Црна стрела
приповест о Рату двеју ружа
Написао
Роберт Луис Стивенсон
Пролог
Једног после поднева, у позно пролеће, чуло се у неуобичајено време звоњење звона са танстолског замка. Далеко и близу, у шуми и у пољима поред реке, народ је напуштао своје послове и журио у правцу одакле је звук допирао. У засеоку Танстол стајала је група сеоске сиротиње и чудила се том позиву.
Заселак Танстол у то време, за владе старог краља Хенрика VI, имао је готово исти изглед као и данас. Двадесетак кућа од масивне храстове грађе стајало је раштркано у дугачкој зеленој долини, која се дизала од реке. У подножју, друм је прелазио преко моста, успињао се на другој страни и ишчезавао у шумарцима на свом путу за замак и даље за холивудску опатију.[1] У средини засеока налазила се црква окружена тисовима. Падине су на свим странама биле крунисане и цео видик оивичен зеленим брестовима и тек олисталом храстовом шумом.
Близу моста, поред каменог крста на Једном брежуљку, беше се окупила група — пет-шест жена и један висок човек у кошуљи од грубе сељачке тканине — и расправљала о томе шта ли то звоно најављује. Гласник је прошао кроз заселак пре пола часа и испио крчаг пива у седлу, јер није смео да сјаше због хитности поруке коју је носио. Али ни он сам није знао о чему се ради; требало је само да преда запечаћена писма сер Денијела Бреклија сер Оливеру Оутсу, свештенику, који је у господаревом одсуству управљао замком.
Али сада се зачу топот коња и из шуме се, ускоро, појави и дојаха, преко моста који је одјекивао, млади господин Ричард Шелтон, штићеник сер Денијела. Он ће, ваљда, знати. Поздравише га и замолише да им објасни. Он драге воље затеже дизгине. То је био младић од непуних осамнаест година, сунцем опаљена лица и сивих очију, у капуту од јеленске коже, са оковратником од црног сомота, са зеленом кукуљицом на глави и челичним самострелом о рамену. Гласник је, изгледа, био донео важну вест. Предстојала је битка. Сер Денијел је поручио да сваки човек који може да затегне лук или да носи бојну секиру дође што брже у Кетли, јер ће иначе пасти у немилост; али о томе за кога је требало да се боре и одакле се очекивао напад, Дик[2] ништа није знао. Сер Оливер ће ускоро и сам доћи, а Бенет Хеч већ се оружао, јер је одређен за вођу дружине.
— То је пропаст ове добре земље, рече нека жена. Кад барони ратују, сељаци морају да једу корење.
— Није истина, рече Дик. Сваки човек који оде у рат имаће шест пенија дневно, а стрелци дванаест.
— Док су у животу, одговори жена, може тако и да буде. Али шта ћемо ако погину, мој господару?
— Нема лепше смрти него погинути за свог природног господара, рече Дик.
— Нема природног господара за мене, изјави човек у сељачкој кошуљи. Идућег Сретења биће две године откако сам на страни Волзингема, као и сви ми из бриалијског краја. А сад морам да приђем Бреклију! То је законом наметнуто; зовете ли ви то природним? А сада, што се тиче сер Денијела и сер Оливера, који више познају закон него поштење, ја немам другог природног господара сем сиротог краља Хенрика VI — бог га благословио! — тог сиротог невинашцета које не разликује своју десницу од своје левице.
— Ви говорите злим језиком, пријатељу, рече Дик, јер подједнако клевећете и свог доброг старешину и мога господара краља. Али краљ Хенрик — нека је хвала свецима! — поново се опаметио и све ће довести у ред мирним путем. А што се тиче сер Денијела, ви сте врло храбри иза његових леђа. Али ја нећу да будем достављач.
— Не велим ништа рђаво за вас, господине Ричарде, рече сељак. Ви сте младић, али кад постанете зрео човек, опазићете да вам је празан џеп. Само ћу још ово рећи: нека свеци буду у помоћи суседима сер Денијела, а блажена Девица нека штити оне које он штити!
— Клипзби, рече Дик, ви говорите оно што ми част не допушта да слушам. Сер Денијел је мој добар господар и мој тутор.
— Чујте, хоћете ли да ми решите једну загонетку? рече Клипзби. На чијој је страни сер Денијел?
— Не знам, одговори Дик, поцрвеневши мало. Његов тутор је, наиме, стално мењао стране у сукобима тога времена, и свака промена повећавала му је богатство.
— Ех, рече Клипзби, не знате ни ви нити ико на свету. Јер, он је човек који леже у кревет као присталица Ленкастера, а устаје као присталица Јорка.
Баш тада мост одјекну под коњским потковицама, група се окрете и угледа Бенета Хеча како долази у галопу. То је био црномањаст, просед човек, тешке руке и мрка погледа, наоружан мачем и копљем, са челичним шлемом и кожним грудњаком. Он беше важна личност у овим крајевима, сер Денијелова десна рука у миру и рату и, у то време, у интересу свога господара, заповедник стотине.
Опатија — мање црквено средиште. (Прим. ур.)
Дик — скраћеница од Ричард. (Прим. прев.)