Выбрать главу

Људи високог раста почеше, један за другим, да стижу на пропланак. Кад стигоше, сваки извади нож и суд начињен од рога, насу себи јела из казана и седе на траву да једе. Били су различито опремљени и наоружани; неки у грубим сељачким кошуљама, наоружани само ножем и старим луком, а неки у најлепшој хајдучкој опреми, сви у зеленој чоји, сви са кукуљицом и капутом, с лаким пауновим стрелама за појасом, с рогом о опасачу, сабљом и камом о бедрима. Дошли су ћутећи, као што чине гладни људи, и чим су промрмљали поздрав, одмах се наклопише на месо.

Тек их се можда двадесетак беше скупило, кад се одједном, у близини, између глогова, чу пригушен жагор, и убрзо из шуме изађе пет-шест људи са носилима. Испред њих је ишао, са заповедничким држањем, висок, снажан, просед човек, мрк као осушена шунка. Самострел му је висио о рамену, а у руци је држао светло ловачко копље.

— Момци, узвикну он, добри момци моји, сви од реда, прави моји весели пријатељи, ви сте све ово време певали сува грла и живели доста мучно. А шта сам вам ја увек говорио? Ишчекујте стално срећу; она ће брзо доћи. И ево, овде је њено мало првенче — једна добра стварчица, пиво!

Диже се жагор одобравања кад људи спустише носила са повећим буретом пива на њима.

— А сад пожурите, момци, настави вођа. Пред нама је посао. Баш је сад неколико стрелаца стигло на скелу; њихова униформа је затворено-црвена и плава. Они су наш нишан — сви ће окушати наше стреле. Ни један се неће провући кроз ову шуму. Јер, момци, нас је овде око педесет, и свакоме је учињена нека љута неправда: неки су изгубили земљу, неки пријатеље, неки су били стављени ван закона. Сви смо ми тлачени! А ко је учинио ово зло? Сер Денијел, тако ми крста! Хоће ли му то донети користи? Хоће ли се он разбашкарити у нашим кућама? Хоће ли он обрађивати наше њиве? Хоће ли он глодати кост коју нам је отео? Јамчим да неће. Он ужива подршку закона. Он добија парнице. Да, али има једна парница коју он неће добити — имам ја овде, за мојим појасом, судски налог који ће му, ако бог да, доакати.

Кувар Лолес је у том тренутку већ по други пут пунио свој рог пивом. Он га подиже као да хтеде да наздрави говорнику.

— Господару Елисе, рече он, ви сте за освету. То вама и приличи! Али ваш сироти друг из шуме, који нема ни земље да је изгуби нити пријатеља да мисли на њих, очекује, са своје стране, неку добит од целе те ствари. Он би више волео златник и балон канарског вина него све освете у чистилишту.

— Лолесе, одврати вођа, сер Денијел, да би стигао до замка, мора проћи кроз шуму. Ми ћемо му — сто му громова! — учинити тај пролаз скупљим од сваке битке. Приближује се час кад ћемо га сатерати у његову јазбину, са бедном шачицом његових људи који нам дотле буду измакли. Кад сви његови велики пријатељи буду пали или побегли, и кад не буде никога да му пружи помоћ — опколићемо тог старог лисца, и његова пропаст биће потпуна. Дебео је то ован: биће ручка за све нас.

— Ех, одговори Лолес, многе ручкове сам ја већ унапред појео. Али њихово кување је тежак посао, добри господару Елисе. А у међувремену, шта ми радимо? Правимо црне стреле, пишемо стихове, и пијемо прилично хладну воду, то неугодно пиће.

— Говорите неистину, Виле Лолесе. Ви још увек миришете на манастирску смочницу; похлепност је ваша пропаст, одговори Елис. Узели смо двадесет фунти од Еплјарда. Узели смо синоћ седам марака од гласника. Прекјуче смо узели педесет од трговца.

— А данас, проговори један од људи, ја сам зауставио једног дебелог католичког свештеника који је у галопу јахао за Холивуд. Ево његове кесе.

Елис изброја новац.

— Двадесет пет шилинга! прогунђа он. Будало, он је имао више у својој сандали, или зашивено у кукуљици. Ви сте право дете, Томе Џакове; испустили сте плен из руку.

После ових примедби Елис, ипак, стрпа кесу у свој џеп. Затим се наслони на своје ловачко копље и поче посматрати другове око себе. Они су, у разним положајима, похлепно кусали јеленску чорбу и спирали је издашним количинама пива. Ово је био добар дан; имали су среће. Али пред њима је био хитан посао, па су брзо јели. Они који су први стигли, већ су били завршили с ручком. Неки су легли на траву и одмах заспали, као змијски цареви. Други су разговарали између себе или су чистили оружје; а један, који је био нарочито расположен, држао је у руци рог напуњен пивом и певао:

Закона нема горица зелена. Меса нам овде никада не фали. Весело живимо, јелена ловимо У лето, кад жарко сунашце пали.
А кад зима стигне и ветар се дигне И са зимом снег и лед Кућу своју тражи, лица не покажи, Крај огњишта седи, као што је ред!