Хју је још говорио, ослоњен на весла, кад се зачу узвик из врбака на острву, а затим шуштање грана, као да се неки снажан човек пробија кроз честар.
— До ђавола! узвикну Хју. Он је цело време био на горњем острву! И Хју завесла право према обали. Уперите на ме свој самострел, добри Диче; нека се види да ми претите, додаде он. Трудио сам се да спасем ваше коже, спасавајте сад и ви моју!
Одједном чамац уплови у жилав честар врбака и снажно се зањиха. Мечем, блед али одлучан и прибран, потрча, на Диков знак, дуж чамца и искочи на обалу. Дик ухвати коња за узду и покуша да пође за њим, али, због величине коња и густине честара, оба се заглавише. Коњ је рзао и бацакао се, а чамац, који беше запао у матицу, час се приближавао час удаљавао, и јако њихао.
— Не може се, Хју. Овде се не могу искрцати, повика Дик. Али се и даље храбро борио с тврдоглавим честаром и уплашеном животињом.
На обали острва појави се висок човек са дугачким луком у рукама. Дик га летимице, кришом, погледа и виде како снажно затеже лук, сав црвен у лицу од велике журбе.
— Ко иде? повика он. Хју, ко то иде?
— Ово је господин Шелтон, Џоне, одговори скелеџија.
— Станите, Диче Шелтоне! загрме човек са острва. Никакво зло вам се неће догодити. Часна реч! Станите! Повуците се, Хју.
Дик му нешто пркосно одговори.
— Е, онда ћете ићи пешке, рече човек и одапе стрелу.
Коњ, погођен стрелом, пропе се у самртном грчу. Чамац се накрену и сви се зачас нађоше у води.
Кад је вода избацила Дика на површину, он се налазио на пола метра од обале. И пре него што су му се очи биле разбистриле, он се ухвати руком за нешто чврсто и јако, што одмах поче да га вуче напред. Био је то јахачки бич, који му је Мечем, пошто се испео на једну нагнуту врбу, успео да ћушне у руку.
— Тако ми бога! узвикну Дик, док му је Мечем помагао да изађе на обалу, сад сте ми спасли живот. Ја пливам као топовско ђуле. И он се одмах окрете у супротном правцу од острва.
Скелеџија је, од средине рукавца, пливао поред свог изврнутог чамца, док му је Џон Осветник, љут због свог неуспелог покушаја, викао да се пожури.
— Хајде, Мечеме, да бежимо трком, рече Дик. Можда ћемо успети да побегнемо пре него што Хју довуче свој чамац до острва и пре него што га њих двојица исправе.
После ових речи Дик и сам поче да трчи. Провлачио се између врба и скакао на баровитим местима са једног бокора траве на други. Није имао времена да мисли о правцу; све што је могао да чини било је да окрене леђа реци и да бежи што га ноге носе.
Земљиште је, међутим, постајало све стрменитије, што је значило да су на добром путу. Ускоро стигоше на једну падину обраслу травом, где су брестови били измешани с врбама.
Али се Мечем, који је био прилично заостао, баци на земљу.
— Оставите ме, Диче, узвикну он задихано. Ја даље не могу. Дик се окрете и врати своме другу.
— Да вас оставим, Џоне! Не, никада! То би било кукавички! Да бисте спасли мој живот, ви сте ризиковали да погинете од стреле, да паднете у воду, па и да се удавите. Како је испало да вас нисам одвукао у воду, сам бог зна!
— Па и у том случају, одговори Мечем, ја бих спасао обојицу, добри Диче, јер знам да пливам.
— Знате, збиља? упита Дик зачуђено. То је била једина ратничка вештина коју он није знао. Од ствари којима се највише дивио на прво место је долазило убијање човека у двобоју, а на друго место — пливање. Ово је, рече он, поука да човек не треба никога да подцењује. Дао сам реч да ћу се старати о вама све до Холивуда, а оно, крста ми, испаде да сте ви епособнији да се старате о мени него ја о вама.
— Па ми смо сад пријатељи, Диче, рече Мечем.
— Нисам вам никад ни био непријатељ, одврати Дик. Ви сте на свој начин храбар младић, ма да сте некако мек. Никад раније нисам срео младића сличног вама. Али, молим вас, одахните, па да идемо. Овде није место за разговор.
— Нога ме јако боли, рече Мечем.
— Да, заборавио сам на вашу ногу, каза Дик. Па, онда ћемо ићи спорије. Волео бих да знам тачно где смо. Изгубио сам пут. Али, можда је то и боље. Ако мотре на скелу, онда сигурно мотре и на пут. Волео бих кад би се сер Денијел вратио са четрдесет људи; он би растерао ове хуље као што ветар развејава лишће. Хајдете, Џоне, ослоните се на моје раме, јадниче. Не можете, нисте довољно високи. Колико вам је година? Да погађам? Дванаест?
— Не, шеснаест, рече Мечем.
— Онда сте малог раста, примети Дик. Ухватите ме за руку. Ићи ћемо полако, ништа се не плашите. Дугујем вам свој живот. Увек враћам оно што дугујем, Мечеме; па било то зло или добро.