Трупа одјаха брзим касом, а Селден и његових шест људи остадоше позади, на улици Кетлија, са мештанима који ово зачуђено посматраху.
2.
Било је шест сати тог мајског јутра када се Дик на своме повратку кући почео спуштати према мочвари. Небо се плавило, јак ветар је стално дувао; крила ветрењаче су се окретала; врбови шибљаци преко целе мочваре повијали су се и беласали као пшенично поље. Дик је целе ноћи јахао, али је ипак био чио и свеж.
Пут се све више спуштао у мочвару, тако да Дик најзад ништа више није видео од околине изузев кетлијске ветрењаче, на брежуљку иза себе, и највишег врха Танстолске Шуме, далеко испред себе. Велике површине, лево и десно, биле су обрасле трском и врбама, које су се повијале према ветру, вода у барама се таласала, а варљива блатишта, зелена као смарагд, могла су привући и завести путника. Пут је водио готово право кроз мочвару. Био је то врло стар пут, његове темеље били су поставили још римски војници; током векова велики део пута се улегао и сада је на многим местима, по читавих неколико стотина метара, био преплављен устајалом барском водом.
Отприлике на два километра од Кетлија Дик стиже до једног таквог места, где су овде-онде штрчале трске и врбе, које су личиле на мала острвца и збуњивале око. Овај прекид био је дужи него обично; ту је сваки странац могао лако запасти у незгоду. Дик, са извесном грижом савести, помисли на дечака којега је тако штуро обавестио о путу. За Дика су један поглед назад, у крила ветрењаче, која су се црнела према плавом небу, и један поглед напред, у највећи вис Танстолске Шуме, били довољан путоказ, и он је јахао право и сигурно као по високом друму, и ако је његовом коњу вода допирала до колена.
Пошто је прешао скоро половину пута и већ угледао како се на другом крају уздиже висок и сув друм, он чу јако пљускање воде с десне стране и угледа сивог коња, заглибљеног до трбуха, како се грчевито бори за живот. Као да је осетио близу помоћ, јадни коњ одједном болно зарза. Колутао је закрвављеним очима, избезумљен од страха и док се копрцао и западао све дубље у блато, изнад њега су се дизали и зујали облаци инсеката.
„Авај! помисли Дик. Да ли је и јадни дечак •страдао? То је сигурно његов коњ — диван сив коњ! Да, друже, пошто ме тако тужно дозиваш, учинићу све што човек може да учини. Нећеш ту лежати и тонути педаљ по педаљ!“
Он упери свој самострел и стрела скроз прободе главу јадне животиње.
После овог акта суровог сажаљења, Дик настави пут. Беше се уозбиљио и гледао пажљиво око себе, не би ли спазио неки знак свог мање срећног предходника.
„Дао бих му више података о путу да сам смео, мислио је он. Бојим се да није настрадао у глибу.“
Баш док је то мислио, неко га са стране пута викну по имену; он се окрете и угледа дечаково лице како вири из једног тршћака.
— Јесте ли ви то? рече он и затеже дизгине. Ви сте се тако добро сакрили у трсци да сам прошао и не приметивши вас. Видео сам вашег коња како се заглибио; скратио сам му муке. Да сте сажаљив јахач, и ви бисте то исто учинили. Али, изађите из скривалишта. Овде нема опасности.
— Да, добри дечаче, али ја немам оружја, нити бих знао како да га употребим и кад бих га имао, одговори дечак, излазећи на пут.
— Зашто ме зовете дечаком? упита Дик. Сигуран сам да нисте старији од мене.
— Добри господине Шелтоне, рече дечак, молим вас, опростите ми. Немам намеру да вас вређам. Напротив, желим вашу љубазност и наклоност, јер се налазим у врло тешком положају: изгубио сам пут, огртач и свога јадног коња. Имам бич и мамузе, а немам коња за јахање! А пре свега — додаде он гледајући тужно у своје одело — пре свега, тако сам се ужасно искаљао.
— Којешта! рече Дик. Да ли бисте више волели да сте пали у воду? Крв од ране или прашина од пута украси су за човека.
— У том случају, више волим да сам без украса, примети дечко. Али, молим вас, шта да радим? Добри господине Ричарде, помозите ми својим саветом. Не стигнем ли у Холивуд, са мном је свршено.
— Добро, рече Дик, силазећи с коња, помоћи ћу вам више него саветом. Јашите мога коња, а ја ћу трчати неко време, па кад се уморим, променићемо се, и тако ћемо оба ићи брже.
Промена би извршена и оба кренуше напред, брзином коју им је допуштао нераван пут. Дик је држао руку на дечаковом колену.
— Како се зовете? упита Дик.
— Зовите ме Џон Мечем, одговори дечак.
— Зашто идете у Холивуд? настави Дик.
— Тражим уточиште да бих се спасао од човека који хоће да ме тиранише, гласио је одгововр. Холивудски опат је снажна подршка слабима.