„Zvala si me, majko?“, hladno upita Tarna, zatvarajući vrata za sobom. U njenom glasu nije bilo nepoštovanja; žutokosa žena je po prirodi bila hladna, a njene plave oči ledene. Elaidi to ne smeta – ali ide joj na živce što je jarkocrvena ešarpa Čuvarke oko Tarninog vrata tek nešto šira od obične trake. Njena bledosiva haljina na sebi je imala toliko crvenih pruga da je bilo očigledno kako se ponosi svojim ađahom, pa zašto joj je onda ešarpa tako uzana? Ali Elaida u tu ženu ima veliko poverenje, što je u poslednje vreme prava retkost.
„Tarna, kakve su vesti iz luke?“ Nije bilo potrebe da naglašava na koju luku misli. Samo za Južnu ima neke nade da će ostati u upotrebi bez obimnih popravki.
„Samo plovila s najplićim gazom mogu da uplove“, odgovori Tarna prelazeći preko tepiha da stane ispred pisaćeg stola. Kao da je razmatrala mogućnost hoće li pasti kiša. Nju ništa ne dotiče. „Ali ostali se smenjuju u privezivanju brodova uz deo lanca koji je sada od kuendilara, tako da mogu da pretovaruju tovare na barke. Brodski kapetani kukaju, a i traje znatno duže, ali za sada možemo tako da se snalazimo.“
Elaida stisnu usne i zadobova prstima po stolu. Za sada. Ne može ni da počne da popravlja luku dok se pobunjenice naposletku ne uruše. Hvala Svetlosti, još nisu napale. To će možda samo početi s vojnicima, ali sestre će začelo biti uvučene u sukob, što one moraju da izbegavaju koliko i ona. Ali s rušenjem lučkih kula, što bi zbog popravki bilo neophodno, luke bi postale otvorene i bespomoćne, a to bi moglo uzrokovati očajničke postupke. Svetlosti! Borba se mora izbeći, ako je to uopšte moguće. Njihovu vojsku namerava da stopi s Gardom Kule, čim shvate da je sve gotovo i čim se vrate u Kulu. Delimično na Gareta Brina već gleda kao na čoveka koji će u njeno ime zapovedati Gardom Kule. Beskrajno bolji čovek za visokog zapovednika nego što je Džimar Čubajn. Svet će tada shvatiti koliki je uticaj Bele kule! Ne želi da se njeni vojnici međusobno ubijaju, ništa više nego što želi da Kula bude oslabljena time što će Aes Sedai ubijati jedne druge. Pobunjenice su njene koliko i one u Kuli – i namerava da ih natera da to priznaju.
Uzevši prvi list sa hrpe izveštaja, brzo pređe pogledom preko njega. „Izgleda da ulice još nisu očišćene, uprkos mom izričitom naređenju. Zašto?“
Nelagodna iskra sinu u Tarninim očima; beše to prvi put da je Elaida vidi uznemirenu. „Ljudi se plaše, majko. Ne izlaze iz kuća ako ne moraju, a i tada veoma nevoljno. Kažu da viđaju mrtve kako hodaju ulicama.“
„Je li to potvrđeno?“, tiho upita Elaida. Odjednom se sledila. „Ima li sestara koje su to videle?“
„Koliko ja znam, nijedna iz Crvenog.“ Ostale su bile spremne da razgovaraju s njom kao sa Čuvarkom, ali ne otvoreno i ne u poverenju. Kako će to pod Svetlošću zaceliti? „Ali ljudi u gradu su nepokolebljivi. Videli su to što su videli.“
Elaida lagano spusti taj list hartije na jednu stranu stola. Dođe joj da se strese. Tako dakle. Pročitala je sve što je mogla da nađe u vezi s Poslednjom bitkom, pa čak i radove i Proricanja tako drevna da nikada nisu prevedena sa Starog jezika, a nalazila su se pod pokrovom prašine u najmračnijim krajevima biblioteke. Mali Al’Tor bio je vesnik, ali sada izgleda da će Tarmon Gai’don nastupiti pre nego što je to iko mislio. Neka od tih drevnih Proricanja, iz prvih dana Kule, kažu da je pojava mrtvih upravo prvi znak – rasenjivanje stvarnosti koje nastupa kako se Mračni pribira. Ubrzo će biti još gore.
„Neka Garda Kule izvuče sve sposobne ljudi iz njihovih kuća, ako treba“, mirno naredi. „Hoću da te ulice budu očišćene – i hoću da čujem da je danas postignut napredak. Danas!“
Ženine blede obrve iznenađeno se izviše – ipak jeste izgubila svoju uobičajenu ledenu vlast nad sobom – ali sve što je rekla bilo je, naravno: „Kako zapovedaš, majko.“
Elaida je zračila spokojem, ali bila je to lakrdija. Šta će biti, biće. A ona se i dalje nije dokopala malog Al’Tora. Kad se samo seti da ga je nekada imala u šaci! Da je to samo tada znala. Proleta bila Alvijarin i onaj triput prokleti proglas koji anatemiše sve koji mu priđu, sem preko Kule. Opozvala bi ga, samo kada to ne bi delovalo kao slabost, a šteta je u svakom slučaju već tolika da se ne može tako lako popraviti. Ipak, uskoro će opet imati Elejnu u šaci, a kraljevska kuća Andora ključna je za pobedu u Tarmon Gai’donu. To je odavno Prorekla. A vesti o pobuni protiv Seanšana koja zahvata Tarabon bile su veoma prijatne za čitanje. Nije baš sve klupko trnja koje je sa svih strana bode.
Čitajući drugi izveštaj, namršti se. Niko ne voli tunele za odvod otpadnih voda, ali oni su jedna trećina gradskog krvotoka, dok su druge dve trećine trgovina i čista voda. Bez tih odvoda, Tar Valon bi podlegao pred desetinama bolesti, koje bi prevazišle sve što bi sestre mogle da učine, a ne treba ni spominjati to da bi postao još smrdljiviji nego što je sada, od sveg onog smeća koje truli po ulicama. Mada je trgovina sada svedena na najmanju moguću meru, voda i dalje utiče na uzvodnom kraju ostrva i razvodi se do vodotornjeva širom grada, a onda odatle do vodoskoka, kako ukrasnih, tako i običnih česama, koje svi mogu slobodno da koriste – ali sada izgleda kao da su otpadni odvodi na nizvodnom kraju ostrva skoro zapušeni. Umočivši pero u mastionicu, napisa HOĆU DA SE OVO DO SUTRA OČISTI pri vrhu stranice i potpisa se ispod toga. Ako činovnici imaju makar malo mozga, s tim poslom se već krenulo, ali ona nikada nije bila mišljenja da činovnici imaju makar zrnce pameti.
Od narednog izveštaja izvi obrve. „Pacovi u Kuli?“ To je više nego ozbiljno'. To je trebalo da bude na vrhu! „Tarna, neka neko proveri zaštite.“ Te zaštite drže otkad je Kula podignuta, ali možda su nakon tri hiljade godina oslabile. Koliko li su tih pacova zapravo uhode Mračnoga?
Kucanje se začu na vratima, a tren kasnije vrata se otvoriše i jedna dežmekasta Prihvaćena po imenu Anemara uđe i raširi suknje padajući u dubok naklon. „Ako ti je volja, majko, Felaana Sedai i Negaina Sedai dovele su ti jednu ženu koju su zatekle kako luta Kulom. Kažu da hoće da podnese molbu Amirlin Tron.“
„Anemara, reci joj da sačeka i ponudi joj čaj“, preko joj reče Tarna. „Majka je zauzeta...“
„Ne, ne“, prekide je Elaida. „Pusti ih unutra, dete. Pusti ih.“ Predugo je prošlo otkad je neko došao da joj uputi molbu. Nosi se mišlju da je usliši, o čemu god da je reč, ako nije previše besmislena. Možda će to opet pokrenuti bujicu. A predugo je prošlo otkad je neka sestra došla pred nju a da nije pozvana. Možda će dve Smeđe okončati i tu sušu.
Ali u prostoriju uđe samo jedna žena, pažljivo zatvarajući vrata za sobom. Sudeći po njenoj svilenoj jahaćoj haljini i lepom plaštu, reč je o plemkinji ili uspešnoj trgovkinji, a njeno samouvereno držanje samo potvrđuje tu pretpostavku. Elaida je bila sasvim sigurna da je nikada u životu nije videla, ali bila je nečeg poznatog u vezi s njenim licem uokvirenim kosom bleđom i od Tarnine.
Elaida ustade i obiđe sto, ruku pruženih i sa neuobičajenim osmehom na licu. Pokusa da učini da izgleda kao da joj želi dobrodošlicu. „Kako shvatam, imaš molbu za mene, kćeri. Tarna, sipaj joj čaj.“ Srebrni čajnik na srebrnom poslužavniku ostavljenom na jednom stočiću mora da je makar mlak.
„Molba, to sam im rekla kako bi me pustile da stignem do tebe bez modrica, majko“, odgovori joj žena s tarabonskim naglaskom i pade u naklon, a na pola naklona lice joj odjednom postade lice Beonin Marinje.
Grleći saidar, Tarna smesta izatka štit oko nje, ali Elaida se samo podboči.
„Beonin, malo je reći da sam iznenađena time što si se usudila da se pojaviš preda mnom.“