„Imam li, milostiva?“, upita Noel i to kao da zaista želi da čuje odgovor. „Ponekad mislim...“ Šta god da je ponekad mislio, oni to nisu saznali.
Vrata se širom otvoriše i Džuilin promoli glavu u kola. Kupasti crveni šešir tairenskog hvatača lopova bio je veselo naheren, kao i obično, ali po izrazu njegovog tamnoputog lica videlo se da je zabrinut. „Seanšanski vojnici dižu logor preko puta. Idem do Tere. Uplašiće se ako to čuje od nekog drugog.“ Čim to reče, smesta ode, ostavljajući otvorena vrata za sobom.
7
Hladni medaljon
Seanšanski vojnici. Krv i krvavi pepeo! Metu je samo to još trebalo, sa onim kockama koje mu čangrljaju po glavi. „Noele, nađi Egeanin i upozori je. Olvere, ti upozori Aes Sedai, kao i Betamin i Setu.“ Tih pet će začelo biti zajedno, ili makar blizu jedne drugima. Dve bivše sul’dam prate sestre kada god ove izađu iz njihovih zajedničkih kola. Svetlosti, nada se da nijedna od njih nije opet otišla u grad. To bi vala bilo kao da je lasica upala u kokošinjac! „Odoh ja do ulaza da vidim jesmo li u nekakvoj nevolji.“
„Neće da se odazove na to ime“, promrmlja Noel, izvlačeći se od stola. Hitro se kretao za čoveka koji izgleda kao da mu je pola kostiju u telu u nekom trenutku bilo izlomljeno. „Znaš da neće.“
„Znaš na koga mislim“, odsečno mu reče Met, mršteći se na Tuon i Selukiju. One su krive zbog te gluposti sa imenom. Selukija je kazala Egeanin da joj je odsad ime Lejlvin Bezbrodna, pa je to postalo ime kojim se Egeanin služi. Pa, on nema namere da trpi takve stvari, ni kada je reč o njemu, ni kada je reč o njoj. Pre ili posle, moraće da se opameti.
„Samo ti kažem“, odgovori mu Noel. „Hajde, Olvere.“
Met krenu za njima, ali pre nego što stiže do vrata, Tuon progovori.
„Nema upozorenja da ostanemo unutra, Igračko? Nikoga ne ostavljaš da motri na nas?“
Kockice su mu govorile da bi trebalo da pronađe Harnana ili nekog drugog Crvenruku i da ga posadi ispred vrata, čisto da bi se obezbedio od nesrečnih slučajeva, ali nimalo nije oklevao. „Dala si reč“, kaza joj stavljajući šešir na glavu. Osmeh koji je dobio u odgovor vredeo je opasnosti. Plamen ga spalio, ali čitavo joj se lice ozarilo. Odnosi sa ženama uvek su kockanje, ali ponekad je osmeh dovoljan dobitak.
Sa ulaza je video da je džuradorskim danima bez seanšanskog prisustva došao kraj. Neposredno preko puta predstave, nekoliko stotina ljudi skidalo je oklope, istovaralo kola, dizalo šatore u pravim redovima i vezivalo konje u vezove. Sve se to radilo brzo i spretno. Video je Tarabonce s verižnim velovima koji im vise s kalpaka i plavim, žutim i zelenim prugama preko oklopnih prsnika, kao i ljude koji su očigledno pešadija, kako stavljaju u kupe duga koplja i lukove mnogo kraće od dvorečanskih, sa isto tako oslikanim oklopima na sebi. Pomislio je kako to mora da su Amadičani. Ni u Tarabonu ni u Altari nema mnogo pešadije, a Altarci u seanšanskoj službi iz nekog razloga drugačije obeležavaju svoje oklope. Naravno, među njima je bilo i pravih Seanšana, možda dvadesetak ili tridesetak, koliko je on mogao da vidi. Nemoguće je bilo ne prepoznati one obojene oklope od ploča koje su se preklapale ili one čudne bubolike kalpake.
Tri vojnika pređoše drum – vitki i prekaljeni ljudi. Njihovi plavi kaputi okovratnika u zeleno-žutim prugama bili su sasvim jednostavni uprkos svim tim silnim bojama i na njima se videlo da se nose ispod oklopa, ali nije bilo ni traga od činova. Dakle, nije reč o zapovednicima, ali svejedno su lako moguće opasni kao crvene guje. Dvojica njih mogla su biti iz Andora ili Murandije, pa čak i iz Dve Reke, ali treći je bio kosook kao Saldejac, a kože boje meda. Ne usporavajući korak, krenuše da uđu u predstavu.
Jedan od konjušara na ulazu triput oštro zviznu, a zvižduk stade da mu odjekuje kroz priredbu, dok drugi – jedan čkiljavi čovek po imenu Bolin – gurnu stakleni ibrik ispred one trojice. „Ulaznica je srebrni marjaš za svakoga, kapetane“, kaza varljivo blago. Met je imao prilike da čuje tog grmalja kako istim takvim blagim glasom govori svega otkucaj srca pre nego što je jednog drugog konjušara tronošcem zveknuo po glavi. „Cena za decu je pet bakrenjaka ako su meni iznad pojasa, a tri ako su niža, ali besplatno mogu da uđu samo deca koja moraju da se nose.“
Seanšanin kože boje meda diže ruku kao da će odgurnuti Bolina, pa se pokoleba, a lice mu se još više smrači, ako je to uopšte bilo moguće. Druga dvojica stadoše rame uz rame s njim, stiskajući pesnice dok bat čizama obznani dolazak naizgled svih mušakraca u priredbi, izvođača u njihovoj kitnjastoj odeći i konjušara u njihovoj odeći od grube vunene čoje. Svi do jednog su držali nekakvu motku u rukama, uključujući i Luku, odevenog u jarkocrveni kaput izvezen zlatnim zvezdama sve do podvrnutih vrhova čizama – pa čak i gologrudi Petra, po naravi najblaži čovek kojeg je Met u životu upoznao. Ali Petrino liceje bilo sada natmureno kao olujni oblak.
Svetlosti, ovo će se pretvoriti u pokolj, pošto su saborci one trojice ni stotinu koraka daleko i svima im je oružje pri ruci. To je dobar trenutak da se Met Kauton izgubi odatle. Krišom dodirnu noževe za bacanje skrivene u rukavima i slegnu ramenima kako bi osetio onaj što mu je visio između plećki. Ali nije bilo načina da proveri šta je s noževima koji su mu pod kaputom ili u čizmama, a da ga ne primete. Kotrljanje kockica pretvorilo se u neprekidnu grmljavinu. Počeo je da razmišlja kako da izvede Tuon i ostale. Ali mora da ostane tu još neko vreme.
Pre nego što propast stiže da zakuca na vrata, pojavi se jedna Seanšanka u prugastom plavo-zeleno-žutom oklopu, ali s kalpakom ispod desne miške, oslonjenim na bok. Bila je kosih očiju i kože boje meda, kratko ošišane crne kose poprskane sedim vlasima. Bila je skoro za stopu niža od bilo koga od one trojice, a na kalpaku joj nije bilo perjanica, već samo jedna mala čelenka nalik na bronzanu glavu strele, ali tri vojnika se ispraviše kada je videše. „Zašto li nisam iznenađena što te zatičem ispred, čini mi se, početka jedne lepe pobune, Murele?“ Njen otegnuti naglasak zvučao je zajedljivo. „O čemu se ovde radi?“
„Platili smo, stegonošo“, odgovori onaj muškarac kože boje meda, istim tim otegnutim naglaskom, „a onda nam rekoše kako moramo da platimo preko toga zato što smo vojnici Carstva.“
Bolin otvori usta, ali ona ga ućutka dižući ruku. Ostavljala je takav utisak. Pogled joj prelete preko ljudi s motkama, okupljenih u debeo polukrug, pa se na trenutak zadrža na Luki, tek toliko da odmahne glavom, i na kraju se skrasi na Metu. „Jesi li ti video šta se dogodilo?“
„Jesam“, odgovori Met. „Pokušali su da uđu a da ne plate.“
„To je dobro za tebe, Murele“, kaza ona, a taj čovek iznenađeno trepnu. „Dobro je za svu trojicu. To znači da nećete biti bez para. Zato što vam je svima na deset dana zabranjeno napuštanje bivaka, a sumnjam da će se ova predstava toliko zadržati ovde. I svoj trojici se takođe ukida plata na deset dana. Trebalo je da istovarate kola, kako domaći ne bi pomislili da se pretvaramo da smo bolji od njih. Ili možda hoćete da popijete optužbu za izazivanje razdora u redovima?“ Ta trojica vidno prebledeše. Očigledno da je reč o ozbiljnoj optužbi. „Nisam ni mislila. Sad mi se gubite s očiju i bacajte se na posao pre nego što vas kaznim s punih mesec dana, umesto s jednom nedeljom.“
„Da, stegonošo“, uzviknuše oni kao jedan, pa potrčaše preko puta što su brže mogli, istovremeno skidajući kapute. Jesu to prekaljeni ljudi, ali stegonoša je bila prekaljenija.
Samo što nije završila. Luka iskorači i pokloni joj se kicoški, ali ona ga preseče i pre nego što je počeo s hvalom. „Baš i ne volim kada neko motkama preti mojim ljudima“, otegnu i spusti šaku na balčak, „čak ni Murelu, naročito ne u ovakvom odnosu. Ipak, to pokazuje da niste beskičmenjaci. Želi li iko od vas život pun slave i pustolovina? Pređite preko puta sa mnom i upisaću vas. Ti u tom kočopernom crvenom kaputu. Ličiš mi na rođenog kopljanika. Kladim se da ću za tili čas od tebe napraviti pravog junaka.“ Talas odmahivanja glavama pronese se okupljenim ljudima, a neki od njih, videvši kako više nije verovatno da će doći do neke nevolje, počeše da odlaze. Među njima i Petra. Luka je izgledao potpuno zatečeno. Čitav niz ostalih izvođača i konjušara delovao je jednako zgranuto tom ponudom. Zabava se više isplati od vojevanja, a nema ni opasnosti da te neko proburazi mačem. „Pa, dok stojiš tu, možda ću i moći da te ubedim. Nije verovatno da ćeš se obogatiti, ali plata se obično isplaćuje na vreme, a uvek ima izgleda da će biti pljačkanja ako se tako naredi. Dešava se povremeno. Hrana ume da bude i ovakva i onakva, ali obično je kuvana i obično ima dovoljno da napuniš želudac. Radni dan traje od jutra do mraka, ali to samo znači da si na kraju dovoljno umoran da se lepo naspavaš. To kada se ne radi noću. Ima li nekoga koga ovo zanima?“