Выбрать главу

Неколико корака даље стаза је избијала на врх једног гребена, а затим се нагло спуштала у округласту увалу. У подножју, у сред густе шуме расцветалог глога, видела су се два или три слемена без крова, поцрнела као од ватре, и један висок димњак — остаци неке зграде.

— Шта ли је ово, прошапта Мечем.

— Не знам, одговори Дик. Сасвим сам залутао. Хајдемо опрезно.

Дрхтали су од страха и спуштали се кроз глогову шуму. Овде-онде наилазили су на трагове скорашњих пољских радова. Воће и поврће расло је раштркано између жбуња; сунчаник је био пао у траву. Изгледало је да газе по некадашњем врту. Мало подаље наиђоше на развалине куће.

Некад је то била лепа и јака кућа. Око ње је био ископан сув, дубок јарак; сада је био засут циглама и малтером, а преко њега, као мост, лежала је кровна греда. Два зида су још увек стајала усправио, сунце је сијало кроз њихове рупе за прозоре; остали део куће се срушио, и сада је представљао само велику гомилу камења, поцрнелог од ватре. У унутрашњости, дуж пукотина, већ је расло зелено биље.

— Сад сам се сетио, шапну Дик. Ово је сигурно Гримстон. То је био посед неког Сајмона Малмезберија; сер Денијел је био његова пропаст! Бенет Хеч је запалио Гримстон, пре пет година. Заиста је штета, ово је била дивна кућа.

Доле у ували, где ветар није дувао, било је топло и мирно. Одједном Мечем стави руку на Диково раме и прошапта:

— Пст!

До њих допре неки чудан звук, који је нарушавао тишину. Двапут се чуо пре но што су утврдили какве је природе. Био је то звук искашљавања неког крупног човека. А одмах затим промукао, немелодичан глас запева:

Тада се краљ прогнаних диже и рече смело: „Шта вас је, добри људи, у хиумицу довело?“ На то ће Гамлин, што никад не погну главу младу: „По шуми шетају они који не смеју по граду!“

Певач заћута. Чу се звекет гвожђа, а затим настаде тишина.

Два младића су стајала и гледала један у другог. Ма ко био њихов невидљиви сусед, он се налазио одмах иза рушевина. Одједном Мечем поцрвене у лицу; у трен ока пређе преко греде и пажљиво поче да се пење на велику гомилу дасака у унутрашњости куће без крова. Дик би га задржао, да је имао времена; али пошто то није учинио, пође за њим.

У самом углу рушевине две греде су биле пале једна преко дуге и заклањале један празан простор, не већи од црквене предикаонице. Младићи се нечујно спустише у њега. У њему су били потпуно скривени, и кроз једну малу рупу могли су видети на другу страну.

Кад су провирили кроз рупу, укочили су се од страха због опасности у којој су се нашли. Било им је немогуће да се повуку; једва су се усуђивали да дишу. Поред самог јарка, на тридесет корака од места где су они чучали, кључао је и пушио се гвоздени казан изнад распламсале ватре. У близини, у ставу ослушкивања, као да је начуо неки шум од њиховог пењања по рушевини, стајао је висок човек, румена лица и похабана одела. У десној руци је држао гвоздену кутлачу, за појасом му је био рог и велика кама. Очевидно да је то био певач. Вероватно је баш мешао по казану кад је шум несмотреног корака међу даскама допро до његовог уха. Мало подаље лежао је и спавао други човек, увијен у мрк огртач; изнад лица му је кружио лептир. Све је то било на пропланку белом од красуљака; на његовом даљем крају висили су о расцветалом глогу лу̑к, сноп стрела и черек меса.

Човек престаде да ослушкује, принесе кутлачу устима, окуси јело, климну задовољно главом и опет поче да меша и да пева.

„По шуми шетају они који не смеју по граду!“

певао је крештавим гласом, настављајући песму тамо где је био стао.

„О, господине, ми не живимо у шуми да неком зло чинимо, Једино што понекад краљевог јелена ловимо“

С времена на време, док је певао, захватао је кутлачом чорбу, дувао у њу и пробао је са изразом искусног кувара. После извесног времена, сматрајући, свакако, да је јело готово, он извуче рог иза појаса и трипут засвира.

Други човек се пробуди, окрете се, отера лептира и погледа унаоколо.

— Шта је друже? Ручак? упита он.

— Да, одговори кувар, и то мршав ручак, без пива и хлеба. Мало је задовољства данас у шуми; некад је поштен човек могао живети овде као какав опат, изузев кад су кише и мразеви. Могао је пити до миле воље и пива и вина. Али сад људи немају духа; и овај Џон Осветник — до ђавола! — више личи на страшило за плашење врана.

— Није истина, рече други. Ви сувише волите месо и пиће, Лолесе! Стрпите се мало; долазе боља времена.

— Слушајте, рече кувар, чекам ја та боља времена још од детињства. Био сам калуђер, био краљев стрелац, био морнар и пловио сланим морима, био у шуми и пре овога — Бога ми! и ловио краљеве јелене. Па шта сам добио? Ништа! Боље би било да сам се држао манастира. Џон опат је кориснији од Џона Осветника. Богородице ми! Ево их, долазе.