— Али ваш отац, Диче? рече Мечем неодлучно. Ваш отац и ваша заклетва коју сте дали мени? Позвали сте све свеце за сведоке.
— Мој отац? узвикну Дик. Па и он би ме пустио да идем! Ако га је сер Денијел убио, ова рука ће, кад куцне час, убити сер Денијела; али ја засад ни њега ни његове нећу напустити у опасности. А што се тиче заклетве, добри Џоне, ви ћете ме засад ње разрешити. Ради спаса живота многих људи који вам нису никакво зло учинили и ради моје части — ви ћете ме ослободити.
— Ја, Диче? Никад! одговори Мечем. Ако ме оставите, ви сте вероломник, и тако ћу и објавити.
— Крв ми узавире, рече Дик. Дајте ми мој запињач! Дајте ми!
— Не дам, одговори Мечем. Спашћу вас упркос ваше воље.
— Не дате? повика Дик. Отећу вам га.
— Покушајте, рече Мечем.
Стајали су и гледали се право у очи, спремни за скок. Дик скочи, Мечем се брзо окрете и поче да бежи, али га Дик у два скока стиже, истрже му запињач из руке и грубо га обори на земљу, затим стаде поред њега, црвен од беса, и запрети му песницом. Мечем је, лицем окренут трави, лежао тамо где је и пао и није ни помишљао на отпор.
Дик затеже свој лу̑к.
— Научићу вас ја памети! узвикну он гневно. Заклетва или не, идите до ђавола!
Он се окрете и поче да трчи. Мечем одмах скочи и потрча за њим.
— Ма, шта ви хоћете? викну Дик и стаде. Зашто идете за мном? Натраг!
— Ја ћу ићи ако ми је воља, рече Мечем. Ова је шума слободна.
— Натраг! Сто му громова! викну Дик и упери лу̑к.
— Ах, ви сте врло храбар младић! рече љутито Мечем. Гађајте!
Дик, прилично збуњен, спусти лу̑к.
— Слушајте, рече он. Доста сте ми зла нанели. Одлазите! Идите својим путем на миран начин; или ћу вас ја, хтео не хтео, морати натерати да идете.
— Па ви сте јачи, рече тврдоглаво Мечем. Употребите силу. Ићи ћу за вама, Диче, док ме силом не зауставите.
Дик је био готово ван себе од љутине. Није имао срца да бије овако беспомоћно створење, а није знао на који би се други начин могао ослободити овог незгодног и можда — почињао је већ и то да мисли — неверног сапутника.
— Ви сте полудели, узвикну Дик. Будало једна, па ја трчим из све снаге у сусрет вашим непријатељима.
— Свеједно ми је, одврати Мечем. Ако је вама суђено да погинете, Диче, погинућу и ја с вама. Радије бих ишао с вама и у тамницу него да будем на слободи без вас.
— Немам више времена за ћаскање, одговори Дик. Хајдете са мном, ако морате. Али ако ме издате, слабо ће вам користити, упамтите. Добићете стрелу у срце.
После ових речи Дик се поново даде у трк. Држао се ивице честара и оштро мотрио око себе. Брзо је изишао из увале и поново се нашао у разређеној шуми. С леве стране видело се мало брдо, прошарано златним штипавицама и крунисано црним јелама.
,,Оданде ћу моћи да видим“, помисли он, и упути се тамо преко вресовитог пропланка.
Само што је био прешао неколико метара, кад му Мечем додирну руку и показа у источном правцу. Источно од брда налазила се једна увала која је прелазила на другу страну. Била је делимично обрасла вресом; цео терен је имао боју рђе, као какав неочишћен штит, и био прошаран погдекојим тисом. Тамо Дик угледа десетак људи у кратким зеленим капутима како се, један за другим, пењу уз брдо; предводио их је Елис Дакворт, упадљив због свог ловачког копља.
Они су један за другим стизали на врх и за тренутак се јасно видели према позадини неба, а затим су се спуштали на другу страну, све док није и последњи ишчезао.
Дик погледа љубазније у Мечема.
— Дакле, ви ћете ми бити верни, Џоне? упита он. Мислио сам да сте на другој страни.
Мечем зајеца.
— Умирите се! узвикну Дик. За име света! Зар сте ви готови да цвилите због једне речи?
— Повредили сте ме, јецао је Мечем. Повредили сте ме кад сте ме бацили о земљу. Кукавица сте што злоупотребљавате своју снагу.
— Не будалите, рече Дик сурово. Нисте имали право на мој запињач, господине Џоне. Био бих сасвим у праву да сам вас треснуо о ледину и измлатио. Ако желите да идете са мном, морате ме слушати. Дакле, хајдете.
Мечем за тренутак помисли да не иде; али кад виде Дика како из све снаге јури према брду и не осврћући се, он се предомисли и потрча за њим. Земљиште је било врло неравно и стрмо, Дик је био прилично одмакао, пошто је трчао брже. Кад је стигао на врх, пузећи је прошао јеле и сакрио се у густ шипраг штипавица. Најзад му се и Мечем, сав задихан као јелен, придружи и ћутке леже поред њега.
Доле, на дну прилично велике долине, кривудала је на ниже, према скели, прека путања од села Танстол. Била је прилично утрвена и око ју је лако могло пратити од једне тачке до друге. Понегде је била оивичена пропланком, понегде јој се шума сасвим приближавала. На сваких сто корака пролазила је поред неке заседе. Далеко доле, на путањи, сунце је обасјавало седам челичних шлемова, и с времена на време, на местима где је дрвеће било ређе, могли су се видети Селден и његови људи како журно јашу, још увек чврсти у одлуци да изврше сер Денијелову заповест. Ветар је био мало јењао, али је још увек весело пиркао кроз дрвеће, и можда би Еплјард, да је био тамо, приметио узнемирени лет птица и користио се том опоменом.