— А откуд ви са сер Денијелом, господине Мечеме? упита Дик.
— Па, силом ме натерао! рече Мечем. Он ме је насилно одвео из моје сопствене куће. Обукао ме у ово војничко одело; јахао са мном тако дуго да ми се смучило. Толико ми се ругао да ми се плакало. И кад је приметио да моји пријатељи јуре за њим, да би ме отели, ставио ме је иза себе као нишан за њихове стреле! Чак ми је и десна нога окрзнута, те рамљем кад идем. Али доћи ће дан обрачуна између нас; платиће он за све!
— Да ли бисте ви гађали кремењачом у месец, рече Дик. Он је храбар витез и има гвоздену руку. Кад би он знао да сам ја умешан у ваше бекство, рђаво бих се провео.
— Да, јадни дечаче, рече Мечем, ви сте његов штићеник, знам. А изгледа да сам и ја, бар он тако каже; или је, можда, купио право да ме венча с ким хоће. Ни сам не знам шта је тачно.
— Опет ме зовете дечаком, рече Дик.
— Добро, хоћете ли, онда, да вас зовем девојком, добри Ричарде?
— Девојком! То никако! одговори Дик. Не волим девојке!
— Говорите дечачки, рече Мечем. Ви их у ствари волите, само се претварате.
— Не, одговори Дик одлучно. Оне ми и не падају на памет. Нека иду до ђавола! За мене је лов, битка, гозба и живот с веселим људима, у шуми. Још никад нисам чуо ни за једну девојку да је била од икакве користи, изузев једне; и она је, сирота, спаљена на ломачи као вештица, зато што је, супротно природи, носила мушко одело.
Господин Мечем се побожно прекрсти и поче да шапуће молитву.
— Шта то радите? упита Дик.
— Молим се за њену душу, одговори Мечем мало узбуђеним гласом.
— За вештичину душу? повика Дик. Па молите се, ако већ желите. Најбоља девојка у Европи била је та Јованка Орлеанка. Стари стрелац Еплјард бежао је од ње као од ђавола. Да, била је то храбра девојка.
— Чујте, добри господине Ричарде, поново отпоче Мечем, ако ви не марите за девојке, онда нисте прави човек. Јер, бог је намерно створио оба пола, и истинска љубав између њих је нада човеку и утеха жени.
— Пих! узвикну Дик. Ала сте ви неки мекушац, кад толико говорите о женама. Ако мислите да нисам прави човек, а ви сјашите на пут, па ћу вам било песничањем било мачевањем, било луком и стрелом доказати своју мужевност, на вашој кожи.
— Не, ја нисам борац, рече Мечем озбиљно. Не мислим ни најмање да вређам. Хтео сам само да се нашалим. Говорио сам о женама зато јер сам чуо да се жените.
— Ја да се женим?! узвикну Дик. То први пут сад чујем. А којом ћу се ја то оженити?
— Неком Џоаном Сидли, рече Мечем поцрвеневши. То је сер Денијелово масло; он ће за то добити новца с обе стране. И, збиља, чуо сам да сирота девојка жалосно оплакује саму себе због тог брака. Изгледа да она мисли као и ви, или јој се, можда, не допада младожења.
— Па брак је као и смрт; мора сваком да се деси, рече Дик тужно. И она плаче? Е, па молим вас, видите како су те девојке ћудљиве: оплакује себе пре но што ме је и видела! Оплакујем ли ја себе? Не. И ако морам да се женим, оженићу се, а сузу нећу пустити! Ако је познајете, молим вас, реците ми како изгледа. Лепа или ружна? Је ли џандрљива или пријатна?
— Зар је то важно? рече Мечем. Ако будете морали да се ожените, оженићеге се. Зар је важно да ли је лепа или ружна? То је споредно. Ви нисте мекушац, господине Ричарде; ви ћете се и тако оженити а да ни сузу не пустите.
— Имате право, одговори Шелтон.
— Ваша племенита госпођа имаће, изгледа, љубазног мужа, рече Мечем.
— Имаће мужа каквог јој је небо одредило, одговори Дик. Има и горих и бољих од мене.
— Сирота девојка! узвикну Мечем.
— Зашто је жалите? упита Дик.
— Зато што ће се удати за човека чије је срце од камена, одговори Мечем.
— Заиста, мора бити да ми је срце од камена, рече Дик, кад каскам пешице док ви јашете мога коња. Ја ипак мислим да је то добар камен.
— Опростите ми, добри Диче, узвикну Мечем. Да, ви имате најбоље срце у Енглеској. Само сам се шалио. Опростите ми, мили Диче.
— Којешта, одговори Дик, збуњен мало топлим речима свога сапутника. Нема увреде. Нисам ја осетљив, хвала богу.
У том тренутку ветар, који им је дувао право у леђа, донесе далеке звуке трубе сер Денијеловог трубача.
— Слушајте! рече Дик. Свира труба.
— Ах! узвикну Мечем, пребледевши као смрт. Они су ми ушли у траг, а ја сам без коња!
— Не бојте се! рече Дик. Далеко сте одмакли, а и близу смо скеле. Уосталом, чини ми се да сам то ја који нема коња.
— Ухватиће ме! узвикну бегунац. Диче, добри Диче, преклињем вас, помозите ми!
— Шта вам је? упита Дик. Па ја вам већ помажем, врло стрпљиво. Само ми је жао што сте такав плашљивко! Чујте, Џоне Мечеме, пошто се тако зовете: ја, Ричард Шелтон, обавезујем се да ћу вас, ма шта да се деси, одвести живог и здравог у Холивуд. Нека ме свеци казне ако вас изневерим! Охрабрите се, господине бледа лица. Пут одавде постаје бољи; ободите коња. Хајдете брже! Брже! Не брините се за мене: брз сам као јелен.