Коњ је галопирао, а Дик је лако трчао поред њега. Прешли су остатак мочваре и избили на обалу реке, поред које се налазила колиба скелеџије.
3.
Тил је широка, спора и блатњава река; њена вода се цеди из баруштина и у овом делу свога тока провлачи се између двадесетак мочварних, врбом обраслих острваца.
Тил је обично мутан. Али овог светлог, свежег јутра, све је изгледало дивно. Ветар и ласте брегунице разбијале су воду у безбројне таласиће; плаветнило неба се огледало преко целе таласасте површине воде.
У близини једног рукавца реке и одмах уз саму његову обалу била је колиба скелеџије, саграђена од прућа и блата, а на крову јој је расла зелена трава.
Дик приђе вратима и отвори их. Унутра, на једном прљавом, старом, грубом огртачу, лежао је скелеџија и дрхтао; то је био крупан човек, али мршав и оронуо од грознице.
— Гле, господин Шелтон! рече он. Јесте ли дошли ради скеле? Опасна времена, опасна времена! Чувајте се! Нека дружина крстари на другој страни. Боље се вратите и пробајте да пређете преко моста.
— Не, време лети, одговори Дик. Време не чека, Хју, скелеџијо. Врло се журим.
— Ви сте упоран човек! одговори скелеџија и устаде. Ако стигнете здрави и читави у замак, то ће значити да сте имали среће. То је све што могу да вам кажем. Ко је ово? упита он кад виде Мечема и застаде на прагу колибе, жмиркајући.
— Мој рођак, господин Мечем, одговори Дик.
— Добар дан, честити скелеџијо, рече Мечем, који је био сјахао и у том тренутку прилазио, водећи коња за дизгине. Спустите чамац у воду, молим вас; врло се журимо.
Мршави скелеџија је и даље нетремице гледао у Џона.
— Тако ми бога! узвикну он најзад и громко се насмеја.
Мечем се трже и сав поцрвене, а Дик љутито стави руку на раме тога простака.
— Геачино, повика он, на посао, и не подсмевај се бољима од себе.
Скелеџија промрмља нешто, одвеза чамац и одгура га мало даље, на воду. Дик уведе коња у чамац, а затим уђе и Мечем.
— Врло сте ситна раста, господине Мечеме, рече Хју клибећи се. Као да сте прављени по погрешном калупу. Да, господине Шелтоне, ја сам на вашој страни, додаде он и дохвати весла. Немојте се љутити, само сам погледао у господина Мечема.
— Скелеџијо, ни речи више, каза Дик. Веслајте.
Стигли су до ушћа рукавца, и пред њима се указа река. Била је сва начичкана острвцима. Глиновита обала се стрмо спуштала, врбове гране се савијале, трска се лелујала, брегунице су пролетале, гњурале се и цвркутале. Није било ни трага од човека у том воденом лавиринту.
— Господине, рече скелеџија, стално веслајући једним веслом, ја мислим да је Џон Осветник на острву. Он страшно мрзи све људе сер Денијела. Како би било да скренем уз реку и да вас искрцам један стреломет изнад пута. Најбоље би било да не долазите у додир са Џоном Осветником.
— Зашто? Је ли он са том дружином?
— Да. Али је боље не говорити о томе, рече Хју.
— Најбоље би било да идемо уз воду, господине Диче. Како би било да господин Мечем узме лук и стрелу, и он се поново насмеја.
— Нека узме, рече Дик.
— Слушајте, онда, настави Хју. Седите као да хоћете да одапнете стрслу у мене. Тако. Уперите лук — добро; ставите стрелу. Добро је. Држите тако самострел и гледајте мрко у мене.
— Шта то значи? упита Дик.
— Па, господине, ако вас превозим кришом, то треба да изгледа као да то радим под морањем, из страха, одговори скелеџија. Иначе, ако би Џон Осветник дознао за то, он би био кобан сусед по мене.
— Зар су ти грубијани тако дрски? упита Дик. Зар се они усуђују да господаре сер Денијеловом скелом?
— Да, прошапута скелеџија и намигну. Упамтите: сер Денијел ће пропасти. Његово је време прошло. Прспашће. Само, ни речи о томе другима. После ових речи скелеџија снажно завесла.
Одвезли су се далеко уз реку, заобишли једно острво и тихо упловили у један узан рукавац, на другој страни реке. Хју је веслао средином рукавца.
— Морам вас искрцати овде, између врба, рече он.
— Овде нема пута; ту су само мочварни врбаци и блатњаве баре, примети Дик.
— Господине Шелтоне, одговори Хју, не смем да вас искрцам ниже, у вашем интересу. Он мотри на скелу са самострелом у руци. Све који пролазе овуда а одани су сер Денијелу, он гађа као зечеве. Чуо сам да се заклео на крсту да ће тако чинити. Да вас не познајем још из старих дана и да нисте од тако високог рода — ја бих вас пустио да пређете код уобичајеног места; али због сећања на старе дане, а и због тога што је с вама ова играчка, која није погодна за ране и битку, ставио сам на коцку своја два јадна уха да бих вас превезао читаве. Будите задовољни. То је све што могу учинити за вас, душе ми!