Почеше да се пењу уз падину.
— Наићи ћемо на пут, раније или доцније, настави Дик. А онда ћемо поново трчати. Вере ми, Џоне, ви имате нежну руку. Ја бих се стидео кад бих имао такву руку. Заклео бих се, додаде он и одједном се насмеја, да је скелеџија Хју мислио да сте девојка.
— Није истина! Мечем сав поцрвене.
— Јесте, кладим се! рече Дик. Не би га требало кривити за то. Ви и личите више на девојку него на мушкарца. Као мушкарац не изгледате богзна како, али као девојка, Џоне, изгледали бисте дивно. Били бисте врло лепа девојка.
— Па, ви знате да то нисам, рече Мечем.
— Да, знам. Шалим се само, рече Дик. Ви сте мушкарац за вашу мајку, Џоне. Расположите се, пријатељу! Ваше ће стреле многима ране нанети. Питам се, Џоне, који ли ће од нас двојице први постати витез. Јер, ја ћу постати витез, или ћу погинути борећи се за то. Сер Ричард Шелтон, витез. Лепо звучи. Али и сер Џон Мечем не звучи рђаво.
— Станите, Диче, молим вас, да се напијем воде, рече Мечем заустављајући се поред једног малог, бистрог извора, у шљунковитој јамици не већој од џепа. Ах, Диче, кад бих имао нешто да поједем! Гладан сам као вук.
— Па, будало једна, зар ви нисте јели у Кетлију? упита Дик.
— Био сам се зарекао да не једем, зато што сам био увучен у грех, промуца Мечем. Али сад бих халапљиво јео и сув хлеб.
— Седите и једите, рече Дик, а ја ћу за то време осмотрити пут. И он му додаде свој телећак, у коме је било хлеба и суве сланине. И док је Мечем слатко јео, он се упути да разгледа околину.
Мало подаље налазио се поточић који је текао кроз опало лишће. Још мало даље расла је боља шума и била више разређена; храстови и букве почињали су да замењују врбе и брестове. Сталан фијук ветра између грања угушивао је шум Дикових корака по жиру. Фијук ветра је за ухо исто што и мрачна ноћ за око. Али је Дик, ипак ишао обазриво, привлачио се опрезно од једног великог стабла до другог и пажљиво мотрио свуда око себе. Одједном, између шибља, брзо као сенка, промаче испред њега кошута. Дик застаде, љут због овога. Овај део шуме је заиста био пуст, али сада ће ова јадна одбегла кошута бити весник његовог присуства. И Дик се, уместо да продужи даље, упути најближем високом дрвету и брзо се успуза на њега.
Срећа га је добро послужила. Храст на који се био попео надвисивао је остало дрвеће у околини за цела два метра; Дик се испе на највишу рачву и припи се уз њу, њишући се вртоглаво на ветру. Видео је иза себе целу мочварну равницу, све до Кетлија, и реку Тил, ко|а је вијугала између пошумљених острваца, а испред себе белу траку пута који је кривудао кроз шуму. Чамац је био исправљен, он је стајао сада поред скеле. Нигде никаквог човека није видео, нити да се ишта кретало, сем ветра. Дик последњи пут погледа и спази низ тачака које су се кретале отприлике на средини мочваре. Било је јасно да нека мала чета иде путем, и то брзо. Ово га узнемири, брзо клизну низ стабло и врати се кроз шуму по свог сапутника.
4.
Мечем се био добро одморио и живахнуо; и два младића, подстакнута оним што је Дик видео, пожурише кроз преостали део шуме. Срећно пређоше друм и почеше се пети према Танстолској Шуми. Наилазили су све чешће на шумарке, а било је и песковитих вресишта између њих, са погдекојим старим тисом. Земљиште је постајало све неравније, пуно јама и брежуљчића. Са сваким кораком успона ветар је дувао све јаче и савијао дрвеће као удила.
Тек што су били крочили на један пропланак, кад Дик одједном леже потрбушке у купиново жбуње и поче полако да пуже натраг, према шумарку. Мечем се запањи, јер није могао да види разлог овом бекству, али ипак учини исто што и његов друг; и тек кад се нађоше у заклону честара, обрати се најзад Дику и замоли га да му објасни у чему је ствар.
Уместо одговора, Дик показа прстом.
На другом крају пропланка налазила се јела виша од осталог дрвећа, која је својом зеленом, лиснатом круном упирала право у небо. Стабло је око педесет стопа[5] изнад земље расло право као стуб. На тој висини оно се рачвало у две велике гране; и на тој рачви, као морнар на катарки, стајао је човек у зеленом капуту и мотрио на све стране. Коса му је блистала на сунцу; једну руку био је наднео над очи, да би што боље могао да посматра, и полако али стално, као какав аутомат, окретао главу час на једну час на другу страну.
Младићи се згледаше.
— Покушајмо на лево, рече Дик. Умало нисмо насели, Џоне.
Десет минута доцније наиђоше на утабану стазу.
— Овај део шуме не познајем, примети Дик. Куда ли води ова стаза?
— Хајдемо, па ћемо видети, предложи Мечем.
Стопа — мера за дужину, око тридесет сантиметара. (Прим. ур.)