За све то време два младића у рушевини пажљиво су слушала и лежала један поред другог. Ричард је скинуо свој самострел с рамена и једном руком држао, у приправности, гвоздени запињач. Нису смели ни да се макну. Ова сцена шумског живота одвијала се пред њиховим очима као сцена на позорници. Одједном, настаде неки чудан прекид. Високи димњак, који је надвисивао остатак развалине, дизао се одмах изнад њиховог скривалишта. Зачу се некакав фијук кроз ваздух, а затим гласан ударац, и парчићи сломљене стреле падоше поред њих. Неко из горњег краја шуме, можда баш онај стражар кога су видели на јели, беше погодио стрелом врх димњака.
Мечем тихо узвикну, али одмах занеме; чак се и Дик трже од изненађења и испусти запињач из руке. Али за оне на пропланку та стрела беше очекивани знак. Сви одмах скочише на ноге, притегнуше каише, почеше да пробају да ли су им добре тетиве и да ли им се сабље и каме лако ваде из корица. Елис диже руку; његово сунцем опаљено лице доби одједном израз дивље снаге.
— Момци, рече он, ви знате своја места. Не допустите да вам и један једини човек умакне. Еплјард је био само чашица пред обед; сад идемо за трпезу. Ја имам да се осветим за три човека — за Харија Шелтона, за Сајмона Малмезберија и — и ту се удари шаком по широким грудима — за Елиса Дакворта. Тако ми свете цркве!
Кроз трње изби на пропланак човек, сав црвен у лицу од журбе.
— То није сер Денијел, рече он задихано. Има их само седам. Је ли пуштена стрела?
— Баш сад је ударила, одговори Елис.
— До ђавола! узвикну гласник. Учинило ми се да сам чуо њен фијук! Мораћу да идем без ручка!
И људи Црне стреле за трен ока ишчезоше из околине порушене куће; неки одоше трком, неки брзим корацима, већ према томе да ли су им се бусије налазиле ближе или даље. Казан и ватра, која је сада тињала, и черек јеленског меса на глогу, остадоше као једини сведоци да су ту били.
5.
Младићи су лежали мирно све док се и последњи кораци нису изгубили на ветру. Затим се дигоше, осећајући јаке болове, пошто им удови беху утрнули од дугог и непомичног мировања. Успузаше се преко рушевина и пређоше јарак идући по греди. Мечем је узео запињач и пошао први, док је Дик ишао за њим, са самострелом у руци.
— А сада, рече Мечем, напред за Холивуд.
— За Холивуд! узвикну Дик. Сад, кад мојим добрим друговима прете стреле?! Никако! Пре бих пристао да вас видим обешеног, Џоне!
— Зар бисте ме оставили? упита Мечем.
— Да, на часну реч! одговори Дик. Ако не опоменем те младиће на време, умрећу заједно с њима. Шта, зар бисте ви хтели да напустим људе међу којима сам живео? То заиста нећу! Дајте ми мој запињач.
Али Мечему то није било ни на крај памети.
— Диче, рече он, ви сте се заклели да ћете ме здрава и читава одвести у Холивуд. Зар ћете погазити своју заклетву? Зар хоћете да ме напустите? Да будете кривоклетник?
— Да, заклео сам се у најбољој намери, одговори Дик, и мислио сам да то и извршим. Али, сада! Слушајте, Џоне, пођите и ви са мном. Допустите ми само да обавестим оне људе и, ако буде потребно, да учествујем у њиховој одбрани; после ће се све рашчистити и ја ћу продужити с вама за Холивуд, и тако одржати своју заклетву.
— Ви ми се само подсмевате, одговори Мечем. Људи којима ви идете у помоћ су исти они људи који мене гоне у пропаст.
Дик се почеша по глави.
— Не могу друкчије, Џоне, рече он. Ту нема лека. Шта бисте ви хтели? Ви нисте у великој опасности, човече. А они људи су у чељусти смрти. Смрти! додаде он. Помислите на то. Кога ме ђавола задржавате овде? Дајте ми мој запињач. Свети Ђорђе! Зар сви да изгину?
— Ричарде Шелтоне, рече Мечем, гледајући му право у очи, зар хоћете да пређете на страну сер Денијела? Па јесте ли били глуви? Зар нисте чули шта је мало пре рекао Елис? Или немате, можда, осећања за своју рођену крв, за свог убијеног оца? Он је поменуо Харија Шелтона; а истина је да је Хари Шелтон ваш отац као што је истина да сунце сија на небу.
— Шта бисте ви хтели? узвикну Дик. Да поверујем тим лоповима?
— Чуо сам ја то и раније, одговори Мечем. Кружи глас да га је убио сер Денијел. Позвао га уз заклетву да му се ништа неће десити, и у својој властитој кући пролио његову невину крв. Небо вапије за осветом. А ви — син тога човека — идете да помажете и браните убицу!
— Џоне, узвикну младић, ја не знам. Можда је и тако; откуд ја знам? Али, помислите само: тај човек ме је одхранио и однеговао, са његовим људима сам ловио и веселио се, и када бих их сада, у часу опасности, оставио, то би било крајње нечасно! Не, Џоне, не тражите то од мене. Ви не желите да будем толико низак.