„Boriću se rame uz rame sa vešticama“, odgovori jedan vižljasti Tarabonac, pa čak i zajedno sa onim Aša'manima o kojima stalno slušamo, ako se bore protiv Seanšana. Ili u Poslednjoj bici. A boriću se protiv svakog koji kaže da grešim.“ Ošinu pogledom oko sebe, kao da je spreman da to počne na licu mesta.
„Izgleda da će se stvari odvijati kako ti želiš, moj gospodaru kapetane zapovedniče“, reče mu Trom, klanjajući se znatno dublje nego Valdi. „Bar u izvesnoj meri. Ko je taj koji može da kaže šta će se desiti za sat vremena, a kamoli sutra?“
Galad samog sebe iznenadi smehom. Još od juče bio je ubeđen da se nikada više neće nasmejati. „To je loša šala, Trome.“
„Zakon je takav. A Valda je doneo proglas. Sem toga, imao si hrabrosti da kažeš ono što su mnogi mislili, ali su ćutali – među njima i ja. Tvoje namere su bolje za Decu nego bilo šta što sam čuo otkako je Pedron Nijal umro.“
„Svejedno je to loša šala.“ Šta god da u zakonu piše, taj deo je zanemarivan još od Stogodišnjeg rata.
„Videćemo šta Deca imaju da kažu o tome“, odgovori Trom i isceri se, „kada zatražiš od njih da nas slede u Tarmon Gai'don da bismo se borili rame uz rame sa vešticama.“
Ljudi opet stadoše da tapšu po ramenima, još snažnije nego zbog njegove pobede. Isprva tek nekolicina, ali pridruživalo im se sve više njih, sve dok svi do jednog – uključujuči i Troma – nisu odobravali. To jest, svi do jednog, sem Kašgara. Duboko se poklonivši, Saldejac mu je obema rukama pružao sečivo obeleženo čapljom u kaniji.
„Moj gospodaru kapetane zapovedniče, ovo je sada tvoje.“
Galad uzdahnu. Nadao se da će ta budalaština zamreti pre nego što stignu do logora. Povratak tamo dovoljno je velika glupost i bez dodavanja takvih tvrdnji. Verovatno će biti zbačeni iz sedala i bačeni u lance, a možda i smesta prebijeni nasmrt. Ali mora otići tamo. To je ispravno.
Svetlost je već počela da rudi tog hladnog prolećnog jutra, premda sunce još nije ni provirilo preko obzorja, a Rodel Ituralde diže svoj zlatom optočeni durbin i uperi ga prema selu ispod brda gde je sedeo u sedlu svog uškopljenog riđana, duboko u srcu Tarabona. Mrzi to što mora da čeka da bude dovoljno svetla da bi mogao da vidi. Pazeći da zrak sunca ne odblesne o sočivo, držao je kraj dugog valjka palcem i zaklanjao ga nadnetom šakom. U to rano doba stražari su najmanje na oprezu, pošto osećaju olakšanje zbog toga što je tama po kojoj neprijatelji mogu da se prišunjaju raspršena, ali još od prelaska preko Almotske ravnice, naslušao se priča o aijelskim upadima u Tarabon. Da je on stražar na mestu gde možda ima Aijela, izrastao bi mu još jedan par očiju. Čudno je što se zbog tih Aijela nije čitava zemlja uskomešala kao razrušeni mravinjak. Čudno i možda zlokobno. Naoružanih ljudi ima na gomile, Seanšana i Tarabonaca njima zakletih na vernost, a bezbrojni Seanšani dižu imanja, pa čak i sela – ali skoro da mu je bilo prelako da dopre toliko daleko. Tog dana lakoći je došao kraj.
Iza njega, među drvećem, konji su nestrpljivo kopali. Stotinu Domanaca s njim bili su tihi, ako se izuzme povremeno škriputanje kada bi se neko pomerio u sedlu, ali osećao je njihovu napetost. Priželjkivao je da ih ima dvaput toliko. Pet puta. U početku mu se činilo da će pokazati kako ima poverenja u njih ako bude jahao sa odredom koji se sastoji uglavnom od Tarabonaca. Više nije siguran da je to bila dobra odluka. U svakom slučaju, prekasno je za kajanje.
Na pola puta između Elmore i granice sa Amadicijom, Serana se prostirala u ravnoj travnatnoj dolini između šumovitih brda, a u svim pravcima je od sela do šume bilo najmanje milju razmaka, dok je između njega i sela bilo jedno jezerce obraslo trskom u koje su se ulivala dva široka potoka. Nije bilo reči o mestu koje se po danu može zauzeti na prepad. Pre dolaska Seanšana beše poveliko i tu su se zaustavljali trgovački karavani namereni na istok, tako da je u njemu bilo preko deset gostionica i skoro toliko ulica. Seljani su već išli svojim poslovima – žene su s košarama na glavama klizile niz seoske ulice dok su druge palile vatre pod kazanima za pranje rublja iza svojih kuća, a muškarci išli prema svojim radnjama, ponekad zastajkujući da prozbore po koju reč. Obično jutro, s decom koja već trče i igraju se, gurajući koturove i dobacujući se krpenjačama među gomilom sveta. Čuo se i zveket iz kovačnice, prigušen u daljini, a dim od vatri zapaljenih da bi se spremio doručak već su se razilazili nad dimnjacima.
Koliko je on mogao da vidi, niko u Serani nije ni zagledao tri para stražara s jarkim prugama povučenim niz oklopne prsnike; oni su možda jedno četvrt milje iza sela šetali konje napred-nazad. Jezero je, budući znatno šire od sela, veoma uspešno štitilo četvrtu stranu. Izgleda da su stražari bili prihvaćeni kao svakodnevica, kao i seanšanski tabor od kog se Serana više nego udvostručila.
Ituralde neznatno odmahnu glavom. On ne bi postavio logor tako, obraz uz obraz sa selom. Svi krovovi u Serani bili su pokriveni crepovima – crvenim, zelenim ili plavim – ali sve zgrade su od drveta; požar u gradu prelako bi se proširio na vojnički tabor, gde su platneni šatori za skladištenje, veliki kao poveće kuće, bili daleko brojniji od manjih šatora u kojima je ljudstvo spavalo, a velike hrpe bačvi, buradi i sanduka zauzimale dvostruko veću površinu nego svi šatori zajedno. Bilo bi i sasvim nemoguće sprečiti dugoprste seljane da zalaze u logor. U svim varošima ima nekoliko lopuža koje kradu svaki put kada misle da mogu da se izvuku, a moguće je da zbog tolike blizine i nešto pošteniji ljudi budu u iskušenju. Taj položaj tabora znači da je razdaljina za dovlačenje vode iz jezera kraća, kao i razdaljina koju vojnici moraju da pređu kako bi stigli do piva i vina u selu kada nisu na dužnosti, ali znači i da je zapovednik logora labave ruke.
Bilo u logoru labavo ili ne, i tu se nešto dešava. Naspram vojničkih obaveza, seljaci deluju lagodno. Neki su proveravali konje privezane u dugim redovima, barjaktari proveravali vojnike koji stoje u stavu mirno, na stotine težaka utovaralo je ili istovaralo kola, a konjušari su uprezali zaprege. Niz put su u taj logor sa istoka i zapada svakoga dana stizale povorke kola, a druge su odlazile. Divio se seanšanskom umeću da njihovi vojnici dobiju ono što im je potrebno kada i gde im je potrebno. Tarabonski Zmajuzakleti, natmureni ljudi koji mahom veruju da su im Seanšani zatrli san, drage volje su mu ispričali ono što znaju, premda nisu hteli da mu se pridruže. U tom logoru ima svega, od čizama do mačeva, od strela pa preko potkovica do čutura, dovoljno da se u potpunosti opremi na hiljade ljudi. Osetiće gubitak tog tabora.
Spusti durbin i otera jednu zelenu muvu koja mu je zujala oko lica. Smesta je zameniše dve. Tarabon vrvi od muva. Zar tu uvek kreću tako rano? Dok se on vrati u Arad Doman, kod kuće će taman početi da se izležu. Ako se bude vratio. Ne – bez zlehudih misli. Kada se bude vratio. U suprotnom, Tamsin će biti zle volje, a retko kada je pametno ozlojediti je preterano.
Većina ljudi u taboru bili su unajmljeni težaci, a ne vojnici, a i od njih svega beše stotinak ili tako nešto Seanšana. Svejedno, jedan odred od tri stotine Tarabonaca u prugastim oklopima dojahao je juče u podne, te im se broj više nego udvostručio, zbog čega je morao da promeni plan. Drugi odred Tarabonaca, jednako velik, ušao je u logor u suton, taman na vreme da jedu i legnu tamo gde nađu mesto da prostru ćebad. Sveće i ulje za svetiljke za vojnike su luksuz. U logoru je i jedna od onih žena na povocima, damane. Priželjkivao je da može sačekati dok ona ne ode – mora da je vode nekud drugde; šta će jedna damane u logoru za snabdevanje? Međutim, taj dan je dogovoren, a on ne može priuštiti sebi da Taraboncima da razloga za tvrdnje da se okleva. Neki su spremni da se posluže ma kojim razlogom kako bi pošli svojim putem. On dobro zna da ga neće još dugo slediti, ali mora ih što više još nekoliko dana zadržati uza se.