Hurd je bio čovek koji je posipao čistu slamu po brijačevoj pregradi, jedan zdepast čovek kojem su na glavi ostale otprilike tri sede vlasi, ali nijedan zub u ustima. To je bilo očevidno kada se cerio, što je činio dok je terao kobilu ukrug. Očigledno je bilo da voli tu životinju, a za to je imao i razloga.
Korak joj je bio dobar, ali Met ju je svejedno pomno pregledao. Po zubima se videlo da je Firnim bio iskren kada je reč o njenom godištu – samo budala preterano laže za konjsku starost, ako i kupac nije budala, mada je iznenađujuće koliko mnogo prodavača za kupce misli da su upravo to – a uši su joj se naćulile prema njemu kada ju je pomazio gledajući joj oči. Bile su bistre i jasne. Opipao joj je noge i nije našao ni traga upali ili otoku. Nigde na njoj nije bilo ranica, ozleda, niti lišajeva. Između njenog grudnog koša i lakta stala mu je čitava pesnica – kobila je začelo dugog koraka – a između poslednjeg rebra i vrha kuka jedva da je mogao da mu stane dlan. Izdržljiva je i malo je verovatno da će istegnuti tetivu ako brzo trči.
„Vidim da se milostivi razume u konje.“
„To da, gazda Firnime. A deset zlatnih kruna je previše, naročito kada je reč o šarcu. Znaš, neki kažu da oni donose nesreću. Mada ja u to baš i ne verujem, inače ne bih pitao da je kupim.“
„Nesreću? Za to nikada nisam čuo, moj lorde. Koliko nudiš?“
„Za deset zlatnih kruna mogao bih da kupim čistokrvnog tairenskog trkača. Istina, ne najboljeg, ali svejedno tairenskog trkača. Daću ti deset kruna. U srebru.“
Firnim zabaci glavu i grohotom se zasmeja, pa kada prestade, krenuše da se ozbiljno cenkaju. Met mu na kraju dade pet kruna u zlatu, skupa sa četiri marke u zlatu i tri krune u srebru, sve iskovane u Ebou Daru. U kovčegu ispod njegovog kreveta ima novca iz mnogih zemalja, ali da bi se plaćalo stranim novcem obično se morao naći neki bankar ili menjač da taj novac izmeri i izračuna koliko vredi u mesnim parama. Sem što bi to privuklo više pažnje nego što bi on želeo, na kraju bi konja platio još više, a možda i svih deset zlatnih kruna. Tasovi u menjačnicama uvek tako rade. Nije očekivao da će tom čoveku toliko ubiti cenu, ali sudeći po Firnimovom izrazu lica – napokon se cerio – ni on nije očekivao da će dobiti toliko para. Uvek je najbolje kada se trgovina konjima tako završi, kada obe strane misle da su u prednosti. Sve u svemu, taj dan je počeo vrlo dobro, bez obzira na krvave kockice. Trebalo je da zna da to neće potrajati.
Kada se u podne vratio do predstave, jašući brijača bez sedla zato što ga je kuk boleo, a kockice mu čangrljale u glavi, video je da je red ljudi koji čekaju da prođu ispod velikog plavog barjaka razvučenog između dve visoke motke, na kom je krupnim crvenim pismenima izobražen naziv predstave, duži nego što je bio kada je otišao. Dok su ljudi bacali novčiće u ibrik od providnog stakla koji je držao jedan zdepasti konjušar u grubom vunenom kaputu, a on sve odatle prosipao u gvožđem okovani sanduk, sve pod budnim okom drugog, još krupnijeg konjušara, još ljudi je stajalo u red, tako da se činilo kao da se nikada ne skraćuje. Red se protezao i nakon kraja konopca, pa je zamicao za ugao. Za divno čudo, nigde nije bilo guranja. U redu je bilo i očiglednih seljaka, u odeći od grube čoje i s prljavštinom utisnutom u šake, mada su bar lica dece i domaćica bila umivena i čista. Nažalost, Luka je dobio gomilu posetilaca koju je tražio i kojoj se nadao. Sada nema nikakvih izgleda da će ga ubediti da krenu sutra. One kocke govore da će se nešto desiti, nešto sudbonosno za krvavog Meta Kautona, ali šta? Bilo je trenutaka kada su se kockice zaustavile, a on svejedno nije znao šta se dogodilo.
Odmah iza platnenog zida, pored ljudi koji su hrlili da uživaju u izvođačima koji su niz obe strane glavne ulice izvodili svoje tačke, Aludra je preuzimala isporuku dva tovara različitih veličina. Ili možda ne samo obične buradi. „Pokazaću ti kud da odvežeš kola“, reče ta vitka žena vozaru prvih kola, jednom mršavom čoveku isturene vilice. Aludrine do pojasa duge, đinđuvama ukrašene pletenice zanjihaše se kada njen pogled na trenutak pođe za Metom, ali smesta se ponovo okrenu vozaru. „Konji, nakon toga ćeš ih odvesti do vezova, da?“
Šta li je kupila u toj količini? Svakako da je reč o nečemu za njene vatromete. Svake noći, ubrzo nakon što padne mrak, tako da može uhvatiti sve pre nego što pođu na spavanje, puštala je svoje cvetove noći, po dva ili tri za grad veličine Džuradora, ili ako je nekoliko sela blizu jedno drugome. Dosetio se nekih stvari zbog kojih bi joj bio potreban zvonolivac, ali jedino čega se setio a da zapravo ima nekog smisla, potpuno je besmisleno koliko on može da vidi.
Sakrio je kobilu u vezu za konje. Pa, brijač i ne može da se sakrije, ali konj je manje primetan među drugima, a još nije kucnuo pravi čas. Štap za luk je ostavio u praznim kolima koja je delio sa Egeanin I Domonom, pa je pošao ka Tuoninim izbledelim purpurnim kolima, sada ispregnutim nedaleko od Lukinih, mada je Met priželjkivao da su ostala kod tovarnih kola. Samo Luka i njegova žena znaju da je Tuon visoka gospa, a ne sluškinja koja je smerala da Egeaninom navodnom mužu otkrije da su ona i Met ljubavnici, ali mnogi izvođači i ostali pripadnici putujuće priredbe već su počeli da se pitaju zašto Met provodi daleko više vremena s Tuon nego sa Egeanin. Pitaju se i ne odobravaju to što se dešava. Oni su mahom preterani čistunci kada je o takvim stvarima reč, čak i artistkinje. Bekstvo sa suprugom okrutnog velmože je nešto romantično. Očijukanje sa služavkom je pokvareno. To što su Tuonina kola dobila mesto među ljudima koji su već godinama s Lukom i koji su njegovi najcenjeniji izvođači dovešće do još priče.
Zapravo, kolebao se da li da uopšte ide kod Tuon, pošto mu kockice onoliko dobuju u glavi. Prečesto se zaustavljaju u njenom prisustvu, a on i dalje ne zna zašto se to dešava. Ne zasigurno. Možda je ono prvi put bilo samo stoga što ju je upoznao. Naježio se razmišljajući o njoj. Svejedno, sa ženama uvek moraš da se igraš sa srećom. A sa ženom kao što je Tuon, deset puta dnevno, i to ne znajući kakvi su izgledi sve dok ne bude prekasno. Ponekad se pitao zašto mu sreća ne pomaže više sa ženama. Žene su svakako nepredvidljive kao svake pošteno napravljene kockice.
Ispred kola nije stražario niko od Crvenruku – to su sada prevazišli – pa je on stoga potrčao uz kratko stepenište u zadnjem delu kola i pokucao jednom, pre nego što je otvorio vrata i ušao. Naposletku, on plaća najam za ta kola, a teško da u ovo doba dana leže u krevetu, neobučene. U svakom slučaju, vrata imaju rezu ako im je potrebno da spreče ljude da ulaze.
Gazdarica Anan je otišla nekud, ali unutra je svejedno bila gužva. Uzani sto bio je spušten konopcima s tavanice, a na njemu poredani tanjiri s hlebom, maslinama i sirom, skupa s jednim od Lukinih visokih srebrnih ibrika za vino, jednim zdepastim čajnikom s crvenim prugama i šoljama oslikanim cvetnim šarama. Tuon, glave pokrivene gustim kovrdžama koje rastu već mesec dana, sedela je na jedinoj stoličici u kolima, na suprotnom kraju stola, dok je Selukija sedela na jednom od kreveta sa strane, a Noel i Olver na drugom krevetu, nalakćeni na sto. Selukija je danas bila u tamnoplavoj eboudarskoj haljini, sa izrezom takvim da su joj se upečatljiva prsa lepo videla, i s cvetnom maramom vezanom oko glave, ali Tuon beše odevena u crvenu haljinu koja kao da je sva bila od sićušnih oštrih nabora. Svetlosti, tek joj je juče kupio svilu! Kako li je ubedila švalju da joj već sašije haljinu? Prilično je siguran da to traje duže od jednog dana. Verovatno je obećala pozamašnu količinu njegovog zlata. Pa, ako ženi kupiš svilu, moraš očekivati da ćeš platiti da od nje sašiju haljinu. Tu je izreku čuo kao dečak, kada mu ni na kraj pameti nije bilo da će ikada u životu moći da priušti svilu, ali to je bila suva istina.
„... Izvan njihovih sela viđaju se samo žene“, govorio je Noel, ali kada Met uđe u kola i zatvori vrata za sobom, čvornovati sedokosi starac ućuta. Iskrzana čipka na rubovima Noelovih rukava videla je bolje dane, kao i lepo skrojeni kaput od sive vune, ali i jedno i drugo bilo je čisto i uredno, mada je zapravo izgledalo čudno u poređenju s njegovim iskrivljenim prstima i izubijanim licem. Ti prsti i to lice kao da su pripadali nekom ostarelom krčmarskom grubijanu, koji je nastavio da se tuče davno nakon što je bio u najvećoj snazi. Olver, u lepom plavom kaputu koji je Met dao da mu se sašije, široko se isceri kada ga vide, kao neki Ogijer. Svetlosti, on je dobar dečak, ali s tim krupnim ušima i širokim ustima nikada neće biti zgodan. Ako misli da ima ikakve sreće sa ženama, moraće poprilično da popravi svoje ponašanje prema njima. Met je pokušavao da provodi više vremena sa Olverom, kako bi ga otrgnuo od uticaja njegovih „čika“, Vanina i Harnana, kao i drugih Crvenruku, i dečak izgleda da uživa u tome – samo ne onoliko kao što uživa u igranju zmije i lisice ili kamenova s Tuon i u zurenju u Selukijina prsa. Lepo je i krasno da oni momci uče Olvera kako da odapinje strele, kako da se služi mačem i tome slično, ali ako Met ikada bude saznao ko ga je naučio da gleda tako pohotno...