišta odvojenog za odlaske prilikom Putovanja trajalo je kratko, ali već je desetak Aes Sedai čekalo u redu ispred visokog platnenog zida. Neke od njih vodile su konje držeći ih za uzde, neke su bile bez plaštova, kao da očekuju da će se ubrzo naći u zatvorenom prostoru, a jedna ili dve su iz nekog razloga nosile šalove. Otprilike polovinu njih pratili su Zaštitnici, a nekoliko ih je nosilo svoje plaštove koji menjaju boje. Jedino što je svim sestrama bilo zajedničko beše to da su sve blistale od Moći. Naravno, Tervejl nije izrazio iznenađenje zbog njihovog odredišta, ali još važnije od toga bilo je što se kroz zaštitničku vezu i dalje osećao nepokolebljivi spokoj. Veruje joj. Srebrnasti blesak javi se između zidova i nakon vremena dovoljnog da se lagano izbroji do trideset dve Zelene, koje ne mogu same da otvore kapiju, zajedno uđoše, a za njima četiri Zaštitnika koji su vodili konje. Običaj privatnosti već je počeo da važi za Putovanje. Sem ako ti neka sestra ne dozvoli da vidiš kako tka kapiju, pokušaj da saznaš kuda ide računa se kao ravan otvorenom pitanju i guranju nosa u njena posla. Beonin je strpljivo čekala na Zimozebi, dok se Tervejl na Čekiću nadnosio nad njom. Bar su tu sestre poštovale njenu namaknutu kapuljaču. Ili možda imaju svoje razloge da žele tišinu. Bilo kako bilo, nije morala ni s kim da priča. U tom trenutku, to bi bilo neizdrživo.
Red pred njom brzo se smanjivao i ubrzo ona i Tervejl sjahaše na početku daleko kraćeg reda, koji se sastojao samo od tri sestre. On zadiže debelo šatorsko krilo prebačeno preko ulaza kako bi ona prva ušla. Zid od platna razapetog između visokih stubova uokvirivao je prostor stranica od skoro dvadeset koraka, gde je zemlja bila pokrivena zaleđenom bljuzgavicom, a neravno tle izbrazdano otiscima stopala i kopita jednih preko drugih, i u sredini rasečeno pravom i oštrom linijom, kao povučenom brijačem. Sve koriste sredinu. Tie se malčice belasalo, možda kao nagoveštaj početka novog otapanja koje će sav taj led opet pretvoriti u bljuzgavicu i blato, a ono će se vrlo verovatno opet zalediti. Proleće tu stiže kasnije nego u Tarabonu, ali ipak samo što nije.
Čim Tervejl pusti šatorsko krilo da padne preko ulaza, ona prigrli saidar i izatka Duh nežno skoro kao da ga mazi. To tkanje je opčinjava, jer je otkriće nečega što je smatrano zanavek izgubljenim i začelo je najveće od svih otkrića Egvene al’Ver. Svaki put kada bi ga tkala, osećala je divljenje, koje joj je bilo tako poznato kao polaznici, pa čak i kao Prihvaćenoj, a nije ga osetila otkad je dobila šal. Nešto novo i čudesno. Uspravna srebrnasta linija pojavi se ispred nje, tačno povrh belega u zemlji, i iznenada postade procep koji se proširi, a pogled koji se kroz njega pružao kao da se zavrte sve dok se ona ne nađe pred četvrtastom rupom u vazduhu, većom od dva sa dva koraka, kroz koju su se videli hrastovi debelih i širokih grana zastrtih snegom. Lagani povetarac dunu kroz kapiju i zatalasa joj plašt. Često je uživala u šetnji tim gajem, ili u sedenju na nekoj od niskih grana i čitanju satima i satima, mada nikada po snegu.
Tervejlu taj prizor nije bio poznat, te on stoga prolete kroz kapiju s mačem u ruci, cimajući Čekića za sobom, a kopita bojnog ata na drugoj strani digoše oblačiće snega. Ona laganije pođe za njima i skoro nevoljno pusti da se tkanje raspline. Zaista je čudesno.
Zateče Tervejla kako gleda u ono što se u daljini dizalo iznad krošnji – debeo beli toranj koji se upire ka nebu. Bela kula. Lice mu je bilo mirno i bezizražajno, ali kao da je i veza bila ispunjena tim mirom. „Reko bi’ da nameravaš nešto opasno, Beonin.“ I dalje je držao golo sečivo, premda ga je spustio.
Ona ga uhvati za levu ruku. To bi trebalo da je dovoljno da ga uveri kako je sve u redu; nikada mu ne bi ometala ruku koju vitla mačem da ima neke prave opasnosti. „Ništa opasnije nego što je ne...“
Reči je izdaše kada ugleda ženu nekih tridesetak koraka daleko od nje, kako lagano hoda prema njoj kroz gaj pun ogromnog drveća. Mora da se pre toga krila iza nekog stabla. Bila je to Aes Sedai u staromodnoj odeći, prave sede kose, koja joj se prosipala niz leđa sve do pojasa, a mrežica od srebrne žice ukrašena biserjem držala ju je da joj ne pada preko lica. Ali to lice jakih crta, tamnih kosih očiju i kukastog nosa bilo je jasno prepoznatljivo. Prepoznatljivo – ali Turanin Mergadon umrla je kada je Beonin bila Prihvaćena. U pola koraka, žena nestade.
„Šta je bilo?“ Tervejl se munjevito okrete dižući mač i zureći u smeru u kojem je ona gledala. „Šta te je uplašilo?“
„Mračni, on dodiruje svet“, tiho mu odgovori. To je nemoguće! Nemoguće, ali ona nije sklona tome da joj se pričinjavaju stvari. Videla je to što je videla. To što je drhtala nikakve veze nije imalo sa snegom u koji je utonula do gležnjeva. Tiho se molila. Nemo se molila. Neka me Svetlost obasjava do kraja života i neka me zakloni Tvorčeva ruka sigurnom i izvesnom nadom u spasenje i ponovno rađanje.
Kada mu je kazala kako je videla sestru koja je mrtva već duže od četrdeset godina, on to nije ni pokušao da predstavi kao pričinu, već je samo i sam promrmljao molitvu sebi u bradu. Ali nije osećala strah u njemu. U sebi mnogo, ali ne i u njemu. Mrtvi ne mogu da uplaše čoveka koji svaki dan doživljava kao svoj poslednji. Ali nije bio toliko krvoločan kada mu je otkrila šta namerava. To jest, delimično. Ispričala mu je to gledajući u ručno ogledalo i veoma pažljivo tkajući. Nije bila umešna kada je o Varki reč koliko bi volela da bude. Lice u ogledalu promeni se u trenu kada tkanje pade na nju. Promena nije bila velika, ali to lice više nije bilo lice jedne Aes Sedai, više nije bilo lice Beonin Marinije, već samo neke žene koja blago podseća na nju, premda daleko bleđe kose.
„Zašto želiš da dođeš do Elaide?“, on je sumnjičavo upita. Odjednom se kroz vezu pronese osećaj oštrine. „Nameravaš da joj se približiš, pa da spustiš Varku, da? Napašće te i... Ne, Beonin. Ako se to već mora učiniti, pusti mene. Previše je Zaštitnika u Kuli da ih ona sve zna, a nikada neće očekivati da je Zaštitnik napadne. Zabiću joj nož u srce pre nego što shvati šta se dešava.“ A onda pokaza kako bi to učinio – kratko sečivo pojavi mu se u desnici brzinom munje.
„Tervejle, to što moram, moram sama.“ Izvrćući Varku i vezujući je, pripremi još nekoliko tkanja čisto za slučaj da stvari pođu po zlu, pa i njih izvrnu i onda poče još jedno, veoma složeno tkanje koje položi na sebe. To će tkanje prikriti njenu sposobnost usmeravanja. Oduvek se pitala zašto neka tkanja, kao što je varka, može da stavi na sebe, dok je to nemoguće s drugima, kao što je Lečenje. Kada je kao Prihvaćena postavila to pitanje, Turanina joj je onim svojim dubokim i upečatljivim glasom odgovorila: „Dete, to ti je kao da pitaš zašto je voda mokra a pesak suv. Bolje se usredsredi na ono što je moguće, nego na stvari koje to nisu.“ Dobar savet, ali taj drugi deo nikada nije mogla da prihvati. Mrtvi hode. Neka me Svetlost obasjava do kraja života... Priveza poslednje tkanje i skide svoj prsten Velike zmije, pa ga tutnu u torbicu za pojasom. Sada može da stane pored ama baš svake Aes Sedai i da je niko ne prepozna. „Uvek si mi verovao da znam šta je najbolje“, nastavi. „Veruješ li mi i dalje?“