Dok su se Majenci i Geldanci širili u red, kao i većina Seanšana u njihovim jarkim oklopima s njihove strane, Perin i Berelajn pođoše prema Talanvoru i dvojici oklopljenih Seanšana pored njega, jednom s tri tanke plave perjanice na onom lakiranom šlemu koji tako podseća na glavu neke bube, a drugom s dve. Pođoše i sul’dam i damane. Sastadoše se posred livade, okruženi divljim cvećem i tišinom, šest koraka razdvojeni jedni od drugih.
Dok je Talanvor terao konja u stranu tako da se nađe između dve skupine, oklopljeni Seanšani skidoše kalpake rukama u oklopnim narukvicama prugastim kao i ostatak njihovih oklopa. Ispod kalpaka s dve perjanice pokaza se žutokosi čovek s pet-šest ožiljaka preko četvrtastog lica. Reč je bila o prekaljenom čoveku, koji je za divno čudo odisao mirisom što je govorio da mu je nešto smešno, ali Perina je više zanimala ova druga. U sedlu dorata uvežbanog za rat, ako se Perin imalo razume u konje, bila je žena, visoka i plečata za ženu, mada inače vitka, ali ne mlada. Duž slepoočnica, njena inače kratka, gusta i kovrdžava crna kosa bila je proseda. Puti mrke kao dobra zemlja crnica, imala je svega dva ožiljka, pri čemu jedan preko levog obraza. Drugi, koji joj se pružao preko čela, prelazio joj je i preko dela desne obrve. Neki ljudi misle da su ožiljci znak prekaljenosti, ali Perinu se čini da što manje ožiljaka imaš, to više znaš šta radiš. Lahor je nosio njen miris pun samopouzdanosti.
Pogled joj polete prema barjacima koji su se lenjo mreškali na vetru. Učini mu se da joj se pogled na tren zadrža na crvenom orlu Maneterena, pa opet na zlatnom jastrebu Majena, ali svejedno se vrlo brzo spusti na njega. Izraz lica nije joj se ni za dlaku promenio, ali kada je primetila njegove žute oči, u miris joj je ušlo nešto neprepoznatljivo, nešto oštro i neumoljivo. A kada u petlji za njegovim pojasom ugleda teški kovački čekić, taj čudni miris postade još jači.
„Predstavljam vam Perina t’Bašera Ajbaru, lorda od Dve Reke, vazalnog gospodara kraljice Alijandre od Geldana“, obznani Talanvor pokazujući ka Perinu. Tvrdio je da se Seanšani drže svečanog ophođenja kao pijan plota, ali Perin nije imao predstave jesu li to seanšanski običaji ili nešto iz Andora. Što se njega tiče, Talanvor je sve to mogao i da izmisli. „Berelajn sur Pendrag Peron, Prva od Majena, Blagoslovena Svetlošću, Branitelj talasa, Visoko sedište kuće Peron.“ Poklonivši se njima, on prebaci uzde u drugu ruku i pokaza ka Seanšanima. „Predstavljam vam general-barjaktarku Tajli Kirgan iz Svepobedničke vojske, u službi carice Seanšana. Predstavljam vam kapetana Bakajara Mišimu iz Svepobedničke vojske, u službi carice Seanšana.“ Još jedan naklon, pa Talanvor okrenu zelenka i vrati se na mesto pored barjaka. Lice mu beše sumorno kao Aramovo, ali od njega je dopirao miris nade.
„Drago mi je što te nije nazvao i vučjim kraljem, milostivi“, otegnutim glasom reče general-barjaktarka. Koliko je otezala dok govori, Perin je morao da načulji uši kako bi razabrao šta priča. „U suprotnom, pomislila bih da je nastupio Tarmon Gai’don. Znaš li Zmajska proročanstva? Kada vučji kralj ponese čekić, po tome će poslednji dani biti znani. Kada se lisica oženi gavranom i kada ratne trube zaduvaju. Što se mene tiče, tu drugu rečenicu nikada nisam razumela. A ti, moja gospo? Sur Pendrag. To bi trebalo da znači od Pendraga’?“
„Moja porodica potice od Artura Pendraga Tarneala“, odgovori Berelajn, uzignute glave. Lahor donese dašak ponosa između strpljenja i parfema. Saglasili su se da će samo Perin da priča – trebalo je da njena uloga bude da kao prelepa mlada vladarka zaseni Seanšane, ili bar da time obezbedi uverljivost Perinu – ali pretpostavljao je da mora odgovoriti na neposredno pitanje.
Tajli klimnu kao da je upravo takav odgovor očekivala. „To znači da si dalja rođaka carske porodice, moja gospo. Nema sumnje da će ti carica, neka bi živela večno, ukazati počast – bar ako ne budeš polagala pravo na Hokvingovo carstvo.“
„Jedino na Majen polažem pravo“, ponosno odvrati Berelajn. „I to ću braniti sve do poslednjeg daha.“
„Nisam došao ovamo da bih pričao o Proročanstvima, Hokvingu ili vašoj carici“, razdraženo reče Perin. Po drugi put za svega nekoliko trenutaka one boje pokušaše da mu se sliju u glavu, ali ih on rasprši. Nema vremena za to. Vučji kralj? Da vukovi mogu da se smeju, Skakač bi se na to grohotom zasmejao. Svaki vuk. Svejedno, naježio se. Nije znao da ga Proročanstva pominju. A njegov čekić je vesnik Poslednje bitke? Ali ništa sem Faile nije bitno. Samo ona. I šta god da je potrebno kako bije oslobodio. „Dogovor je bio da ovom sastanku ne prisustvuje više od tridesetoro ni na jednoj strani, ali ti imaš ljude u šumi oko nas. Mnogo ljudi.“
„Kao i ti“, primeti Mišima cereći se tako široko da mu se iskrivi jedan beli ožiljak koji se spajao s krajičkom usana, „ili ne bi znao za naše.“ Otezao je još gore od nje.
Perin nije skidao pogled sa general-barjaktarke. „Sve dok su i jedni i drugi u šumi, postoji mogućnost da dođe do nesreća. Ne želim nikakve nesreće. Hoću da spasem ženu od Šaidoa.“
„A kako predlažeš da izbegnemo nesreće?“, upita Mišima, besposleno se igrajući uzdama. Zvučao je kao da to pitanje nije hitno. Izgleda da je Tajli bila zadovoljna time da on priča dok ona posmatra Perina. „Zar bi trebalo da ti verujemo ako prvi povučemo ljude, ili ti da veruješ nama ako mi zatražimo od tebe da najpre ti to učiniš? Na visinama, sve su staze popločane bodežima. Nema mnogo prostora za poverenje. Pretpostavljam da bismo i jedni i drugi mogli istovremeno narediti svojim ljudima da se povuku, ali možda će jedna strana varati.“
Perin odmahnu glavom. „Moraćeš da mi veruješ, general-barjaktarko. Nemam nikakvog razloga da želim da te napadnem ili zarobim, a imam sve razloge da to ne činim. Ne mogu biti siguran da je isto s tobom. Možda pomisliš da je zarobljavanje Prve od Majena vredno malecke izdaje.“ Berelajn se tiho zasmeja. Vreme je za granu. Ne samo da bi primorao Seanšane da prvi izađu iz šume, već i da bi ih ubedio kako im je potrebno ono što on može da im ponudi. On uspravi granu na sedlu ispred sebe. „Pretpostavljam da su vaši ljudi dobri vojnici. Moji nisu vojnici, mada su se borili protiv Troloka i Šaidoa i dobro se pokazali i protiv jednih i protiv drugih.“ Uhvativši granu za podnožje, diže je visoko iznad glave, tako da oguljene strane budu gore i okrenute levo i desno. „Ali oni su navikli da love lavove, leoparde i divlje mačke što se spuštaju s planina kako bi lovili naša stada, kao i divlje veprove i medvede, a to je lovina koja ume da lovi lovca, i to u šumama koje se ne razlikuju preterano od ove.“
Grana se silovito trznu u njegovoj pesnici uvučenoj u oklopnu rukavicu kada je pogodiše dva udarca, a da ni otkucaj srca nije prošao između njih, tako da mu čitava ruka zadrhta. On spusti granu i pokaza dve strele za probijanje oklopa, čije su glave nalik dletima u potpunosti probile tvrdo drvo sa obe strane. Tri stotine koraka je veliko rastojanje za takvu metu, ali on je odabrao Džondina Barana i Džorija Kongara da odapnu te strele. Oni su najbolji koje ima. „Ako dođe do toga, tvoji ljudi neće ni videti ko ih ubija, a ti oklopi ne vrede mnogo protiv dvorečkog dugog luka. Nadam se da neće doći do toga.“ Svom svojom snagom, on hitnu granu u vazduh.
„Očiju mi!“, viknu Mišima i ruka mu polete ka maču dok je istovremeno pokušavao da potera dorata unazad i gleda i Perina i granu. Kalpak mu s jabuke sedla pade na travu.
General-barjaktarka ni prstom ne mrdnu prema maču, mada i ona pokuša da istovremeno gleda i Perina i granu. Bar isprva. A onda pogledom nastavi da prati samo granu dok je ova nastavljala da se uspinje, sve dok se nije našla na visini od stotinu stopa, tačno između njih. Granu odjednom obuhvati ognjena kugla, tako usijana da Perin oseti toplotu kao iz otvorenog ložišta. Berelajn rukom zakloni lice. Tajli je samo zamišljeno gledala.